 | Жељка Аврић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЖЕЉА
стижу нам празници
време жеља доба самоће
под великом небеском шатром
на свету изгубљених људи
у кући која није дом
шта нам још треба
осим нежности
тегобним уморним
неприметним
тишини сличним
ветру истоветним
шта нам још треба
осим ћутања
реч је оштра и крхка
празна као одјек
чувај се њене сенке
пловидбом усидрени
са циљем у лутању
заносни скрушени
у шапутању и шкргутању
шта нам још треба
осим сунца
звезде су хладне далеке
а месец равнодушно нем
кораци као ноћ пред смакнуће
нежности треба
да свему смисао дамо
зрно капљицу мрву
мало нежности само
да би нам поглед био Сунце
певало срце
ћутањем се разумели
СТВАРАЛАЧКО БДЕЊЕ
можемо сатима овако чекати
то трење тај дрхтај ту жишку
потез кичице замагљен поглед
трагање за речима које убитинеће
прамелодију из шкољке тишине
до тад се не спаване једе не дише
свеједно која је доб и какво је време
неважно ко нас треба и да ли ће доћи
хоће ли пасти звезде или нас прогутати ноћ
то чекање равно усуду
безусловни је завет
непојамна коб
страст која нас привлачи и плаши
са којом се миримо као са судбином
не знамо кад почиње и где завршава
јер може престати живот и настати нов
могу прохујати векови нестати светови
могу поклекнути пасти летети
могу ме сви заборавити као да нисам постојао
и ти ме можеш оставити и отићи с њима
док не бљесне сан
сред бесконачног бдења
тај импулс то клатно та искра
велики талас недостижни врх
дамар у заметку духа и светлост првог дана
који чека да буде рођен
и да се откине у вечност
СОНЕТ СВЕТЛОСТИ
Дрхти жишка, заискри свитац; кап
по кап се сунца проспе стидљиво.
И одједном се сручи цео слап -
у блиставом си а невидљивом.
Кад заспи стрепња, трепери нешто
налик на наду, очекивање.
Обаспе нас, штедро и невешто,
као изненадно даривање.
Не знам откуд тог сјаја, где води,
у шта ће бити оваплоћено?
Можда засенчи ил' препороди
све што је жуђено па кроћено.
Тиха ће радост свет позлатити
и све у светлост преобратити.
