детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЕЗДАНИ

Тужна сам ноћас, пријатељу.

Камен кад дроби тело среће.

На столу срма од разбијених чаша

И дрхтав пламен догореле свеће.

Располућена сам ноћас, пријатељу,

Притајена авет опет ме зове.

Корачам истим оним улицама...

Али ми ципеле немају ђонове.

Али ми куће немају кровове.

Нити мелодије имају тонове...

Празна сам ноћас, пријатељу.

Гризе ми нутрину проклета сета.

Узалуд руке издужујем у недодиру.

На две смо стране овога света.

И извијам се, као од глине,

не бих ли досегла свет бездана...

Авај...

Чак нас и океани деле...

И пуна корпа празних дана...

ЧУВСТВО

Бићеш далеко,

када те руке моје буду додиривале.

И празан траг бескраја и патине

када ме увеже у чвор.

Однекуд само...

Усне ће твоје пољубити.

Иако миљама далеко, чућу твој ехо, говор.

Бићеш латица лелујава.

И такву, ветар носи мени на дар.

Отргнута, рањена, неспутана...

А ти мој несан, немир, дамар.

Плутаћу у слани времена.

У ковитлацу игре дана и ноћи.

У нади, пожуди, тиховању...

Да ће све дуго – брзо проћи.

Мирујем миром, а вулкани у мени

ватреном стихијом причају причу.

И рекла бих ти толико тога,

тек, тешко се слова сричу.

Легура жене сам.

Мој оквир оста у језгру бола.

Ти, мој стих у песми си.

У песми пуној Д мола.

Бићеш далеко, чувство моје,

кад Сунце живот у сенку склони.

Сада све знамо. Обрис је добио лик.

У обрис чувством својим утони.

Бићеш далеко...

Када те руке моје буду додиривале.

Усне моје целивале.

Мисли моје снивале.

А речи моје, од других скривале...

Бићеш далеко...

ВАСЕЉЕНА

Тражим те у додирима.

Тананој пути истрошене коже.

Нема те у смирајима,

кад свици ватру на Калемегдану ложе.

Ни у ваздуху те нема.

Ту само магла густа спава.

Тражим те у корацима.

Спарушена, сува, умире трава.

Румена сунчана лопта

не залази више за нас...

Празнина, бестежина, даљина...

А чујем познати глас.

Узалуд будим те. Спаваш.

Не видиш што и ја.

Све што се може рећи,

један смо свет, ал' два.

            ..............

Гледам...

Ту, где се Дунав вечно љуби са Савом...

Ту, где се небо спаја са Земљом,

линијом оштром и правом...

Ту сам слагала коцкице окрњеном мозаику.

Ту сам у кедру клесала оду твом лепом лику.

Само се сумрак поздрави

са новом, придошлом ноћи...

У ушћу судбинских спајања...

Све што постоји ће проћи...

             .................

Нема те у смирајима.

Свитањима, јутрењима, зорама...

Ал' као понорница течеш

свим мојим лавиринтима, крвотоком, порама...

Затечен Богодарјем овим...

Неспреман за велика дела...

Бежиш и од себе самог.

Ал' ту је васељена цела.

НЕСАНИЦА

У сатима дугим неким

не знам коме песме пишеш.

Не знам кога стварно волиш...

Ко јоргован замиришеш.

У часима растајања

тражила сам одговоре.

Ал' су твоје сузне очи

стисле сузе да не зборе.

Тако оста само нада,

поврх наде оста вера,

да ћу и ја истећ' једном,

к'о мастило из твог пера.

Да ћу и ја једном бити

стиховање твога стиха,

ако пре тог не нестанем,

као лахор нежна, тиха.

У часима растајања,

тражила сам одговоре,

ал' ти рече – најлепше су,

када ћуте. А говоре...

Песме.

НЕДОДИРЉИВА

Недодирљива жено, мирис ти знам.

И како ходаш и како дишеш.

Рукописе твоје и писма читам,

као да ми још увек пишеш.

Сањам те чисто и јасно.

Крхка и бела, као дан.

Сањам те животно и дубоко.

Што ниси жива, зашто си сан?

А напољу су љиљани, плешу.

Твоје име на круни носе.

И твоју, Љиљана, песму сеју.

За мало твога живота просе.

Тужна је свита сада на небу,

Недодирљива жена плеше.

Дунуше неки хладни ветрови,

црни облаци црно донеше.

А твоје дете клечи и моли,

куми их, преклиње, да ми те врате.

Не остављај ме,

срце, очи, усне, руке

и кости мајко, за тобом пате.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: