 | Željka Avrić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ŽELjA
stižu nam praznici
vreme želja doba samoće
pod velikom nebeskom šatrom
na svetu izgubljenih ljudi
u kući koja nije dom
šta nam još treba
osim nežnosti
tegobnim umornim
neprimetnim
tišini sličnim
vetru istovetnim
šta nam još treba
osim ćutanja
reč je oštra i krhka
prazna kao odjek
čuvaj se njene senke
plovidbom usidreni
sa ciljem u lutanju
zanosni skrušeni
u šaputanju i škrgutanju
šta nam još treba
osim sunca
zvezde su hladne daleke
a mesec ravnodušno nem
koraci kao noć pred smaknuće
nežnosti treba
da svemu smisao damo
zrno kapljicu mrvu
malo nežnosti samo
da bi nam pogled bio Sunce
pevalo srce
ćutanjem se razumeli
STVARALAČKO BDENjE
možemo satima ovako čekati
to trenje taj drhtaj tu žišku
potez kičice zamagljen pogled
traganje za rečima koje ubitineće
pramelodiju iz školjke tišine
do tad se ne spavane jede ne diše
svejedno koja je dob i kakvo je vreme
nevažno ko nas treba i da li će doći
hoće li pasti zvezde ili nas progutati noć
to čekanje ravno usudu
bezuslovni je zavet
nepojamna kob
strast koja nas privlači i plaši
sa kojom se mirimo kao sa sudbinom
ne znamo kad počinje i gde završava
jer može prestati život i nastati nov
mogu prohujati vekovi nestati svetovi
mogu pokleknuti pasti leteti
mogu me svi zaboraviti kao da nisam postojao
i ti me možeš ostaviti i otići s njima
dok ne bljesne san
sred beskonačnog bdenja
taj impuls to klatno ta iskra
veliki talas nedostižni vrh
damar u zametku duha i svetlost prvog dana
koji čeka da bude rođen
i da se otkine u večnost
SONET SVETLOSTI
Drhti žiška, zaiskri svitac; kap
po kap se sunca prospe stidljivo.
I odjednom se sruči ceo slap -
u blistavom si a nevidljivom.
Kad zaspi strepnja, treperi nešto
nalik na nadu, očekivanje.
Obaspe nas, štedro i nevešto,
kao iznenadno darivanje.
Ne znam otkud tog sjaja, gde vodi,
u šta će biti ovaploćeno?
Možda zasenči il' preporodi
sve što je žuđeno pa kroćeno.
Tiha će radost svet pozlatiti
i sve u svetlost preobratiti.
