detalj slike: KRK Art dizajn

MOJ SVET

PREDGOVOR

Ovo su moji putopisi, priča zapažanja sa putovanja oko sveta tokom mojih 50 godina. Zadržavajući se negde kraće negde duže, sakupljao sam podatke o zemljama i gradovima, beležio događaje susreta sa ljudima i zapisivao sve što mi se učililo lepim u prirodi. Želja mi je da ovim ostavim tragove sa svoga životnog puta, sebi za sećanja i drugima da uživaju u opisima ako im se ista dopadnu. Namerno izostavljam događaje iz ranog detinjstva, pošto su bili pretežno teški, a i drugde su već spominjani. Zato mislim da je najprirodnije da moj opis počnem sa Novi Sadom, u kome sam proveo naveći deo svoga života i taj grad sam poneo u srcu kada sam ga napustio. O Novom Sadu, mom voljenom gradu, napisao sam i pesmu koju ću u daljem tekstu uvrstiti, ona me uvek podseća na sve doživljeno u njemu.

Namera mi je da unesem utiske iz mnogih zemalja, sa nekoliko kontinenata, kako bih prikazao svoj svet kako sam ga ja doživeo. Nezaboravni su mi utisci iz Poljske, Engleske, Čehoslovačke, Rusije, Francuske, Španije, Austrije, Danske, Finske, Švedske, Grčke, Švajcarske, Indije, Perua, Venecuele, Holandskih Antila, Kube, Kalifornije, Kanade i posebno iz Kine, koju zaista vredi videti bar jednom u životu.

Negde će moji opisi biti duži, a negde kraći, zavisno šta mi se gde i koliko dopalo i kakve utiske je na mene ostavilo. Bilo je zemalja u kojima nisam naišao na sve lepo, ali trudiću se da te događaje maksimalno skratim. Više volim da lepote preovladavaju u ovim opisima. Onim što sam u svom radu ostvario i svetom koji sam proputovao smatram svoj život ispunjenim.

Autor

NOVI SAD

Grad Novi Sad raširio se na rubu vojvođanske ravnice do leve obale Dunava, stišnjenog uz Petrovaradinsku tvrđavu, odakle se savija u desno ka Sremskim Karlovcima. Grad karakterišu građevine: Velike pošte, SPENS-a, DTD, NIS-a, Banovine, Univerziteta, kao i Štrand sa njegovim najlepšim peščanim plažama duž čitavog toka ove evropske lepotice, uz čiju levu obalu je sagrađeno najlepše šetalište na svetu. Novi Sad, grad mnogobrojnih krivudavih ulica, presecaju bulevari izgrađeni tokom poslednjih nekoliko decenija. Grad obiluje mnogobrojnim parkovima i zelenim površinama sa najraznobojnijim cvetnim alejama.

Od znamenitosti Novog Sada valja prvo spomenuti Maticu srpsku, temeljnu instituciju srpske kulture, pa zatim Srpsko narodno pozorište ''Jovan Sterija Popović'', te Univerzitet sa 19 fakulteta. Novi Sad se može smatrati multinacionalnim i multikulturnim centrom Srbije, a dobrim delom i Evrope.

Novi Sad je drugi grad po veličini u Srbiji, kao glavni grad Autonomne Pokrajine Vojvodine, sa blizu pola miliona njegovih žitelja. U Novom Sadu se govori više nacionalnih i svetskih jezika, po čemu je takođe multinacionalan. Novi Sad je trovekovni, srpski grad, čije su znamenitosti Petrovaradinska tvrđava, najveći objekat te vrste u Evropi i Dunav, takođe evropski i naš. Pored tvrđave za turiste su interesantni Trg Slobode, sa spomenikom Svetozaru Miletiću i gradskom kućom, Dunavska i Zmaj-Jovina ulice, Vladičanski dvor, Univerzitetski kompleks i više crkava, vrednih arhitektonskih stilova. Tu su Katedrala, neogotskog stila iz prvih decenija 18-og veka, te Saborna crkva Sv. Đorđa iz 1734. godine. Nikolajevska crkva je najstarija srpska crkva u Novom Sadu, iz 1730. godine, posvećena prenosu moštiju Sv. Nikole. U ovoj crkvi su na Malu gospojinu 1913. godine kršteni sinovi Mileve i Alberta Ajnštajna, Albert i Edvard. Kumovao im je dr Laza Marković, čuveni lekar i dobrotvor novosadski. U Novom Sadu su još crkve: Uspenska, Almaška, Rimokatolička, crkva Sv. Marije, crkva Snežne Gospe i Sinagoga.

U grbu grada Novog Sada beli golub označava čistotu i mir, kao i dobrodošlicu svima koji ga od srca posećuju. Zelena grančica u kljunu belog goluba u grbu je simbol mira i ljubavi, a zeleno polje označava bogastvo plodnih vojvođanskih ravnica. Plava traka je znak tokova života, a tri kule sa zatvorenim kapijama predstavljaju odbranu od svega neljudskoga i nazadnoga. Ime Novi Sad ima značenje novog rasadnika ljudskog stvaralaštva.

Petrovaradinska tvrđava je ''Dunavski Gibraltar'', građena od 1692 do 1780. godine prema projektu francuskog arhitekte Sebastijana Vobana. Prostire se na 112 hektara, sa 16 km podzemnih hodnika. Njenu odbranu predstavljalo je 400 topova i 12 hiljada puškarnica. Savršenstvo ove fortifikacije potvrđuje pobeda Eugena Savojskog 1716. godine, koji je branio tvrđavu sa 70.000 vojnika of Turaka, kojih je bilo 200.000

.

Na obali Dunava, na čuvenom šetalištu, nalazi se spomenik žrtvama Racije, rad vajara Jovana Soldatovića, a u Dunavskom parku je spomen bista Đure Jakšića, u bakru, sva izlizana od milovanja prolaznika, Đurinih pošovalaca. Dunavski park, u srcu grada, prava je oaza zelenila i mira. U Novom Sadu je čuveni sportski centar SPENS, u kome je održano Svetsko prvenstvo u stonom tenisu 1983. godine. Nedaleko od Novog Sada su i čuveni ''Čenejski salaši''.

FRUŠKA GORA

Fruška Gora, dragoceni ukras plodne Vojvodine, žitnica nedavne Jugoslavije, čiji je najviši vrh Crveni Čot, 539 m, obiluje izvanrednim lepotama. Fruška Gora se proteže 80 km, od istoka ka zapadu. Na njenim obroncima obiluju travnati tereni, mnogobrojni vinogradi i voćnjaci, a iznad 300 m nadmorske visine su listopadne šume. Njenom severnom stranom obilazi je Dunav, praveći niz rukavaca i rečnih ostrva. Obronci Fruške Gore obiluju takođe mnogo-brojnim izvorima i potocima, pa je ovaj predeo proglašen nacionalnim parkom.

Fruška Gora obiluje mnogobrojnim izletištima: Stražilovo, Iriški Venac, Zmajevo, Popovica, Andrevlje, Glavica. U Fruškoj Gori nalaze se i mnogobrojni spomenici, neki od njih potiču iz davnih vremena, a neki su novijeg datuma. Sva izletišta i spomenička mesta međusobno su povezani dobrim putevima. U Vučedolu nalazi se arheološko nalazište staro preko 70 vekova. Iz starijih vremena su i tvrđava Akumicium kod Starog Slankamena, te Gustium blizu Iloka, Erdut kod Šarengrada, a iz srednjeg veka je Petrovaradinska tvrđava i veliki broj manastira. Mnogi od ovih spomenika oštećeni su tokom Drugog svetskog rata, jer je Fruška Gora bila poznata partizanska baza. Tokom novijih decenija svi ovi spomenici su popravljeni i renovirani. Od Fruškogorskih manastira čuven je Hopovo, iz 1541. godine, lepa srednjevekovna građevina, u kome je neko vreme živeo Dositej Obradović. Nakon obnove manastir Hopovo pretvoren je u riznicu umetničkih dela iz crkava i manastira Srema. U manastiru Šišatovac bila je smeštena partizanska štamparija, a 1943. godine okupator ga je razorio. Manastir Krušedol bio je rezidencija srpskih metropolita i u njemu su sahranjeni Patrijarh Arsenije III Čarnojević, kralj Milan Obrenović i druge ličnosti iz srpske istorije. Tokom rata, na svu sreću, ostao je netaknut. U manastiru Ravanica, u Vrdniku, bile su smeštene mošti kneza Lazara, a u parku uz manastir je spomen bista pesnikinje Milice Stojanović-Srpkinje.

U šumama Fruške Gore sagrađeno je nekoliko lepih hotela i planinarskih domova. Uz hotel Andrevlje su tereni pogodni za zimske sportove, a uz planinarsku kuću dr Radivoje Simonović postoji veštačko jezero. Kod manastira Mala Remeta podignut je spomenik narodnom heroju Bošku Palkovljeviću-Pinkiju. Na Iriškom Vencu je spomenik NOB-e, rad akademskog vajara Sretena Stojanovića. Spomenik pesniku Branku Radičeviću nalazi se na planinarskom izletištu Stražilovo.

Na padinama Fruške Gore su prijatni gradići Sremski Karlovci i Sremska Kamenica. Sremski Karlovci gotovo da su utonuli u okolne vinograde, iz kojih se proizvode čuvena fruškorska vina. Karlovci su bili centar srpske Mitropolije. U Sremskim Karlovcima je i prva srpska gimnazija iz 1791. godine, te najstariji Arhiv Vojvodine i barokna katedrala iz 1758. godine. Tu u blizini Sremskih Karlovaca, na putu za Petrovaradin, u maloj crkvici sklopljen je mir između Austrije i Turske 1699. godine, takozvani Karlovački mir. U Sremskoj Kamenici živeo je čuveni dečiji pesnik i lekar dr Jovan Jovanović-Zmaj. Tu je i sahranjen. U Sremskoj Kamenici sagrađeno je dečije selo SOS, kome je kumovala Jovanka Broz. U Kamenici je i na daleko poznati institut za kardio-vaskularnu hirirgiju.

Petrovaradinska tvrđava obiluje složenim sistemom podzemnih laguma i najatraktivni je objekat u području. Gradnja tvrđave počela je 1692. godine i trajala gotovo sto godina, do 1780. Na Petrovaradinskoj tvrđavi je bila zloglasna tamnica u kojoj su tamnovali Karađorđe Petrović, Vaso Pelagić, A.G. Matoš i Josip Broz – Tito. Danas su na Petrovaradinskoj tvrđavi Vojvođanski muzej i hotel sa restoranom visoke ategorije, koji gostima nude izvanredne specijalitete. Pogled sa tvrđave na Dunav i Novi Sad je izvanredan i proteže se do 30 km duž vojvođanskih ravnica.

MOJ GRAD NOVI SAD

Evo zapisah kako sam voleo

svaki delic Novoga Sada,

Jer bicu njegov dok postojim

ocaran svetloscu i svom lepotom voljenog grada.

Nad Novim Sadom divni su nebo i ptice

i korzo na Bulevaru,

Divne su ulicne svetiqke, parkovi i klupe,

skolice decije na trotoaru.

Divne su duge nad kisnim gradom

i gradska buka i huk sirena,

Dvorista puna ukrasnog cveca

i hrpa dragih mi uspomena.

I suncani dani i zrelo voce,

sva putovanja u starom vozu,

Miris kestenja kada se pece

i literatura sto neguje pesme i prozu.

I sva prostranstva izvan grada

i Fruska Gora i njene stene,

I putni znaci na svakom drumu

i sve, sve drugo tu oko mene.

I tek kad odleteh u svet daleko,

gde je ponoć dok ovde rudi,

Shvatih da nije nesto,

sto cini grad, da su to ljudi.

Sad je vec nemir u meni sveo,

ostaju samo uspomene,

Ja vise nisam tog grada deo,

sad je Novi Sad deo mene.

Toronto, Jul. 6, 2009

UNA I KRUŠNICA – PODGRMEČKE LEPOTICE

Slapovi Une

UNA

Una je na svom izvoru u Srbu, Lika, tanka kao srebrna šnalica u devojačkoj kosi, za koju se tu ne naslućuje u kakvu će se lepoticu razviti u svom daljem toku. Primajući usputne potoke u svoj sliv postaje sve snažnija i sve divljija. U njenom gornjem toku preovladava bistrina i plavkasta boja prozirne rečice, u kojoj se ogledaju okolne goleti i samo naslućuje usnula lepota. A već kod Kulen Vakufa i Martin Broda sasvim se prolepšala. Odatle, nizvodno, Una sve više opsenjuje posetioce. Još su joj Rimljani, u svoje vreme, dati ime Una – Jedina. Tekući dalje probija se između brda obraslih gustim šumama, gde zelenilo zamenjuje lički krš. A i reka se odatle prilagodila okolini, u njoj počinje da preovladava zelenkasta boja, prijatna za oko. Oblaci i brda ogledaju se u vodi, a okolne seoske kuće naziru se kao biserni kamenčići, koji u njoj svetlucaju. Odatle reka oživljava, između brda se sužava i u skokovima preskače podvodno kamenje, a izvan brda se ponovo raširi i smiruje. Beli joj slapovi liče na ručno izvezenu čipku raspevanih čobanica. Od Bihaća do Bosanske Krupe (sada Krupa na Uni) pretežno teče između visokih brda, gde je i najlepša. Na njenoj levoj strani izdiže se srednjevekovno zdanje Ostrožac, u kome su boravili Tito i Vladimir Nazor. Sa desne strane paralelno sa rekom je železnička pruga, koja svaki čas ulazi u tunele i iz njih izlazi, omogućujući putnicima da vide svaki delić unske lepote. Tu bi bilo najlepše pešačiti i uživati ili učestovati u Unskoj regati kajakaša, koji se tuda spuštaju niz brzake.

Kad Una u svoj tok primi rečicu Unac, odatle teče zagađena odpadcima Drvarske fabrike celuloze, delo ljudske nemilosrdnosti. U Bosanskoj Krupi Una oku posetilaca nudi pogled na brojne vodenice na stubovima, podignute davno pre dolaska električne struje. Do svake od tih vodenica dolazi se uskim mostićima. Sa desne strane Une je srednjevekovno zdanje starog grada, čiji se vrhovi ogledaju u plavo-zelenoj vodi nanovo čiste reke. Tu ima i nekoliko malih rečnih ostrva, do koji se takođe dolazi mostićima, pogodnih za sevdah. Ogromna lepota tu je sabijena na malom prostoru.

Od Krupe, u svom daljem toku, Una poprilično malaksava, kao da je iscrpela svoju energiju, mada od lepote ni tu ništa ne gubi. Iza Otoke ima nekoliko kaskadnih slapova, pored kojih je izgrađen divan restoran sa izvanrednim ribljim specijalitetima. Pre ulaska u Bosanski Novi (sada Novi Grad) opet Una prima zagađene vode reke Sane, koja joj takođe donosi otpad iz fabrike celuloze u Prijedoru. Nažalost svi ti otpadi uništili su brojnu pastrmku, koje je Una oduvek imala sve do dolaska industrije. Dalje, prema Kostajnici i Dvoru Una se sasvim smirila i gotovo neprimetno se uliva u reku Savu, odakle pomešane teku ka bratu Dunavu, sa kojim nastavljaju tihi put ka Crnom moru.

KRUŠNICA

Na svom kratkom toku u Lici Krušnica ponire i ne naviknuta na podzemni mrak ponovo izbija kao površinska reka svega šest kilometara od Bosanske Krupe. Izvor joj je ispod okomite stene visoke 50 metara i odmah preskače preko velikog kamenja, razbijajući se u milione belih kapljica, poput bisera. Gledano sa ceste koja od Krupe vodi za Jasenicu i Sanski Most, pred očima prolaznika otvara se ogromna dolina, a u zelenoj doliti biserna reka, koja odatle teče mirna ka svojoj starijoj sestri Uni. A baš tu gde se savija ispred stočne pijace zavukla se ispod nekolicine kuća podignutih na stubovima. Tu je i kuća lepotice Dušanke, čija slika je bila u izlogu fotografa Nijaza desetinu godina. Tu je jedna lepota dodirnula drugu.

Krušnica, tako kratkoga toka, izgleda dosta sramežljivo, jer za nju ne znaju ni mnogi geografi, a kamo li slučajni namernici. Oni koji je jednom vide zariču se da je neće zaboraviti. Najviše je ribolovaca koji joj čuče sa obe strane i uživaju u njenoj mirnoći i lepotama. Na vrelu Krušnice sagrađena je mala hidrocentrala, koja je nekada snabdevala celokupnu Krupu strujom, a kada izgradiše veliku na Slapovima Une, proglasiše je nerentabilnom, iako je zapošljavala samo jednog operatora. A na Krušnicu, malu, malo se obraća pažnje kao na malog čoveka.

VOJSKOVA

U sliv reke Une ulazi i rečica Vojskova, nastala od četrnaest izvora podno Kestenara, ispod Todorovog polja, na čijem je toku svojevremeno sagrađeno 50 seoskih vodenica, koje su okolnim seljacima život značile. Izvori Vojskove, neki manji, neki veći, nikada ne presušuju ni tokom najtoplijih leta. Sa obližnjeg izvora Bisovac pitkom vodom snabdevale su se porodice Jelača, Drljača i Nedimovića, koji su se ovde naselili prvi, počekom osamnaestog veka. Na svom toku od Podkalinja i pored Dobovika, Vojskova žubori i njen glas uklapa se sa cvrkutima bezbrojnih ptica, koje se gnjezde po okolnim šumama. A kad dospije do ravničarskih luka tu se raširi i umiri, pokazujući čobanima i seoskim pregaocima svu svoju lepotu i draž njene bistrine. Uz tokove Vojskove oduvek su živeli ljudi dobre volje, pitomi, radni i gostoljubivi. Pa i većina onih koji su odavde decenijam odlazili u svet, vraćali su se, najčešće pod strost, da bi u svome kraju umirali i bivali sahranjeni. Ljudi ovoga kraja Podgrmečlije rado su svuda prihvatani, jer su radni i pošteni.

Prema jednoj davnjašnoj legendi u ovome kraju zbila se ogromna vojska, koja gotovo da prepi vodu rečice, kojoj oni otuda dadoše ime Vojskova. Prva pritoka Vojskove je sa njene leve strane Jelački potok, nastao od voda Ciganovca, Drezginovca, Drljačkog točka, vrela Duman i Mišića vrela. Slede potoci Klokočar, Stara voda, Podvoda i drugi. Svojim tokom do Rudica, gde se uliva u Unu, Vojskova ima nekoliko slikovitih vodopada, uz koje se praćakaju pastrmke, na svom putu uzvodno idući na mreštenje. Ulivajući se u Unu, tu Vojskova svojevoljno svoju lepotu predaje Uni i sa njom zajedno postaju još lepše, uz šapat na putu za Crno more.

GRMEČ I KOZARA – EPOPEJE REVOLICIJE

GRMEČ

Grmeč je planina veoma bogata drvetom: jela, bor, bukva i drugo. Otuda je u Sanskom Mostu razvijena drvna industrija. Ova planina obiluje i životinjskim svetom: medvedima, srnama, divljim svinjama, vukovima, lisicama, kunama i tetrebovima, a u nižim predelima i zečevima, pa otuda ovde postoje uslovi za razvoj lovnog turizma. Nedaleko od Sanice, na Međeđem brdu, polovinom avgusta meseca održavaju se svake godine borbe bikova Grmečka korida, čija tradicija traje duže od 200 godina. U Sanskom Mostu građani drže mnogo do negovanja cveća pa su im balkoni kuća i parkovi pravi cvetnjaci. Krajem meseca septembra, Meseca cveća, ovde se organizuju Cvetne svečanosti. A početkom oktobra održavaju se pesničke manifestacije Stazama detinjstva nastupanjima pesnika u školama, u gradu i po okolnim selima.

Tokom Narodnooslobodilačkog rata ovde je bio veoma snažan otpor neprijatelju i podrška partizanskom pokretu. Devet kilometara od Lušci Palanke, u Grmeču, je memorijalna zona Korčenica, u kojoj je od 1942. godine bila Centralna partizanska bolnica. Tu je podignut spomenik u vidu cveta, visok 15 i širok 10 metara, u spomen koloni ranjenika koji su odavde krenuli 1943. godine prema Neretvi. Unutrašnjost cveta predstavlja otvorena njedra Grmeča, sklonište naroda i partzana.

KOZARA

Kozara – Svetiljka Revolucije, planina u Bosanskoj Krajini smeštena između reka Save, Une, Sane i Vrbasa, područje dugo oko 100 i široko oko 50 kilometara. Tokom Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945. godine ovde je partizanski pokret bio veoma jak. Tu su se tokom pune četiri godine neprestano vodile borbe, a da neprijatelj nikada nije uspeo ovladati ovim područjem.

Kozara obiluje bogatim šumama, a nalazište je i ruda, bogata je plodnim njivama i pobrđem podesnim za voćnjake. Kozara spada u srednje visoke planine, ne prelazi visinu od 1000 m, nepregledno je more zelenila, pravo planinsko lečilište, koje privlači tišinom. Šume su joj pune cveća i lekovitog bilja, a ima i dosta potočića, koji joj osvežavaju vazduh i predstavljaju izvor života mnogovrsnoj divljači. Po rubovima Kozare nanizana su sela Podkozarja i gradovi, poput biserne ogrlice oko devojačkog vrata. Kozara je prva po broju žrtava datih za oslobođenje Jugoslavije, a ipak je mrtva preživela. Skender Kulenović je potresnom poemom ''Stojanka Majka Knešpoljka'' opevao kozaračku tragediju, pred kojom niko ne može opstati a da ne pusti suze.

Kozara je dala 21.000 sinova i kćeri, prvoboraca Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, od kojih je 9.864 imena ispisano na Memorijalnom zidu spomenika na Mrakovici, a 35.350 Kozarčana nestalo je u logorima smrti.

Kozaračkih 35.350 hektara šuma proglašeno je Nacionalnim parkom, a na Mrakovici je podignut grandiozni spomenik, rad vajara Dušana Džamonje. Na Mrakovici Kozarčani svake godine igraju Kozaračko kolo i pevaju pesme iz Revolucije. Na stepenicama Mrakovice ispisani su stihovi: ''Oj Kozaro ne treba ti kiše, heroji te krvlju natopiše''. Na uzvišenju iznad spomenika sagrađen je Spomen muzej, a iza Memorijalnog zida gori večni plamen. Na zidu su ispisana imena Kozarčana, čiji su grobovi rasuti širom Jugoslavije, koji svoje živote dadoše za doprinos tragičnoj slavi Kozare. Njihove su žrtve kao svetle zore bacile svetlost budućnosti sve do današnjih dana.

PODELITE OVAJ TEKST NA: