detalj slike: KRK Art dizajn

 Fragment romana

Život posle smrti 

V

Vidno je zahladilo. Poslednji pozdrav zime kružio je gradom na leđima vetra. Prebacila je laku jaknu preko jarkocrvene tunike i pošla ka izlečenju s torbom punom kajanja. Prepoznala je u pločici na ulazu sliku i priliku svoje izvinjavane prošlosti i prihvatila da je njeno prisustvo neminovno.                                                                                                          

Nešto manje drčna i nešto smelija nego prošli put ušla je u zgradu svog terapeuta. Preplavio ju je divni osećaj da je i u zatvorenom sve otvoreno kad se iznenada na nju stuštio isti mladić i nehatom joj izbio torbu iz ruke. „Ej, izvini, debil sam, žurim“. Pogledala je za mladom pojavom i prepoznala u njemu dete. Bilo je smešno što ga je poslednji put uporedila sa Tomislavom.                                                              

„Nano, dobro došli!“, čekao ju je Mrakovski na vratima obradovan kao da vidi zaboravljenog rođaka o kom se retko ali uvek lepo govori. Drhtavo je pružila ruku i ušla s nadom da će probuditi želju za životom u sebi i drugima.

„Sedite, Nano. Drago mi je što se ponovo vidimo“.   

Sela je gledajući oko sebe, ne znajući gde da spusti torbu. Nešto se promenilo od prošlog puta: da li zavese, prekrivač ili je možda staklena činija sa bombonama bila nova? A možda je to bio još jedan ponedeljak u sred nedelje i njegovo novo, plavo odelo.  Umeo je da ih nosi, ta odela koja muškarcu daju pravo da iskaže svoju moć. Slobodan je menjao boje, ali ne i ćud. Nije ga poznavala u drugom kontekstu, a ipak joj se činilo da postoji samo jedna, izvorna verzija ovog nadasve umnog čoveka. Osećala se nelagodno u društvu ljudi dominantnog duha, vernih unutrašnjem i retko kad pod uticajem spoljneg, i nije umela to da sakrije.

Počela je kako ne treba, od onog najgoreg u sebi. Možda će je demantovati, pokazati da je upravo to jedini put, od najnižeg ka najvišem. Najlakše bi bilo da napusti ljude pred kojima je poklekla i mesta na kojima se izgubila. Oni su poznavali njenu ranjivost. Uvređena bez uvrede, poražena bez odigrane igre – saigrači su bili puki prolaznici na pravom mestu u pogrešno vreme. Diskvalifikovani su. Svedoke svoje slabosti menjala je za poražene protivnike. Sa Slobodanom je bilo drugačije, a gluma je bila uzaludna.

Pored kauča, na komodici –  čaša vode ispijena do pola i upaljač. Neko je već bio na njenom mestu. Nije želela da ispunjava kalup, toliko originalnosti joj je život dugovao.

„Sedite, Nano...smestite se kako vam odgovara.“

„Ovo je za vas.“

„Hm...“, prihvatio je Mrakovski fasciklu premećući po papirima i s vremena na veme gledajući ka njoj, ispod naočara. „Jeste li ispunili upitnik o terapiji koji sam vam dao prošli put?“ Nana je potvrdila. Zatvorio je fasciklu i pogledao negde iznad njene glave. Iza nje nije bilo nikoga, uverila se i položila ruke u krilo. Pitaj me, sad sam odvažna – bilo joj je potrebno samo malo da se čep u njoj odglavi. Ispovedila se već nebrojeno mnogo puta, generalnu probu je imala u kolima. Da joj nije toliko značilo da već jednom probije led sa nekim koga ne može da otuđi pošto je već dovoljno stran, bilo bi joj smešno. Najzad je progovorio dalekim glasom.

„Je l’ pijete sad lekove?“

„Popila sam, mislim pijem“

„Ako opet dođete u iskušenje...ako poželite da promenite ili prekinete terapiju, voleo bih da razgovaramo o tome...da...vam pomognem da odlučite šta je najbolje za vas“, klimnuo je Slobodan glavom napravivši kratku pauzu. „Želimo da vam bude bolje, da vodite jedan ispunjen i kvalitetan život, je l’ tako?

„Na koga mislite tačno kad govorite u množini? Mislite da lekovi rešavaju sve?“

„Ne sve, naravno da ne.“

Ispružila je ruku ka srebrnom, pljosnatom upaljaču i osmotrila ga sa obe strane.

„Dugo sam se zavaravala...najviše zbog Dušana, a onda je sve isplivalo napolje, prelilo se... i mogu vam reći da smrdi. Iskreno, ne znam šta se dešava sa mnom. Ne mogu da spavam, a kad spavam, onda vidim stvari za koje ne znam da li su se desile ili tek treba da se dese.“

„Nastavite.“                                                                                                                                                    

Prekrstila je ruke i stresla se.

„Kako da nastavim? Kao da...“, prekinula ju je bela loptica koja je vrtoglavom brzinom poletela ka njoj.

„Šta to treba da znači?“, rekla je držeći lopticu, ne veću od teniske, kao da njoj govori.

„Imate dobre reflekse.“

„Mogli ste da me pogodite u glavu?!“

Dok je ona širom otvorenih očiju nemo ponavljala isto pitanje, Mrakovski je utonuo dublje u stolicu, spustio naočare i protrljao oči. Bez ikakve žurbe, potražio je notes po fijokama, napravio nekoliko beleški i kroz osmeh pitao:

„Šta ste prvo pomislili kad vam je loptica išla u susret?“

„To sam vam već rekla.“

„Jeste, nego koja vam je prva asocijacija?“

„Ovo je bez veze...“, za trenutak je ozbiljno razmotrila da ode. „Pomislila sam na zimu, sneg, grudvanje sa sestrom... eto ako već morate da znate“, rekla je i nagnula se napred.

„A to poslednje?“

„Koje poslednje?“

„To poslednje me zanima. Spomenuli ste sestru, a onda zastali.“

„Prošle zime... Ne mogu, zaista.“

„Polako, zatvorite oči... Pokušajte sad.“

„Desilo se zimus. Bila je nekakva lapavica, napolju sve bljuzgavo i lepljivo, a Dušan, isto tako lepljivih očiju, pogledao me je kroz san, obesio svoju rukicu o moj vrat... Uvila sam ga u ćebe i ubacila na zadnje sedište maminog auta. Ona je čekala ispred zgrade u svom manijakalnom izdanju s cigaretom u ruci. Ko se još šminka u pola šest ujutru, pre izlaska sunca? Nabila sam šubaru do pola očiju, zabila nos u okovratnik i šljapala nogama besno po prljavoj mešavini vode i snega. Zakasnila sam. Ušla sam u zbornicu na prstima, kao da me neko posmatra. Bacila sam kaput i tašnu preko stolice i sa šubarom na glavi... zamislite sa šubarom... izvinite, mnogo je smešno, krenula da razgrćem mrak u hodniku, sve dok se nisam probila do poslednje učionice. Bilo je svečano tiho, ali ništa neobično za prvi čas, pet minuta posle zvona. Prislonila sam lice uz vrata. Ni bubica, ama ni šum, ništa. Ušla sam u mrak, tek što je počelo da se razdanjuje. Upalila sam svetlo, a oni su ćutali u svojim klupama i kaputima i gledali me nemo. Najavila sam ispitianje.                                                                 

Pogrešila sam. Nije to priča za njih, ali ja previše očekujem od sebe, od njih, od svoje majke... Odlazim svaki put na čas s nadom da ću doživeti neko prosvetljenje, da će njima zablesnuti pred očima kad pročitaju nešto pametno, da ne presipamo stalno iz šupljeg u prazno...a oni, sve što imaju da kažu: ’Profesorice, mooolimo vas, samo ne danas, danas nas pita fiziku, molimo vas, evo, sledeće nedelje, obećavamo, ko ne zna, dajte mu dve jedinice u dnevnik...’ Tri puta sam im rekla da ne može. Već smo jednom odložili, pa šta oni misle. Ne mogu ja tako...“

Deo po deo materijale stvarnosti je počeo da se guli; iza tapete da izrasta učionica. Začula je škripu krede po tabli.

„Dvadesetak pari očiju gleda u beli papir ispred sebe. Odlično, ozbiljno su shvatili, mislim ja u sebi. Dobro jutro, kažem. Oni i dalje ćute. Pogledam u Mirjanu. Ona je stvarno divno dete, svaki put urađen domaći, pomno prati nastavu, učestvuje, sluša dok drugi govore, ume da iznese čak i neko svoje razmišljanje, onako, pomalo naivno, ali hrabro, napredno za njene godine. Pogledam u nju, a ona isto kao i ostali, zabila bradu u grudi i blene u onaj otužni beli papir. Došlo mi je da vrištim. I sad mi dođe da vrištim. Čemu da se vratim? Htela sam da ih iznenadim, pa ajde kao prvo da pregledam domaći od prošlog puta. Da vidite iznenađenja. Sigurno su pomislili da nema ništa od kontrolnog. Najviše me iritira što misle da sam maloumna. Šta mislite, je l’ oni stvarno misle da ja ne vidim kad se ona Marija sagne, pa obiđe krug oko srednjeg reda, i to sve u čučnju, ne bih li je uhvatila bez domaćeg? Nije ni važno. Bila sam i ja učenik, i to ne tako davno. Onda su počeli da se dave od smeha, malo-pomalo. Pomislila sam da krišom jedu, pa kao stavili šaku na usta da ja ne vidim, a oni se suzdržavaju da ne puknu od smeha. Zamislite poniženja. Očekivala bih od nekolicine, ali ne od celog razreda, odnosno onog dela koji nije pobegao. Kao da sam neka ćorava, matora baba... Pogledam u Mirjanu, a ona se isto tako prikriveno smeje... Zabolelo me je.“

„Tomislav je jedan od omiljenih nastavnika...“, prekinula je nit,“ ...hop cup, jedan dva, fizičko...“, i odlutala. „Fizičko i filozofija, počinju na f. Devojčice lude za njim.“ Pogledala je ka Slobodanu, opomenula se i zatvorila oči.

„Prošetala sam jednom uzduž i popreko kroz učionicu. Zaboravila sam bila pitanja na stolu kod kuće. Kako sam mogla da zaboravim? Eto, cela nedelja je bila luda. Nisam htela tek nešto tako iz glave da lupim. Inače, i kad sam imala najgore glavobolje u životu, ja bih kao krtica, pred spavanje, njuškala i rovarila kroz brdo na radnom stolu ne bih li pronašla neki zanimljiv članak ili vest, nešto autentično, aktuelno, da malo obogatim repertoar, da to bude praktična filozofija... za one koji ne mogu da se nadovežu na analitično teoretisanje. To je prvo pametno što mi je prošlo kroz glavu.  Znam, nemojte mi ništa reći. Nije sigurno počelo kao jedan od mojih najuspešnijih časova.“

„Počela sam da diktiram. Nemojte tako da me gledate, znam šta mislite. Imala sam loš dan, loš početak. Sad je ionako sve gotovo. Je l’ neophodno ovo sve?“

Zagrebala je fleku na farmericama. Osušila se. Sad je bila još primetnija, bela, brašnasta fleka. Počela je ludački da trlja.

„Završite, molim Vas.“ 

Kao da se za nijansu smanjila u uglu žutog dvoseda. Pogledala je oko sebe. Nije mogla da pronađe ma kakvu sitnicu, tačku prepoznavanja, utehu. Progutala je prostor između redova i nastavila:

„Ne znam šta se desilo, ako ćemo iskreno... Ne znam koliko još puta treba da kažem da mi je žao. Čovek jednom pogreši... jednom!“

Zavrtela je burmu. Prsti su joj bili natečeni.

„Ne znam zašto se smejem, oprostite.“

„Kome ste rekli da vam je žao?“

„Je l’ to bitno?“, zaustavila se. „Njoj sam rekla, Mirjani. Nemam kome drugom. Zamislite trideset pari očiju koje samo čekaju da vam se omakne greška. Gledali su u moju šubaru. Skinula sam je, prokleta bila, kao da u životu nisu videli umornog čoveka! Diktirala sam im tri puta. Opomenula sam ih. Pri trećem čitanju sam primetila da niko ozbiljno ne prati. Spustili su glave na grudi i disali teško. Neki su legli preko klupe, obgrlili list, a meni neki bes pojurio naviše iz peta, oči hoće da iskoče, vrele.Mirjana uvek sedi u prvoj klupi. Zgrabila sam nekoliko papira sa klupa oko sebe. Istrgla sam i Mirjanin. Tabula rasa. Ništa. Niko nije ni reč zapisao. Slomila sam nekoliko olovaka. Mirjana, viknula sam uzbuđena, razočarana, uvređena. Možda je htela da se izvini, opravda, ne znam. Sećam se samo njena dva svetla oka i preostalih tridesetak. Moj dlan se zalepio za njeno lice pre nego što sam mogla da razmislim. Bio je prvi čas. Sećam se i gneva i prkosa i prezira. Videla sam sebe onako kako se još nikada nisam videla. Bila sam užasno mala, užasno sama, okružena njima kao besnim psima. Nekoliko dečaka se podiglo na noge. Tako su zapenili. Pomislila sam da će me rastrgnuti. U isto vreme vrata od učionice su se širom otvorila. Mora da je nekoliko njih istrčalo i otišlo po pomoć, ali nisam ništa videla. Stisnula sam oči. Pokrila sam uši dlanovima dok su oni režali na mene i kidisali bradama. Neka mi neko sad kaže da su to deca, slatka, mila, nevina deca. Gurkali su me dok me nisu saterali u ćošak.“

Sat je kucao glasno. Tražila ga je pogledom. Stajao je na radnom stolu, okrenut naopako, a pored njega otvoreno pakovanje baterija.„

“Sledeće čega se sećam jeste da me je kolega, profesor fizike, poveo za ruku do zbornice. Bilo je mnogo glasno i zbunjujuće, kao da se oblačić ružnih reči kretao oko nas. Kad je kolega zatvorio vrata, počela sam da dolazim sebi, ali za manje od pola sata sam sedela pred Mirjaninim roditeljima. Bilo mi je previše svega, ljudi, posla,  priče. Kolega se nije složio da me tako izruče, praktično ogole, ali na kraju krajeva, nije bitno šta kolega misli ili šta ja ili Mirjana mislimo. Život ne pita. Zatim je zvonilo. Nastala je vreva. Sve to nije tako dugo trajalo, ali Mirjanini roditelji... Bože, kako su me samo gledali. Da su bar bili neki nabeđeni ljudi, da je njen otac bar povisio ton, zapretio mi, bilo šta. Bilo je sto puta gore. Sedeli su preko puta mene smireno, tužno me gledali, obraćali mi se s poštovanjem, obazrivo, kao da je mene njihova ćerka ošamarila, a ne ja nju. Zamolila sam ih da mi oproste, jedva sam prevalila preko usana, ne zato što mi nije bilo žao, već baš zato. Mnooogo mi je bilo žao, ali oni su insistirali da im odgovorim na pitanje: da li me je Mirjana ikada uvredila. Čak su, u nekom čudnom kontekstu, naglasili da je Mirjanino, pa i ponašanje ostalih učenika neoprostivo,  štaviše nedopustivo, a pritom oni mene navodno ne oslobađaju krivice, ali uzimaju u obzir celokupnu situaciju. Eto, šta mislite.“

„Pitanje je šta vi mislite?“

„Mislim da treba da dobijem otkaz.“

„Je l’ želite da dobijete otkaz?“

„Naravno da ne želim. U ova vremena? U Srbiji? Pobogu, imam dete.“

Mrakovski se protegnuo u kožnoj stolici, a zatim skliznuo suptilno nekoliko centimetara niže oslonivši se na rukohvate. Nana se razvedrila, ponosna kao učenica nakon uspešnog ispitivanja. Štrecnula se kad je Slobodan istrgao papir iz notesa i bacio zgužvicu u kantu kraj stola.                                                                                                          

 „Sada ne radite?“, okrenuo je novi list.

Nana je klimnula raširenih očiju. „Reprodukcija?“, skrenula je razgovor na „Poljubac“ sa njene leve strane. Kao da nije znala odgovor. Sunce je padalo na sliku, a odsjaj dosezao do njenih stopala. Slobodan ju je posmatrao, nepomičan.       „Nano, treba da razgovaramo o okolnostima koje ste spomenuli, ali niste objasnili. Kako biste voleli da nastavimo?“

„Gospodine Mrakovski, Slobodane, ... mogu li tako da vas zovem ... zašto mi otežavate?“

„Ko kome otežava? Vi na svako moje pitanje odgovarate pitanjem.“ Pročistio je grlo, pa nastavio: „Odgovorite, molim vas.“

„Došla sam da bih nekada opet mogla da pogledam u ogledalo i prepoznam ono što vidim... da se rukujem sa sobom, porodicom, prijateljima i kolegama. Potrebno mi je da se osećam korisno, budem deo nečega... Na kraju krajeva, došla sam zato što me je majka nagovorila. Teoretski sam došla zato što želim da napravim neki pomak, da nešto promenim, postanem bolja. Koji je pravi razlog? Pa, svi i nijedan. Koji je glavni? Kako kad, možda moj sin.  Nisam ubeđena da je ovo način, ali ne znam za bolje. Ostavljam to vama. Ubedite me.“

Posegnula je za tašnicom, oklevala nekoliko sekundi klizeći hladnim prstima po skaju, a zatim izvadila paklicu cigareta. „ Ne smeta vam?“ Prislonila je jednu usnama i uspravila se. Mrakovski ju je gledao ćutke.

„Nano, niko ne može i ne treba da vas ubeđuje. Vi niste dete.“

Prsti na usnama su zastali, ruka pala na dvosed, cigareta u njoj – još neupaljena.

„Potrebno je da sami želite“, glas mu je izgubio volumen. „Ako želite da vrisnete, zaplačete, histerično se smejete...slobodno... Pustite te emocije napolje. Pogledajte, ovde smo samo nas dvoje. Želim da vam pomognem, ali potrebno mi je da shvatim gde ste vi na tom putu. Šta kažete?“

Krio se tu osmeh, veoma blizu, malo joj je falilo da ga pusti napolje.

„Ako želite da čujete da, onda evo jedno veliko, okruglo i debelo DA!“ 

„Želim sad da se vratite na početak, ali da sve vreme mislite na to kako ste se osećali.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: