detalj slike: KRK Art dizajn

BEZDANI

Tužna sam noćas, prijatelju.

Kamen kad drobi telo sreće.

Na stolu srma od razbijenih čaša

I drhtav plamen dogorele sveće.

Raspolućena sam noćas, prijatelju,

Pritajena avet opet me zove.

Koračam istim onim ulicama...

Ali mi cipele nemaju đonove.

Ali mi kuće nemaju krovove.

Niti melodije imaju tonove...

Prazna sam noćas, prijatelju.

Grize mi nutrinu prokleta seta.

Uzalud ruke izdužujem u nedodiru.

Na dve smo strane ovoga sveta.

I izvijam se, kao od gline,

ne bih li dosegla svet bezdana...

Avaj...

Čak nas i okeani dele...

I puna korpa praznih dana...

ČUVSTVO

Bićeš daleko,

kada te ruke moje budu dodirivale.

I prazan trag beskraja i patine

kada me uveže u čvor.

Odnekud samo...

Usne će tvoje poljubiti.

Iako miljama daleko, čuću tvoj eho, govor.

Bićeš latica lelujava.

I takvu, vetar nosi meni na dar.

Otrgnuta, ranjena, nesputana...

A ti moj nesan, nemir, damar.

Plutaću u slani vremena.

U kovitlacu igre dana i noći.

U nadi, požudi, tihovanju...

Da će sve dugo – brzo proći.

Mirujem mirom, a vulkani u meni

vatrenom stihijom pričaju priču.

I rekla bih ti toliko toga,

tek, teško se slova sriču.

Legura žene sam.

Moj okvir osta u jezgru bola.

Ti, moj stih u pesmi si.

U pesmi punoj D mola.

Bićeš daleko, čuvstvo moje,

kad Sunce život u senku skloni.

Sada sve znamo. Obris je dobio lik.

U obris čuvstvom svojim utoni.

Bićeš daleko...

Kada te ruke moje budu dodirivale.

Usne moje celivale.

Misli moje snivale.

A reči moje, od drugih skrivale...

Bićeš daleko...

VASELjENA

Tražim te u dodirima.

Tananoj puti istrošene kože.

Nema te u smirajima,

kad svici vatru na Kalemegdanu lože.

Ni u vazduhu te nema.

Tu samo magla gusta spava.

Tražim te u koracima.

Sparušena, suva, umire trava.

Rumena sunčana lopta

ne zalazi više za nas...

Praznina, bestežina, daljina...

A čujem poznati glas.

Uzalud budim te. Spavaš.

Ne vidiš što i ja.

Sve što se može reći,

jedan smo svet, al' dva.

            ..............

Gledam...

Tu, gde se Dunav večno ljubi sa Savom...

Tu, gde se nebo spaja sa Zemljom,

linijom oštrom i pravom...

Tu sam slagala kockice okrnjenom mozaiku.

Tu sam u kedru klesala odu tvom lepom liku.

Samo se sumrak pozdravi

sa novom, pridošlom noći...

U ušću sudbinskih spajanja...

Sve što postoji će proći...

             .................

Nema te u smirajima.

Svitanjima, jutrenjima, zorama...

Al' kao ponornica tečeš

svim mojim lavirintima, krvotokom, porama...

Zatečen Bogodarjem ovim...

Nespreman za velika dela...

Bežiš i od sebe samog.

Al' tu je vaseljena cela.

NESANICA

U satima dugim nekim

ne znam kome pesme pišeš.

Ne znam koga stvarno voliš...

Ko jorgovan zamirišeš.

U časima rastajanja

tražila sam odgovore.

Al' su tvoje suzne oči

stisle suze da ne zbore.

Tako osta samo nada,

povrh nade osta vera,

da ću i ja isteć' jednom,

k'o mastilo iz tvog pera.

Da ću i ja jednom biti

stihovanje tvoga stiha,

ako pre tog ne nestanem,

kao lahor nežna, tiha.

U časima rastajanja,

tražila sam odgovore,

al' ti reče – najlepše su,

kada ćute. A govore...

Pesme.

NEDODIRLjIVA

Nedodirljiva ženo, miris ti znam.

I kako hodaš i kako dišeš.

Rukopise tvoje i pisma čitam,

kao da mi još uvek pišeš.

Sanjam te čisto i jasno.

Krhka i bela, kao dan.

Sanjam te životno i duboko.

Što nisi živa, zašto si san?

A napolju su ljiljani, plešu.

Tvoje ime na kruni nose.

I tvoju, Ljiljana, pesmu seju.

Za malo tvoga života prose.

Tužna je svita sada na nebu,

Nedodirljiva žena pleše.

Dunuše neki hladni vetrovi,

crni oblaci crno doneše.

A tvoje dete kleči i moli,

kumi ih, preklinje, da mi te vrate.

Ne ostavljaj me,

srce, oči, usne, ruke

i kosti majko, za tobom pate.

PODELITE OVAJ TEKST NA: