detalj slike: KRK Art dizajn

Povodom drugog izdanja knjige "SPISI TAJNOG VATIKANSKOG ARHIVA XVI - XVIII VEKA" MARKA JAČOVA 

Arhiv Vojvodine (AV) i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) nakon 40 godina od njenog prvog izdanja, a povodom nedavne smrti njenog autora, uvaženog doktora Marka Jačova, ponovo su izdali njegovu knjigu „SPISI TAJNOG VATIKANSKOG ARHIVA XVI – XVIII VEKA“. Pripala mi je ogromna čast ali i velika odgovornost, da u ime ne samo njegovih kolega, poštovalaca, familije i prijatelja, već i u ime celokupnog srpskog roda, a nadasve naših sunarodnika sa prostora Severne Dalmacije i Srpske Krajine, napišem pogovor za ovu knjigu... (Miroslav Mlinar)

POGOVOR

Miroslav Mlinar 

Prerana smrt prof. dr Marka Jačova predstavlja ogroman i nenadoknadiv gubitak ne samo za srpski narod severne Dalmacije, već i za celokupan pravoslavni rod. Rođen je 6. februara 1949. godine u Ceranjama Donjim (Benkovac). Osnovnu školu je završio u Benkovcu, kao odlikaš i jedan od najboljih đaka u svojoj generaciji, Beogradsku bogosloviju 1968. godine, a na Bogoslovskom fakultetu Srpske pravoslavne crkve u Beogradu je diplomirao 1972. godine. Magistrirao je na Katedri za opštu istoriju novoga veka Beogradskog univerziteta 1975. godine, sa temom „Venecija i Srbi u Dalmaciji do polovine XVIII veka”, gde je 1979. godine i doktorirao sa temom „Srbi u Dalmaciji u XVIII veku”. Njegov doktorat i habilitacija vezani su za istoriju Otomanskog carstva i istoriju Evrope u savremenom dobu. Studije nastavlja na Katoličkom univerzitetu u Luvenu u Belgiji, kao i specijalizaciju istorijske metodologije na Institutu za evropsku istoriju u Majncu.

U međuvremenu je bio predavač i profesor u Bogosloviji „Svetog Arsenija Sremca” u Sremskim Karlovcima, a od 1976. godine arhivista u Arhivu SANU. Radovan Samardžić mu je bio mentor na postdiplomskim studijama. Čitao je dokumente na italijanskom, latinskom i drugim romanskim jezicima. Do sredine osamdesetih godina XX veka istraživao je u arhivima Venecije, Rima i Vatikana. Od 1985. radio je na Univerzitetu La Sapienca u Rimu (La Sapienza, Rome), a kasnije na Univerzitetu u Lećeu (Universita del Salento, Lecce). Od 1996. postaje član Poljske akademije umetnosti iz Krakova (Polskiej Akademii Umiejetnosci w Krakowe). Od 2007. godine je honorarni profesor na Žešovskom univerzitetu u gradu Žešovu u istočnoj Poljskoj (Uniwersersytetu Rzeszowskiego, Rzeszow).

Davne 1969. godine, na preporuku vladike dalmatinskog Stefana (episkop Stefan Boca), a uz saglasnost i blagoslov patrijarha Germana, krenuo je u Rim i Vatikan, da u tamošnjim arhivima istražuje i pronalazi dokumenta vezana za srpsku istoriju i Srbe u Vatikanskom arhivu. U Rim i Vatikan je odlazio povremeno, da bi se 1983. godine tamo i preselio, tako da je u ovom arhivu ostao duže od pola veka. Od 1969. do kraja 2021. godine, dakle 52 godine, Marko Jačov je bio istraživač u ovom najvažnijem svetskom arhivu, po čemu je možda jedinstven u istoriji ovog arhiva, ali i mnogih drugih arhiva.

Bio je predsednik Međunarodnog međuuniverzitetskog centra za Mediteran, centralnu i istočnu Evropu i Evroaziju (organizacija uključuje univerzitete iz Francuske, Mađarske, Italije, Estonije i Poljske). Predavao je na Fakultetu političkih nauka u Rimu (Universita degli Studi Roma Tre) i na Filozofskom fakultetu Univerziteta LUMSA u Rimu (Universita di Roma LUMSA).

Autor je desetina knjiga prvorazredne arhivske građe, u izdanju SPC. Dalmatinsko vladičanstvo je 1987. godine izdalo njegovu knjigu Venecija i Srbi u Dalmaciji u XVIII veku, sremsko vladičanstvo je izdalo knjigu Srem na prelomu dva veka (XVII–XVIII) 1990, a Sveti Arhijerejski Sinod SPC iste godine objavljuje kapitalnu knjigu Srbi u mletačko-turskim ratovima u XVIII veku.

Među najstarijim, a možda i najznačajnijim dokumentima koje je Jačov pronašao u vatikanskim arhivima su i oni koji nedvosmisleno potvrđuju pisanu zaostavštinu srpskog episkopa Nikodima Milaša, koji je u njoj zabeležio, da je u XIV stoleću srpski kralj Bosne Tvrtko preselio u Dalmaciju, koja je bila retko naseljena, desetine hiljada Srba, te da su 1371. godine zauzeli Knin i utvrdili se u bregovitim stranama planine Dinare. Samim tim potvrđeno je da od Tvrtkova vremena, Knin postaje srpski grad. Pronađen je i dokument iz 1373. godine, u kome se ukazuje na to, da je tog naroda bilo toliko mnogo na granici Bosne, spremnog za prelaz u Dalmaciju, da su na sebe skrenuli pažnju i samog pape, jer su bili doseljenici pravoslavne vere.

Sticajem istorijskih događaja, Dalmacija je u jednom trenutku izgubila ovo srpsko stanovništvo, jer je bilo prinuđeno da beži pred najezdom Turaka u petnaestom stoleću, sklanjajući se čak i u Italiju. Dalmacija je bila ponovo naseljavana u XVII i XVIII stoleću, u nju tada masovno dolaze Srbi pravoslavne vere iz Like, Hercegovine i Bosne.

Marko Jačov je objavio preko dvadeset monografija, mnogobrojne studije, članke i recenzije. Njegova naučna specijalnost jesu istorija srednje i istočne Evrope i uloga papske diplomatije u modernom dobu. Objavio je dela od kapitalnog značaja, ne samo za srpsku istoriju, već i za istoriju većine ostalih naroda koji žive na Balkanu, ali isto tako i dela značajna za istoriju Jermena, Turaka, Poljaka i drugih naroda. Svoja dela publikovao je u Srbiji, Poljskoj, Italiji, Vatikanu i Francuskoj, ostavljajući nam u amanet, da zainteresovane čitaoce i buduća pokolenja, uputimo na ovog vrednog i temeljnog istraživača balkanskih starožitnosti, kao i njegova dela objavljena u formi knjiga.

Po Markovoj ličnoj želji SANU i Arhiv Vojvodine kroz ovu sveobuhvatnu monografiju, želi da prikaže dela i radove koje je kao jedan od najznačajnijih srpskih arhivista Marko za svoga ovozemaljskog života objavljivao u uglednim evropskim časopisima i publikacijama. Posebno mesto svakako zaslužuje jedan od njegovih poslednjih radova, koji je objavio u Poljskoj, na italijanskom jeziku, u tom radu je pisao o srpskom caru Dušanu, gde je na osnovu dokumenta koji je pronašao u Vatikanskom arhivu, dokazao da car Dušan nije bio oceubica. („Impero Bizantino o Romano? Il caso di Ottone di Sassonia, di Giovanni Cantacuzeno e di Dušan Nemanjić”, Textus et Studia: journal of the Centre for Reserch on the History at the Pontifical University of John Paul II in Krakow, T. 12, nr 1/2 (17/18) 2019, strony 35-51).

Kako se radi o jednom od najvećih istoričara iz mog rodnog kraja, a uz sve to i o čoveku koga sam lično izuzetno cenio i poštovao, veoma sam ponosan na činjenicu da je upravo Arhiv Vojvodine na čelu sa direktorom, doktorom Nebojšom Kuzmanovićem, nakon gotovo 50 godina ponovo izdao njegovu knjigu SPISI KONGREGACIJE ZA PROPAGANDU VERE U RIMU O SRBIMA 1622–1644. U knjizi je na preko 390 originalnih dokumenata potvrđeno da je preveravanje i odnarođavanje Srba u Mletačkoj republici, Ugarskoj i Habzburškoj monarhiji ležalo u osnovi politike tih država. Verske i državne vlasti činile su sve da pravoslavne Srbe prevedu u „jedinospasavajuću” rimokatoličku veru i ranije a naročito od 1439. godine na osnovu deklaracije o sjedinjenju crkava usvojene u Firenci. Prema tom dokumentu „Sveta, Rimska crkva čvrsto vjeruje, da niko, koji ne pripada katoličkoj crkvi, ne samo neznabošci, nego Judeji, ni jeretici, ni šizmatici, ne mogu ući u carstvo nebesko, nego će svi poći u vječni oganj, koji je spremljen za đavole i za njegove anđele, ako se pred smrt ne obrate k toj Crkvi”.

Tokom učestalih seoba u 16. i 17. veku grupe srpskih doseljenika podvrgavane su ubrzanoj verskoj konverziji pod uticajem katoličkog sveštenstva, što je u praksi značilo prihvatanje novog identiteta. To je bilo naročito izraženo među Srbima nastanjenim na posedima hrvatskih velikaša u banskoj Hrvatskoj, ali i u krajiškim područjima. Srpska pravoslavna crkva posrtala je pod teretom unijatskih pritisaka od strane bosanskih franjevaca, primorskih biskupija, mletačkih i austrijskih katoličkih državnih vlasti i, naravno, iz samog Vatikana. Pokrštavanje je pažljivo evidentirano od 1622. kada je u Rimu osnovana Kongregacija za propagandu vere (Congregatia de propaganda fide).

Uporedo su oformljeni i propagandni centri u Rimu za školovanje i preobraćenje pitomaca sa Istoka koji su zatim upućivani u unijatske misije po pravoslavnom svetu. Oni pravoslavni sveštenici koji su se opirali unijaćenju i u tajnosti su obilazili sela da krštavaju novorođenu srpsku decu bili su batinani i u lance vezivani.

U tim vremenima srpsko pravoslavlje se nazivalo „grčka vera”, „srpska vera” ili „jerusalimska vera”, a pripadnike te veroispovesti rimokatolici su zvali šizmaticima.

U tom duhu papski vizitor Petar Masarek 1623. godine izvestio je Kongregaciju u Rimu da je „neizbrojiv broj šizmatika u Srbiji, Bugarskoj, delu Bosne i Ugarskoj, koji žive u neizbrojivim naseljima”. A misionar Frančesko de Leonardis 1640. moli papu i Kongregaciju za još veći broj misionara radi unijaćenja Srba, jer na području od Carigrada do Istre i Hrvatske, od svih hrišćana pet šestina čine – pravoslavni Srbi.

Zadarski nadbiskup Otavian Garzadora, pak, 17. decembra 1624. godine u svom izveštaju o poseti Boki Kotorskoj obavestio je Rim da je Kotor „sa svih strana okružen Srbima šizmaticima”, a da su Krtole i mnoga druga mesta naseljena „Srbima koji su najvećim delom šizmatici”.

Prema izveštaju kotorskog biskupa fra Serafina sa ostrva Hvara, misionar u Risnu i okolnim selima preveo je u rimokatoličku veru „20 nevernika i šizmatika”. Takođe, 25. marta 1628. godine Kongregacija je odobrila barskom nadbiskupu kupovinu jedne kuće u Skoplju sa zadatkom

da u njoj za prevođenje u katolicizam obuči četvoricu ili petoricu mladih Srba.

Vatikanska mašinerija radila je punom parom, što je za posledicu imalo ubrzan rast kongregacijske arhive, pa je već po isteku prve decenije njenog postojanja prvi sekretar Frančesko Ingoli počeo da piše Vodič (Memoria Rerum) kako bi se istraživači što lakše snalazili u ovoj dokumentaciji. Arhiv obuhvata period od 1622. godine do ovdašnjih dana.

Građa pisana na latinskom i italijanskom jeziku naučnim radnicima prvi put stavljena je na uvid tek 1903. godine.

Ovo svedočanstvo profesora Jačova svedoči o nasilnom oduzimanju srpskog identiteta u periodu od dve decenije. Proces unijaćenja nastavljen je i u narednim vekovima. Ukupan zbir naših pounijaćenih sunarodnika verovatno nikada neće biti u potpunosti sabran. U mnogim mestima Hrvatske, Hercegovine i Bosne tu i tamo danas žive srpska prezimena, ali ne i Srbi.

Direktor Arhiva Vojvodine Nebojša Kuzmanović se po preporuci uvaženog akademika Vasilija Krestića, sa Markom i njegovim sinom Milošem, susreo u Italiji krajem 2021. godine i tom prilikom mu predao odluku Upravnog odbora SANU, na osnovu koje će ova renomirana ustanova srpskog naroda i Arhiv Vojvodine, ponovo objaviti to njegovo delo. Marko je bio naprosto presrećan zbog jedne takve odluke, te je predložio da se uzme u razmatranje i objavljivanje njegovih novih dela, koja je pisao na italijanskom, poljskom i francuskom jeziku, što je Nebojša sa zadovoljstvom prihvatio. Objavljivanje tih dokumenata iz vatikanskih arhiva u kojima su zapisani dokazi o pokatoličavanju i unijaćenju Srba na prostoru Dalmacije, Bosne, Crne Gore i Srbije zasigurno neće promeniti predrasude koje su stvarane vekovima o Srbima, ali je iskonska želja za pokazivanjem i dokazivanjem istine oduvek bila i ostala glavni putokaz i pokretač kako Markove borbe za istinu, tako i svih nas koji smo nastavili da sledimo njegov put.

Na žalost svih nas koji smo ga poznavali i poštovali, kao i svih onih koji će tek imati priliku da ga upoznaju kroz njegova besmrtna dela, na drugi dan Božića 8. januara 2022. godine, na dan koji je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi posvećen Saboru Presvete Bogorodice, a u našim narodnim verovanjima sabiranju dobrih dela i mirenju, u Kastel Gandolfu (Castel Gandolgo) prestalo je da kuca srce Marka Jačova. Ovovremeni život napustio je tiho kako je i sam živeo, ostavljajući iza sebe dela antologijske vrednosti. Napustio nas je upravo u trenutku kada smo se svi obradovali, da se nakon nekoliko decenija zaborava, jedan od najvećih arhivista i istoričara vraća srpskom jeziku i srpskoj kulturi. Upravo je doktor Nebojša Kuzmanović među poslednjima imao priliku da mu čvrsto stisne ruku i da ga bratski zagrli. Zato dajem sebi za pravo da ovde citiram reči, koje je nakon njegove smrti ispisao upravo moj dragi prijatelj i brat iz srpske Bobote doktor Nebojša Kuzmanović, nalik samom Marku jedan od onih neumornih stvaralaca i čuvara najdragocenijeg bogatstva našeg naroda, čovek kome bih od srca poklonio dan sa makar 30 radnih sati, jer sve ono što on svakodnevno radi i uradi, naprosto ne može da stane u 24 sata.

„Marko Jačov je svojim životom i svojim naučnim delima posvedočio da među nama postoje ljudi koji nisu podlegli iskušenjima svetovnog sveta, iskušenjima koja uspavljuju čula i um. Oni kojima su bogovi spoznaje vodilje mogu da računaju na blagodat da će prepoznati istinu tamo gde je ona zarasla u korov, a samo odabrane možemo videti kao pobednike nad prolaznošću sveta. Jedan od takvih ljudi je i Marko Jačov, a njegova velika dela će to i dokazati”.

Mene je sa Markom upoznao pokojni akademik, doktor Jovan Rašković krajem 1989. godine i nakon toga smo se susretali još nekoliko puta, a sudbina je htela da se njegova rodna kuća nalazi naslonjena uz kuću sa familijom Karan, u koju se udala moja sestra.

Kao veoma mlad čovek, bio sam naprosto oduševljen njegovim poznavanjem ne samo istorije našeg rodnog kraja, već apsolutno svake što naučne, što životne oblasti. Prilikom našega poslednjeg susreta poklonio mi je jednu staru geografsku kartu i pričao puno o karinskim mlinicama i mojim Mlinarima. U svom dosadašnjem životu nisam upoznao skromnijeg i jednostavnijeg čoveka, a koji je bio toliki intelektualac, da je to bilo gotovo nestvarno. Marko je jednostavno bio takav čovek, ili kao što bi naš narod rekao – duša od čoveka.

Akademik Jovan Rašković ga je izuzetno cenio i poštovao, smatrao ga je za jednog od najumnijih ljudi iz tog kraja. Rekao mi je tada za njega u poverenju, da je između ostalog takav zbog ozbiljnosti, a ujedno i opasnosti posla koji je radio, jer bi ga bilo kakvo eksponiranje bukvalno došlo glave. Marko je po njegovim rečima bio veoma bitan i šraf i čovek od najvećeg poverenja SPC, u samom srcu Vatikana, a njegova misija i više nego tajna. Nalazio se u samom epicentru, u kome se mogla kao rendgen ispitati naša istorija iz tih teških i smrtnih vremena. Da bi prikrio svoj identitet „Marco Jacobo” čak se zaljubio u Poljakinju, koja je i sama radila u Vatikanu i sa njom se oženio, a iz te ljubavi dobio sina Miloša. Ali rekao mi je moj dragi profesor Jova i moj duhovni otac i „ćaća” svih krajiških Srba, nešto što će u meni zauvek ostati kao jedan od najuzvišenijih parametara ovozemaljskog života:

„Vidi sine, kada bi svi mi skupa bili i upola Srbi nalik Marku Jačovu i bili spremni da se kao i on, nalik samom Isusu Hristu, žrtvujemo za svoje ideale, nema te ni ovozemaljske, niti onozemaljske sile, koja bi nas zaustavila na putu do konačne istine, pravde i pobede!”

Marko Jačov je za svoga ovozemaljskog života ostavio nemerljiv doprinos boljem razumjevanju istorije pravoslavnog naroda u Dalmaciji i to naročito za vreme vladavine Venecije. Naprosto ne postoji osoba iz njegovih rodnih Ceranja, a koja za Marka neće da kaže sve najlepše, jer su oni Marka gledali sasvim drugim očima. Gledali su ga očima običnih, najobičnijih ljudi, očima zemljoradnika, teškim i mukotrpnim radom namučenih i napaćenih seljaka, kojima nečija pismenost, velike škole i akademske titule nisu predstavljale apsolutno ništa, jer većina od njih je bila nepismena, ili polupismena, tako da nisu ni bili svesni svega toga. Oni su Marka gledali prevashodno kao čoveka nalik sebi samima, kao nekoga ko će bez mnogo razmišljanja ući u dvorište svakog starijeg komšije, zasukati rukave, pljunuti u dlanove, uzeti im motiku iz onemoćalih ruku i nastaviti da okopava čokote njihove vinove loze, ne mareći ni za nove cipele, ni belu košulju, ni štofane pantalone. Po završenom poslu, seo bi sa njima na pod kamenom popločane avlije, ili u hladovinu najvećeg seoskog kostjelića, na vekovima zidan i dozidavan „Bogdanov suvozid”. Iz džepa svog sakoa izvadio bi u maramu umotano parče crnog ražovog hleba, malo slanine i glavicu belog luka, a onda bi sve to malim nožićem zvanim bekica, razrezao na komadiće i podelio sa njima.

Voleli su oni Marka, ali je i Marko volio njih, bio je naprosto ponosan što potiče od jednih isto tako nalik njima vrednih, radnih i poštenih roditelja, oca Dušana i majke Danke, seljaka rođenih u srcu siromašne, žedne, gladne i golim kamenom okovane dalmatinske Bukovice. Okovane i omeđene istim tim kamenom, koji je i na njegovim dečijim rukama i rukama njegovog brata blizanca Janka ostavio bezbroj žuljeva, ožiljaka i teških krvavih rana. Kamenom koji su ruke njihovih predaka danonoćno krčile pretvarajući ljuti i bezrodni krš, u škrtu, ali plodnu i žitorodnu zemlju crnicu. Taj isti kamen ugrađivali su u temelje, zidove i kamenim pločama prekrivene krovove, svih njihovih kuća u Ceranjama Gornjim, na daleko znane „dvore Jačova”. Od istog tog kamena izgrađene su sve kamenice u Jačova polju, kao i najstariji seoski bunar Crkvenjak, u koji su ga kao nestašno, ali i hrabro dete od poverenja, vezanog kanapom spuštali do najnižeg dela, da u periodu nesnosne letnje žege i teške suše, malom limenom posudom sipa dragocenu tečnost, koja život znači, u veću kofu zvanu limenjak. Gradile su te velike ruke i njihovu seosku crkvu Sveti Ilija, ali i oltar na kome je kao beba i sam kršten.

Jedan od njemu najbližih prijatelja i njegov kum, bio je poznati benkovački sveštenik, protojerej-stavrofor Petar Dmitra Jovanović, moj sugrađanin i duhovnik, koji je i mene raba Božijega krstio u osvit Đurđevdana, pre 55 godina, u Kulskoj crkvi Svetog Nikole, sa svega mesec dana, sa suzama u očima, ali sa ponosom u srcu i duši, pomogao mi je da zapišem neka od sećanja na njegovog „kumašina” Marka.

Od svih ukućana Marko je najviše voleo svoga đeda Stevana, u narodu znanog kao Stešina. U trenucima kada bi mu bilo teško, gde god se nalazio, bilo mu je dovoljno da samo na tren zatvori svoje oči i ugleda njegove koščate ruke, iste one ruke koje su znale da i od najbezličnijeg kamena isklešu sve ono što je dečija mašta mogla da zamisli, ali ni u jednom drugom materijalu nije mogla da sebi priušti. Od tog kamena đed Stešina mu je pravio prve i najdraže igračke, igračke koje su obeležile njegovo detinjstvo i pretvorile ga u najlepšu kamenu bajku.

Kao dete je voleo više od svega da sedi u njegovom krilu, da poskakuje na njegovom desnom kolenu, da dodiruje i istražuje njegovo britvom izbrijano lice, da zavrće i suče njegove brke, da na glavu stavlja njegovu crno-crvenu krajišku kapu, na vrhu koje su na krv crvenoj čoji zlatnim koncem bila uvezena četiri ćirilična slova „s” i dugim crnim resama, koje su predstavljale večne suze za devet Jugovića. Bila je to za njega posebna čast, jer je ta kapa bila poput svojevrsne svetinje, koju za đedovog života niko nije smeo da skine sa njegove glave.

Voleo je Marko njen miris, bio je to čudan i opojan miris znoja pomešanog sa mirisom grubog vunenog sukna, mirisom zemlje crnice, kamenih opiljaka, klasa zrele pšenice bjelice i zgrušane krvi. Miris po kome je mogao i u snu osetiti svoga đeda, dok bi u cik zore, pre odlaska na mukotrpni rad, rukama nežnijim od dodira leptira, na starom drvenom krevetu pokrivao i ušuškavao njegovo malo telo. Bio je to onaj lepi, najlepši miris, koji je nošen dalmatinskom burom osećao u sumrak dana, neposredno pre nego što bi video njegovu siluetu i začuo njegov glas po povratku kući.

Bio je to miris koji je večno ostao u njegovim nozdrvama, miris koji ga je nalik nevidljivom putokazu nepogrešivo vodio kroz život, sa samo jednim ciljem, a to je bila želja za otkrivanjem vekovima skrivane, izvrtane i temeljno zatirane istine o postojanju i poreklu, kako njegovih predaka, tako i njega samoga.

Zahvaljujući upravo činjenici da je objavio mnoge neobjavljene i vekovima unazad strogo čuvane arhivske dokumente iz Venecije, Rima i vatikanskih riznica, kao i činjenici da mi je i lično pomogao u tome, u velikoj meri sam kompletirao istoriju mojih predaka, koju sam i sam istraživao i istražujem duže od 40 godina, sa željom da je svojoj deci ostavim u amanet i na čuvanje. Nedostaje mi još veoma malo, da bih u potpunosti, do najsitnijih detalja, kompletirao istoriju nastanka i porekla mojih predaka, kao i sve ono što je vekovima unazad prethodilo njihovom dolasku na prostor severne Dalmacije.

Po uzoru na svoje prethodnike i lučenoše, među kojima su episkop Simeon Končarević, arhimandrit Gerasim Zelić, vladika Nikodim Milaš, Lujo Bakotić, Boško Desnica, Grga Novak, Gligorije Stanojević i mnogi nalik njemu, ostavio je naš Marko za sobom nemerljiv doprinos istoriji kako Dalmacije tako i cele istočne evrope. Nama ovozemaljskim smrtnicima, nalik njemu samome, gladnima za spoznajom i razotkrivanjem svoga postanka i identiteta, širom je otvorio vrata.

Hvala mu na svemu i večna mu slava u Carstvu nebeskom…

PODELITE OVAJ TEKST NA: