детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЈ СВЕТ

ПРЕДГОВОР

Ово су моји путописи, прича запажања са путовања око света током мојих 50 година. Задржавајући се негде краће негде дуже, сакупљао сам податке о земљама и градовима, бележио догађаје сусрета са људима и записивао све што ми се училило лепим у природи. Жеља ми је да овим оставим трагове са свога животног пута, себи за сећања и другима да уживају у описима ако им се иста допадну. Намерно изостављам догађаје из раног детињства, пошто су били претежно тешки, а и другде су већ спомињани. Зато мислим да је најприродније да мој опис почнем са Нови Садом, у коме сам провео навећи део свога живота и тај град сам понео у срцу када сам га напустио. О Новом Саду, мом вољеном граду, написао сам и песму коју ћу у даљем тексту уврстити, она ме увек подсећа на све доживљено у њему.

Намера ми је да унесем утиске из многих земаља, са неколико континената, како бих приказао свој свет како сам га ја доживео. Незаборавни су ми утисци из Пољске, Енглеске, Чехословачке, Русије, Француске, Шпаније, Аустрије, Данске, Финске, Шведске, Грчке, Швајцарске, Индије, Перуа, Венецуеле, Холандских Антила, Кубе, Калифорније, Канаде и посебно из Кине, коју заиста вреди видети бар једном у животу.

Негде ће моји описи бити дужи, а негде краћи, зависно шта ми се где и колико допало и какве утиске је на мене оставило. Било је земаља у којима нисам наишао на све лепо, али трудићу се да те догађаје максимално скратим. Више волим да лепоте преовладавају у овим описима. Оним што сам у свом раду остварио и светом који сам пропутовао сматрам свој живот испуњеним.

Аутор

НОВИ САД

Град Нови Сад раширио се на рубу војвођанске равнице до леве обале Дунава, стишњеног уз Петроварадинску тврђаву, одакле се савија у десно ка Сремским Карловцима. Град карактеришу грађевине: Велике поште, СПЕНС-а, ДТД, НИС-а, Бановине, Универзитета, као и Штранд са његовим најлепшим пешчаним плажама дуж читавог тока ове европске лепотице, уз чију леву обалу је саграђено најлепше шеталиште на свету. Нови Сад, град многобројних кривудавих улица, пресецају булевари изграђени током последњих неколико деценија. Град обилује многобројним парковима и зеленим површинама са најразнобојнијим цветним алејама.

Од знаменитости Новог Сада ваља прво споменути Матицу српску, темељну институцију српске културе, па затим Српско народно позориште ''Јован Стерија Поповић'', те Универзитет са 19 факултета. Нови Сад се може сматрати мултинационалним и мултикултурним центром Србије, а добрим делом и Европе.

Нови Сад је други град по величини у Србији, као главни град Аутономне Покрајине Војводине, са близу пола милиона његових житеља. У Новом Саду се говори више националних и светских језика, по чему је такође мултинационалан. Нови Сад је тровековни, српски град, чије су знаменитости Петроварадинска тврђава, највећи објекат те врсте у Европи и Дунав, такође европски и наш. Поред тврђаве за туристе су интересантни Трг Слободе, са спомеником Светозару Милетићу и градском кућом, Дунавска и Змај-Јовина улице, Владичански двор, Универзитетски комплекс и више цркава, вредних архитектонских стилова. Ту су Катедрала, неоготског стила из првих деценија 18-ог века, те Саборна црква Св. Ђорђа из 1734. године. Николајевска црква је најстарија српска црква у Новом Саду, из 1730. године, посвећена преносу моштију Св. Николе. У овој цркви су на Малу госпојину 1913. године крштени синови Милеве и Алберта Ајнштајна, Алберт и Едвард. Кумовао им је др Лаза Марковић, чувени лекар и добротвор новосадски. У Новом Саду су још цркве: Успенска, Алмашка, Римокатоличка, црква Св. Марије, црква Снежне Госпе и Синагога.

У грбу града Новог Сада бели голуб означава чистоту и мир, као и добродошлицу свима који га од срца посећују. Зелена гранчица у кљуну белог голуба у грбу је симбол мира и љубави, а зелено поље означава богаство плодних војвођанских равница. Плава трака је знак токова живота, а три куле са затвореним капијама представљају одбрану од свега нељудскога и назаднога. Име Нови Сад има значење новог расадника људског стваралаштва.

Петроварадинска тврђава је ''Дунавски Гибралтар'', грађена од 1692 до 1780. године према пројекту француског архитекте Себастијана Вобана. Простире се на 112 хектара, са 16 км подземних ходника. Њену одбрану представљало је 400 топова и 12 хиљада пушкарница. Савршенство ове фортификације потврђује победа Еугена Савојског 1716. године, који је бранио тврђаву са 70.000 војника оф Турака, којих је било 200.000

.

На обали Дунава, на чувеном шеталишту, налази се споменик жртвама Рације, рад вајара Јована Солдатовића, а у Дунавском парку је спомен биста Ђуре Јакшића, у бакру, сва излизана од миловања пролазника, Ђуриних пошовалаца. Дунавски парк, у срцу града, права је оаза зеленила и мира. У Новом Саду је чувени спортски центар СПЕНС, у коме је одржано Светско првенство у стоном тенису 1983. године. Недалеко од Новог Сада су и чувени ''Ченејски салаши''.

ФРУШКА ГОРА

Фрушка Гора, драгоцени украс плодне Војводине, житница недавне Југославије, чији је највиши врх Црвени Чот, 539 м, обилује изванредним лепотама. Фрушка Гора се протеже 80 км, од истока ка западу. На њеним обронцима обилују травнати терени, многобројни виногради и воћњаци, а изнад 300 м надморске висине су листопадне шуме. Њеном северном страном обилази је Дунав, правећи низ рукаваца и речних острва. Обронци Фрушке Горе обилују такође много-бројним изворима и потоцима, па је овај предео проглашен националним парком.

Фрушка Гора обилује многобројним излетиштима: Стражилово, Иришки Венац, Змајево, Поповица, Андревље, Главица. У Фрушкој Гори налазе се и многобројни споменици, неки од њих потичу из давних времена, а неки су новијег датума. Сва излетишта и споменичка места међусобно су повезани добрим путевима. У Вучедолу налази се археолошко налазиште старо преко 70 векова. Из старијих времена су и тврђава Акумициум код Старог Сланкамена, те Густиум близу Илока, Ердут код Шаренграда, а из средњег века је Петроварадинска тврђава и велики број манастира. Многи од ових споменика оштећени су током Другог светског рата, јер је Фрушка Гора била позната партизанска база. Током новијих деценија сви ови споменици су поправљени и реновирани. Од Фрушкогорских манастира чувен је Хопово, из 1541. године, лепа средњевековна грађевина, у коме је неко време живео Доситеј Обрадовић. Након обнове манастир Хопово претворен је у ризницу уметничких дела из цркава и манастира Срема. У манастиру Шишатовац била је смештена партизанска штампарија, а 1943. године окупатор га је разорио. Манастир Крушедол био је резиденција српских метрополита и у њему су сахрањени Патријарх Арсеније III Чарнојевић, краљ Милан Обреновић и друге личности из српске историје. Током рата, на сву срећу, остао је нетакнут. У манастиру Раваница, у Врднику, биле су смештене мошти кнеза Лазара, а у парку уз манастир је спомен биста песникиње Милице Стојановић-Српкиње.

У шумама Фрушке Горе саграђено је неколико лепих хотела и планинарских домова. Уз хотел Андревље су терени погодни за зимске спортове, а уз планинарску кућу др Радивоје Симоновић постоји вештачко језеро. Код манастира Мала Ремета подигнут је споменик народном хероју Бошку Палковљевићу-Пинкију. На Иришком Венцу је споменик НОБ-е, рад академског вајара Сретена Стојановића. Споменик песнику Бранку Радичевићу налази се на планинарском излетишту Стражилово.

На падинама Фрушке Горе су пријатни градићи Сремски Карловци и Сремска Каменица. Сремски Карловци готово да су утонули у околне винограде, из којих се производе чувена фрушкорска вина. Карловци су били центар српске Митрополије. У Сремским Карловцима је и прва српска гимназија из 1791. године, те најстарији Архив Војводине и барокна катедрала из 1758. године. Ту у близини Сремских Карловаца, на путу за Петроварадин, у малој црквици склопљен је мир између Аустрије и Турске 1699. године, такозвани Карловачки мир. У Сремској Каменици живео је чувени дечији песник и лекар др Јован Јовановић-Змај. Ту је и сахрањен. У Сремској Каменици саграђено је дечије село SOS, коме је кумовала Јованка Броз. У Каменици је и на далеко познати институт за кардио-васкуларну хириргију.

Петроварадинска тврђава обилује сложеним системом подземних лагума и најатрактивни је објекат у подручју. Градња тврђаве почела је 1692. године и трајала готово сто година, до 1780. На Петроварадинској тврђави је била злогласна тамница у којој су тамновали Карађорђе Петровић, Васо Пелагић, А.Г. Матош и Јосип Броз – Тито. Данас су на Петроварадинској тврђави Војвођански музеј и хотел са рестораном високе атегорије, који гостима нуде изванредне специјалитете. Поглед са тврђаве на Дунав и Нови Сад је изванредан и протеже се до 30 км дуж војвођанских равница.

MOJ GRAD NOVI SAD

Evo zapisah kako sam voleo

svaki delic Novoga Sada,

Jer bicu њegov dok postojim

ocaran svetloscu i svom lepotom voljenog grada.

Nad Novim Sadom divni su nebo i ptice

i korzo na Bulevaru,

Divne su ulicne svetiqke, parkovi i klupe,

skolice decije na trotoaru.

Divne su duge nad kisnim gradom

i gradska buka i huk sirena,

Dvorista puna ukrasnog cveca

i hrpa dragih mi uspomena.

I suncani dani i zrelo voce,

sva putovanja u starom vozu,

Miris kestenja kada se pece

i literatura sto neguje pesme i prozu.

I sva prostranstva izvan grada

i Fruska Gora i njene stene,

I putni znaci na svakom drumu

i sve, sve drugo tu oko mene.

I tek kad odleteh u svet daleko,

gde je ponoћ dok ovde rudi,

Shvatih da nije nesto,

sto cini grad, da su to ljudi.

Sad je vec nemir u meni sveo,

ostaju samo uspomene,

Ja vise nisam tog grada deo,

sad je Novi Sad deo mene.

Toronto, Jul. 6, 2009

УНА И КРУШНИЦА – ПОДГРМЕЧКЕ ЛЕПОТИЦЕ

Слапови Уне

УНА

Уна је на свом извору у Србу, Лика, танка као сребрна шналица у девојачкој коси, за коју се ту не наслућује у какву ће се лепотицу развити у свом даљем току. Примајући успутне потоке у свој слив постаје све снажнија и све дивљија. У њеном горњем току преовладава бистрина и плавкаста боја прозирне речице, у којој се огледају околне голети и само наслућује уснула лепота. А већ код Кулен Вакуфа и Мартин Брода сасвим се пролепшала. Одатле, низводно, Уна све више опсењује посетиоце. Још су јој Римљани, у своје време, дати име Уна – Једина. Текући даље пробија се између брда обраслих густим шумама, где зеленило замењује лички крш. А и река се одатле прилагодила околини, у њој почиње да преовладава зеленкаста боја, пријатна за око. Облаци и брда огледају се у води, а околне сеоске куће назиру се као бисерни каменчићи, који у њој светлуцају. Одатле река оживљава, између брда се сужава и у скоковима прескаче подводно камење, а изван брда се поново рашири и смирује. Бели јој слапови личе на ручно извезену чипку распеваних чобаница. Од Бихаћа до Босанске Крупе (сада Крупа на Уни) претежно тече између високих брда, где је и најлепша. На њеној левој страни издиже се средњевековно здање Острожац, у коме су боравили Тито и Владимир Назор. Са десне стране паралелно са реком је железничка пруга, која сваки час улази у тунеле и из њих излази, омогућујући путницима да виде сваки делић унске лепоте. Ту би било најлепше пешачити и уживати или учестовати у Унској регати кајакаша, који се туда спуштају низ брзаке.

Кад Уна у свој ток прими речицу Унац, одатле тече загађена одпадцима Дрварске фабрике целулозе, дело људске немилосрдности. У Босанској Крупи Уна оку посетилаца нуди поглед на бројне воденице на стубовима, подигнуте давно пре доласка електричне струје. До сваке од тих воденица долази се уским мостићима. Са десне стране Уне је средњевековно здање старог града, чији се врхови огледају у плаво-зеленој води наново чисте реке. Ту има и неколико малих речних острва, до који се такође долази мостићима, погодних за севдах. Огромна лепота ту је сабијена на малом простору.

Од Крупе, у свом даљем току, Уна поприлично малаксава, као да је исцрпела своју енергију, мада од лепоте ни ту ништа не губи. Иза Отоке има неколико каскадних слапова, поред којих је изграђен диван ресторан са изванредним рибљим специјалитетима. Пре уласка у Босански Нови (сада Нови Град) опет Уна прима загађене воде реке Сане, која јој такође доноси отпад из фабрике целулозе у Приједору. Нажалост сви ти отпади уништили су бројну пастрмку, које је Уна одувек имала све до доласка индустрије. Даље, према Костајници и Двору Уна се сасвим смирила и готово неприметно се улива у реку Саву, одакле помешане теку ка брату Дунаву, са којим настављају тихи пут ка Црном мору.

КРУШНИЦА

На свом кратком току у Лици Крушница понире и не навикнута на подземни мрак поново избија као површинска река свега шест километара од Босанске Крупе. Извор јој је испод окомите стене високе 50 метара и одмах прескаче преко великог камења, разбијајући се у милионе белих капљица, попут бисера. Гледано са цесте која од Крупе води за Јасеницу и Сански Мост, пред очима пролазника отвара се огромна долина, а у зеленој долити бисерна река, која одатле тече мирна ка својој старијој сестри Уни. А баш ту где се савија испред сточне пијаце завукла се испод неколицине кућа подигнутих на стубовима. Ту је и кућа лепотице Душанке, чија слика је била у излогу фотографа Нијаза десетину година. Ту је једна лепота додирнула другу.

Крушница, тако краткога тока, изгледа доста срамежљиво, јер за њу не знају ни многи географи, а камо ли случајни намерници. Они који је једном виде заричу се да је неће заборавити. Највише је риболоваца који јој чуче са обе стране и уживају у њеној мирноћи и лепотама. На врелу Крушнице саграђена је мала хидроцентрала, која је некада снабдевала целокупну Крупу струјом, а када изградише велику на Слаповима Уне, прогласише је нерентабилном, иако је запошљавала само једног оператора. А на Крушницу, малу, мало се обраћа пажње као на малог човека.

ВОЈСКОВА

У слив реке Уне улази и речица Војскова, настала од четрнаест извора подно Кестенара, испод Тодоровог поља, на чијем је току својевремено саграђено 50 сеоских воденица, које су околним сељацима живот значиле. Извори Војскове, неки мањи, неки већи, никада не пресушују ни током најтоплијих лета. Са оближњег извора Бисовац питком водом снабдевале су се породице Јелача, Дрљача и Недимовића, који су се овде населили први, почеком осамнаестог века. На свом току од Подкалиња и поред Добовика, Војскова жубори и њен глас уклапа се са цвркутима безбројних птица, које се гњезде по околним шумама. А кад доспије до равничарских лука ту се рашири и умири, показујући чобанима и сеоским прегаоцима сву своју лепоту и драж њене бистрине. Уз токове Војскове одувек су живели људи добре воље, питоми, радни и гостољубиви. Па и већина оних који су одавде деценијам одлазили у свет, враћали су се, најчешће под строст, да би у своме крају умирали и бивали сахрањени. Људи овога краја Подгрмечлије радо су свуда прихватани, јер су радни и поштени.

Према једној давњашној легенди у овоме крају збила се огромна војска, која готово да препи воду речице, којој они отуда дадоше име Војскова. Прва притока Војскове је са њене леве стране Јелачки поток, настао од вода Цигановца, Дрезгиновца, Дрљачког точка, врела Думан и Мишића врела. Следе потоци Клокочар, Стара вода, Подвода и други. Својим током до Рудица, где се улива у Уну, Војскова има неколико сликовитих водопада, уз које се праћакају пастрмке, на свом путу узводно идући на мрештење. Уливајући се у Уну, ту Војскова својевољно своју лепоту предаје Уни и са њом заједно постају још лепше, уз шапат на путу за Црно море.

ГРМЕЧ И КОЗАРА – ЕПОПЕЈЕ РЕВОЛИЦИЈЕ

ГРМЕЧ

Грмеч је планина веома богата дрветом: јела, бор, буква и друго. Отуда је у Санском Мосту развијена дрвна индустрија. Ова планина обилује и животињским светом: медведима, срнама, дивљим свињама, вуковима, лисицама, кунама и тетребовима, а у нижим пределима и зечевима, па отуда овде постоје услови за развој ловног туризма. Недалеко од Санице, на Међеђем брду, половином августа месеца одржавају се сваке године борбе бикова Грмечка корида, чија традиција траје дуже од 200 година. У Санском Мосту грађани држе много до неговања цвећа па су им балкони кућа и паркови прави цветњаци. Крајем месеца септембра, Месеца цвећа, овде се организују Цветне свечаности. А почетком октобра одржавају се песничке манифестације Стазама детињства наступањима песника у школама, у граду и по околним селима.

Током Народноослободилачког рата овде је био веома снажан отпор непријатељу и подршка партизанском покрету. Девет километара од Лушци Паланке, у Грмечу, је меморијална зона Корченица, у којој је од 1942. године била Централна партизанска болница. Ту је подигнут споменик у виду цвета, висок 15 и широк 10 метара, у спомен колони рањеника који су одавде кренули 1943. године према Неретви. Унутрашњост цвета представља отворена њедра Грмеча, склониште народа и партзана.

КОЗАРА

Козара – Светиљка Револуције, планина у Босанској Крајини смештена између река Саве, Уне, Сане и Врбаса, подручје дуго око 100 и широко око 50 километара. Током Народноослободилачког рата 1941-1945. године овде је партизански покрет био веома јак. Ту су се током пуне четири године непрестано водиле борбе, а да непријатељ никада није успео овладати овим подручјем.

Козара обилује богатим шумама, а налазиште је и руда, богата је плодним њивама и побрђем подесним за воћњаке. Козара спада у средње високе планине, не прелази висину од 1000 м, непрегледно је море зеленила, право планинско лечилиште, које привлачи тишином. Шуме су јој пуне цвећа и лековитог биља, а има и доста поточића, који јој освежавају ваздух и представљају извор живота многоврсној дивљачи. По рубовима Козаре нанизана су села Подкозарја и градови, попут бисерне огрлице око девојачког врата. Козара је прва по броју жртава датих за ослобођење Југославије, а ипак је мртва преживела. Скендер Куленовић је потресном поемом ''Стојанка Мајка Кнешпољка'' опевао козарачку трагедију, пред којом нико не може опстати а да не пусти сузе.

Козара је дала 21.000 синова и кћери, првобораца Народноослободилачке војске Југославије, од којих је 9.864 имена исписано на Меморијалном зиду споменика на Мраковици, а 35.350 Козарчана нестало је у логорима смрти.

Козарачких 35.350 хектара шума проглашено је Националним парком, а на Мраковици је подигнут грандиозни споменик, рад вајара Душана Џамоње. На Мраковици Козарчани сваке године играју Козарачко коло и певају песме из Револуције. На степеницама Мраковице исписани су стихови: ''Ој Козаро не треба ти кише, хероји те крвљу натопише''. На узвишењу изнад споменика саграђен је Спомен музеј, а иза Меморијалног зида гори вечни пламен. На зиду су исписана имена Козарчана, чији су гробови расути широм Југославије, који своје животе дадоше за допринос трагичној слави Козаре. Њихове су жртве као светле зоре бациле светлост будућности све до данашњих дана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: