детаљ слике: КРК Арт дизајн

Поводом другог издања књиге "СПИСИ ТАЈНОГ ВАТИКАНСКОГ АРХИВА XVI - XVIII ВЕКА" МАРКА ЈАЧОВА 

Архив Војводине (АВ) и Српска академија наука и уметности (САНУ) након 40 година од њеног првог издања, а поводом недавне смрти њеног аутора, уваженог доктора Марка Јачова, поново су издали његову књигу „СПИСИ ТАЈНОГ ВАТИКАНСКОГ АРХИВА XVI – XVIII ВЕКА“. Припала ми је огромна част али и велика одговорност, да у име не само његових колега, поштовалаца, фамилије и пријатеља, већ и у име целокупног српског рода, а надасве наших сународника са простора Северне Далмације и Српске Крајине, напишем поговор за ову књигу... (Мирослав Млинар)

ПОГОВОР

Мирослав Млинар 

Прерана смрт проф. др Марка Јачова представља огроман и ненадокнадив губитак не само за српски народ северне Далмације, већ и за целокупан православни род. Рођен је 6. фебруара 1949. године у Церањама Доњим (Бенковац). Основну школу је завршио у Бенковцу, као одликаш и један од најбољих ђака у својој генерацији, Београдску богословију 1968. године, а на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду је дипломирао 1972. године. Магистрирао је на Катедри за општу историју новога века Београдског универзитета 1975. године, са темом „Венеција и Срби у Далмацији до половине XVIII века”, где је 1979. године и докторирао са темом „Срби у Далмацији у XVIII веку”. Његов докторат и хабилитација везани су за историју Отоманског царства и историју Европе у савременом добу. Студије наставља на Католичком универзитету у Лувену у Белгији, као и специјализацију историјске методологије на Институту за европску историју у Мајнцу.

У међувремену је био предавач и професор у Богословији „Светог Арсенија Сремца” у Сремским Карловцима, а од 1976. године архивиста у Архиву САНУ. Радован Самарџић му је био ментор на постдипломским студијама. Читао је документе на италијанском, латинском и другим романским језицима. До средине осамдесетих година XX века истраживао је у архивима Венеције, Рима и Ватикана. Од 1985. радио је на Универзитету Ла Сапиенца у Риму (La Sapienza, Rome), а касније на Универзитету у Лећеу (Universita del Salento, Lecce). Од 1996. постаје члан Пољске академије уметности из Кракова (Polskiej Akademii Umiejetnosci w Krakowe). Од 2007. године је хонорарни професор на Жешовском универзитету у граду Жешову у источној Пољској (Uniwersersytetu Rzeszowskiego, Rzeszow).

Давне 1969. године, на препоруку владике далматинског Стефана (епископ Стефан Боца), а уз сагласност и благослов патријарха Германа, кренуо је у Рим и Ватикан, да у тамошњим архивима истражује и проналази документа везана за српску историју и Србе у Ватиканском архиву. У Рим и Ватикан је одлазио повремено, да би се 1983. године тамо и преселио, тако да је у овом архиву остао дуже од пола века. Од 1969. до краја 2021. године, дакле 52 године, Марко Јачов је био истраживач у овом најважнијем светском архиву, по чему је можда јединствен у историји овог архива, али и многих других архива.

Био је председник Међународног међууниверзитетског центра за Медитеран, централну и источну Европу и Евроазију (организација укључује универзитете из Француске, Мађарске, Италије, Естоније и Пољске). Предавао је на Факултету политичких наука у Риму (Universita degli Studi Roma Tre) и на Филозофском факултету Универзитета ЛУМСА у Риму (Universita di Roma LUMSA).

Аутор је десетина књига прворазредне архивске грађе, у издању СПЦ. Далматинско владичанство је 1987. године издало његову књигу Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, сремско владичанство је издало књигу Срем на прелому два века (XVII–XVIII) 1990, а Свети Архијерејски Синод СПЦ исте године објављује капиталну књигу Срби у млетачко-турским ратовима у XVIII веку.

Међу најстаријим, а можда и најзначајнијим документима које је Јачов пронашао у ватиканским архивима су и они који недвосмислено потврђују писану заоставштину српског епископа Никодима Милаша, који је у њој забележио, да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба, те да су 1371. године заузели Книн и утврдили се у бреговитим странама планине Динаре. Самим тим потврђено је да од Тврткова времена, Книн постаје српски град. Пронађен је и документ из 1373. године, у коме се указује на то, да је тог народа било толико много на граници Босне, спремног за прeлаз у Далмацију, да су на себе скренули пажњу и самог папе, јер су били досељеници православне вере.

Стицајем историјских догађаја, Далмација је у једном тренутку изгубила ово српско становништво, јер је било принуђено да бежи пред најездом Турака у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију. Далмација је била поново насељавана у XVII и XVIII столећу, у њу тада масовно долазе Срби православне вере из Лике, Херцеговине и Босне.

Марко Јачов је објавио преко двадесет монографија, многобројне студије, чланке и рецензије. Његова научна специјалност јесу историја средње и источне Европе и улога папске дипломатије у модерном добу. Објавио је дела од капиталног значаја, не само за српску историју, већ и за историју већине осталих народа који живе на Балкану, али исто тако и дела значајна за историју Јермена, Турака, Пољака и других народа. Своја дела публиковао је у Србији, Пољској, Италији, Ватикану и Француској, остављајући нам у аманет, да заинтересоване читаоце и будућа поколења, упутимо на овог вредног и темељног истраживача балканских старожитности, као и његова дела објављена у форми књига.

По Марковој личној жељи САНУ и Архив Војводине кроз ову свеобухватну монографију, жели да прикаже дела и радове које је као један од најзначајнијих српских архивиста Марко за свога овоземаљског живота објављивао у угледним европским часописима и публикацијама. Посебно место свакако заслужује један од његових последњих радова, који је објавио у Пољској, на италијанском језику, у том раду је писао о српском цару Душану, где је на основу документа који је пронашао у Ватиканском архиву, доказао да цар Душан није био оцеубица. („Impero Bizantino o Romano? Il caso di Ottone di Sassonia, di Giovanni Cantacuzeno e di Dušan Nemanjić”, Textus et Studia: journal of the Centre for Reserch on the History at the Pontifical University of John Paul II in Krakow, T. 12, nr 1/2 (17/18) 2019, strony 35-51).

Како се ради о једном од највећих историчара из мог родног краја, а уз све то и о човеку кога сам лично изузетно ценио и поштовао, веома сам поносан на чињеницу да је управо Архив Војводине на челу са директором, доктором Небојшом Кузмановићем, након готово 50 година поново издао његову књигу СПИСИ КОНГРЕГАЦИЈЕ ЗА ПРОПАГАНДУ ВЕРЕ У РИМУ О СРБИМА 1622–1644. У књизи је на преко 390 оригиналних докумената потврђено да је преверавање и однарођавање Срба у Млетачкој републици, Угарској и Хабзбуршкој монархији лежало у основи политике тих држава. Верске и државне власти чиниле су све да православне Србе преведу у „јединоспасавајућу” римокатоличку веру и раније а нарочито од 1439. године на основу декларације о сједињењу цркава усвојене у Фиренци. Према том документу „Света, Римска црква чврсто вјерује, да нико, који не припада католичкој цркви, не само незнабошци, него Јудеји, ни јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе и за његове анђеле, ако се пред смрт не обрате к тој Цркви”.

Током учесталих сеоба у 16. и 17. веку групе српских досељеника подвргаване су убрзаној верској конверзији под утицајем католичког свештенства, што је у пракси значило прихватање новог идентитета. То је било нарочито изражено међу Србима настањеним на поседима хрватских великаша у банској Хрватској, али и у крајишким подручјима. Српска православна црква посртала је под теретом унијатских притисака од стране босанских фрањеваца, приморских бискупија, млетачких и аустријских католичких државних власти и, наравно, из самог Ватикана. Покрштавање је пажљиво евидентирано од 1622. када је у Риму основана Конгрегација за пропаганду вере (Congregatia de propaganda fide).

Упоредо су оформљени и пропагандни центри у Риму за школовање и преобраћење питомаца са Истока који су затим упућивани у унијатске мисије по православном свету. Они православни свештеници који су се опирали унијаћењу и у тајности су обилазили села да крштавају новорођену српску децу били су батинани и у ланце везивани.

У тим временима српско православље се називало „грчка вера”, „српска вера” или „јерусалимска вера”, а припаднике те вероисповести римокатолици су звали шизматицима.

У том духу папски визитор Петар Масарек 1623. године известио је Конгрегацију у Риму да је „неизбројив број шизматика у Србији, Бугарској, делу Босне и Угарској, који живе у неизбројивим насељима”. А мисионар Франческо де Леонардис 1640. моли папу и Конгрегацију за још већи број мисионара ради унијаћења Срба, јер на подручју од Цариграда до Истре и Хрватске, од свих хришћана пет шестина чине – православни Срби.

Задарски надбискуп Отавиан Гарзадора, пак, 17. децембра 1624. године у свом извештају о посети Боки Которској обавестио је Рим да је Котор „са свих страна окружен Србима шизматицима”, а да су Кртоле и многа друга места насељена „Србима који су највећим делом шизматици”.

Према извештају которског бискупа фра Серафина са острва Хвара, мисионар у Рисну и околним селима превео је у римокатоличку веру „20 неверника и шизматика”. Такође, 25. марта 1628. године Конгрегација је одобрила барском надбискупу куповину једне куће у Скопљу са задатком

да у њој за превођење у католицизам обучи четворицу или петорицу младих Срба.

Ватиканска машинерија радила је пуном паром, што је за последицу имало убрзан раст конгрегацијске архиве, па је већ по истеку прве деценије њеног постојања први секретар Франческо Инголи почео да пише Водич (Memoria Rerum) како би се истраживачи што лакше сналазили у овој документацији. Архив обухвата период од 1622. године до овдашњих дана.

Грађа писана на латинском и италијанском језику научним радницима први пут стављена је на увид тек 1903. године.

Ово сведочанство професора Јачова сведочи о насилном одузимању српског идентитета у периоду од две деценије. Процес унијаћења настављен је и у наредним вековима. Укупан збир наших поунијаћених сународника вероватно никада неће бити у потпуности сабран. У многим местима Хрватске, Херцеговине и Босне ту и тамо данас живе српска презимена, али не и Срби.

Директор Архива Војводине Небојша Кузмановић се по препоруци уваженог академика Василија Крестића, са Марком и његовим сином Милошем, сусрео у Италији крајем 2021. године и том приликом му предао одлуку Управног одбора САНУ, на основу које ће ова реномирана установа српског народа и Архив Војводине, поново објавити то његово дело. Марко је био напросто пресрећан због једне такве одлуке, те је предложио да се узме у разматрање и објављивање његових нових дела, која је писао на италијанском, пољском и француском језику, што је Небојша са задовољством прихватио. Објављивање тих докумената из ватиканских архива у којима су записани докази о покатоличавању и унијаћењу Срба на простору Далмације, Босне, Црне Горе и Србије засигурно неће променити предрасуде које су стваране вековима о Србима, али је исконска жеља за показивањем и доказивањем истине одувек била и остала главни путоказ и покретач како Маркове борбе за истину, тако и свих нас који смо наставили да следимо његов пут.

На жалост свих нас који смо га познавали и поштовали, као и свих оних који ће тек имати прилику да га упознају кроз његова бесмртна дела, на други дан Божића 8. јануара 2022. године, на дан који је у Српској православној цркви посвећен Сабору Пресвете Богородице, а у нашим народним веровањима сабирању добрих дела и мирењу, у Кастел Гандолфу (Castel Gandolgo) престало је да куца срце Марка Јачова. Ововремени живот напустио је тихо како је и сам живео, остављајући иза себе дела антологијске вредности. Напустио нас је управо у тренутку када смо се сви обрадовали, да се након неколико деценија заборава, један од највећих архивиста и историчара враћа српском језику и српској култури. Управо је доктор Небојша Кузмановић међу последњима имао прилику да му чврсто стисне руку и да га братски загрли. Зато дајем себи за право да овде цитирам речи, које је након његове смрти исписао управо мој драги пријатељ и брат из српске Боботе доктор Небојша Кузмановић, налик самом Марку један од оних неуморних стваралаца и чувара најдрагоценијег богатства нашег народа, човек коме бих од срца поклонио дан са макар 30 радних сати, јер све оно што он свакодневно ради и уради, напросто не може да стане у 24 сата.

„Марко Јачов је својим животом и својим научним делима посведочио да међу нама постоје људи који нису подлегли искушењима световног света, искушењима која успављују чула и ум. Они којима су богови спознаје водиље могу да рачунају на благодат да ће препознати истину тамо где је она зарасла у коров, а само одабране можемо видети као победнике над пролазношћу света. Један од таквих људи је и Марко Јачов, а његова велика дела ће то и доказати”.

Мене је са Марком упознао покојни академик, доктор Јован Рашковић крајем 1989. године и након тога смо се сусретали још неколико пута, а судбина је хтела да се његова родна кућа налази наслоњена уз кућу са фамилијом Каран, у коју се удала моја сестра.

Као веома млад човек, био сам напросто одушевљен његовим познавањем не само историје нашег родног краја, већ апсолутно сваке што научне, што животне области. Приликом нашега последњег сусрета поклонио ми је једну стару географску карту и причао пуно о каринским млиницама и мојим Млинарима. У свом досадашњем животу нисам упознао скромнијег и једноставнијег човека, а који је био толики интелектуалац, да је то било готово нестварно. Марко је једноставно био такав човек, или као што би наш народ рекао – душа од човека.

Академик Јован Рашковић га је изузетно ценио и поштовао, сматрао га је за једног од најумнијих људи из тог краја. Рекао ми је тада за њега у поверењу, да је између осталог такав због озбиљности, а уједно и опасности посла који је радио, јер би га било какво експонирање буквално дошло главе. Марко је по његовим речима био веома битан и шраф и човек од највећег поверења СПЦ, у самом срцу Ватикана, а његова мисија и више него тајна. Налазио се у самом епицентру, у коме се могла као рендген испитати наша историја из тих тешких и смртних времена. Да би прикрио свој идентитет „Marco Jacobo” чак се заљубио у Пољакињу, која је и сама радила у Ватикану и са њом се оженио, а из те љубави добио сина Милоша. Али рекао ми је мој драги професор Јова и мој духовни отац и „ћаћа” свих крајишких Срба, нешто што ће у мени заувек остати као један од најузвишенијих параметара овоземаљског живота:

„Види сине, када би сви ми скупа били и упола Срби налик Марку Јачову и били спремни да се као и он, налик самом Исусу Христу, жртвујемо за своје идеале, нема те ни овоземаљске, нити оноземаљске силе, која би нас зауставила на путу до коначне истине, правде и победе!”

Марко Јачов је за свога овоземаљског живота оставио немерљив допринос бољем разумјевању историје православног народа у Далмацији и то нарочито за време владавине Венеције. Напросто не постоји особа из његових родних Церања, а која за Марка неће да каже све најлепше, јер су они Марка гледали сасвим другим очима. Гледали су га очима обичних, најобичнијих људи, очима земљорадника, тешким и мукотрпним радом намучених и напаћених сељака, којима нечија писменост, велике школе и академске титуле нису представљале апсолутно ништа, јер већина од њих је била неписмена, или полуписмена, тако да нису ни били свесни свега тога. Они су Марка гледали превасходно као човека налик себи самима, као некога ко ће без много размишљања ући у двориште сваког старијег комшије, засукати рукаве, пљунути у дланове, узети им мотику из онемоћалих руку и наставити да окопава чокоте њихове винове лозе, не марећи ни за нове ципеле, ни белу кошуљу, ни штофане панталоне. По завршеном послу, сео би са њима на под каменом поплочане авлије, или у хладовину највећег сеоског костјелића, на вековима зидан и дозидаван „Богданов сувозид”. Из џепа свог сакоа извадио би у мараму умотано парче црног ражовог хлеба, мало сланине и главицу белог лука, а онда би све то малим ножићем званим бекица, разрезао на комадиће и поделио са њима.

Волели су они Марка, али је и Марко волио њих, био је напросто поносан што потиче од једних исто тако налик њима вредних, радних и поштених родитеља, оца Душана и мајке Данке, сељака рођених у срцу сиромашне, жедне, гладне и голим каменом оковане далматинске Буковице. Оковане и омеђене истим тим каменом, који је и на његовим дечијим рукама и рукама његовог брата близанца Јанка оставио безброј жуљева, ожиљака и тешких крвавих рана. Каменом који су руке њихових предака даноноћно крчиле претварајући љути и безродни крш, у шкрту, али плодну и житородну земљу црницу. Тај исти камен уграђивали су у темеље, зидове и каменим плочама прекривене кровове, свих њихових кућа у Церањама Горњим, на далеко знане „дворе Јачова”. Од истог тог камена изграђене су све каменице у Јачова пољу, као и најстарији сеоски бунар Црквењак, у који су га као несташно, али и храбро дете од поверења, везаног канапом спуштали до најнижег дела, да у периоду несносне летње жеге и тешке суше, малом лименом посудом сипа драгоцену течност, која живот значи, у већу кофу звану лимењак. Градиле су те велике руке и њихову сеоску цркву Свети Илија, али и олтар на коме је као беба и сам крштен.

Један од њему најближих пријатеља и његов кум, био је познати бенковачки свештеник, протојереј-ставрофор Петар Дмитра Јовановић, мој суграђанин и духовник, који је и мене раба Божијега крстио у освит Ђурђевдана, пре 55 година, у Кулској цркви Светог Николе, са свега месец дана, са сузама у очима, али са поносом у срцу и души, помогао ми је да запишем нека од сећања на његовог „кумашина” Марка.

Од свих укућана Марко је највише волео свога ђеда Стевана, у народу знаног као Стешина. У тренуцима када би му било тешко, где год се налазио, било му је довољно да само на трен затвори своје очи и угледа његове кошчате руке, исте оне руке које су знале да и од најбезличнијег камена исклешу све оно што је дечија машта могла да замисли, али ни у једном другом материјалу није могла да себи приушти. Од тог камена ђед Стешина му је правио прве и најдраже играчке, играчке које су обележиле његово детињство и претвориле га у најлепшу камену бајку.

Као дете је волео више од свега да седи у његовом крилу, да поскакује на његовом десном колену, да додирује и истражује његово бритвом избријано лице, да заврће и суче његове брке, да на главу ставља његову црно-црвену крајишку капу, на врху које су на крв црвеној чоји златним концем била увезена четири ћирилична слова „с” и дугим црним ресама, које су представљале вечне сузе за девет Југовића. Била је то за њега посебна част, јер је та капа била попут својеврсне светиње, коју за ђедовог живота нико није смео да скине са његове главе.

Волео је Марко њен мирис, био је то чудан и опојан мирис зноја помешаног са мирисом грубог вуненог сукна, мирисом земље црнице, камених опиљака, класа зреле пшенице бјелице и згрушане крви. Мирис по коме је могао и у сну осетити свога ђеда, док би у цик зоре, пре одласка на мукотрпни рад, рукама нежнијим од додира лептира, на старом дрвеном кревету покривао и ушушкавао његово мало тело. Био је то онај лепи, најлепши мирис, који је ношен далматинском буром осећао у сумрак дана, непосредно пре него што би видео његову силуету и зачуо његов глас по повратку кући.

Био је то мирис који је вечно остао у његовим ноздрвама, мирис који га је налик невидљивом путоказу непогрешиво водио кроз живот, са само једним циљем, а то је била жеља за откривањем вековима скриване, извртане и темељно затиране истине о постојању и пореклу, како његових предака, тако и њега самога.

Захваљујући управо чињеници да је објавио многе необјављене и вековима уназад строго чуване архивске документе из Венеције, Рима и ватиканских ризница, као и чињеници да ми је и лично помогао у томе, у великој мери сам комплетирао историју мојих предака, коју сам и сам истраживао и истражујем дуже од 40 година, са жељом да је својој деци оставим у аманет и на чување. Недостаје ми још веома мало, да бих у потпуности, до најситнијих детаља, комплетирао историју настанка и порекла мојих предака, као и све оно што је вековима уназад претходило њиховом доласку на простор северне Далмације.

По узору на своје претходнике и лученоше, међу којима су епископ Симеон Кончаревић, архимандрит Герасим Зелић, владика Никодим Милаш, Лујо Бакотић, Бошко Десница, Грга Новак, Глигорије Станојевић и многи налик њему, оставио је наш Марко за собом немерљив допринос историји како Далмације тако и целе источне европе. Нама овоземаљским смртницима, налик њему самоме, гладнима за спознајом и разоткривањем свога постанка и идентитета, широм је отворио врата.

Хвала му на свему и вечна му слава у Царству небеском…

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: