детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Фрагмент романа

Живот после смрти 

V

Видно је захладило. Последњи поздрав зиме кружио је градом на леђима ветра. Пребацила је лаку јакну преко јаркоцрвене тунике и пошла ка излечењу с торбом пуном кајања. Препознала је у плочици на улазу слику и прилику своје извињаване прошлости и прихватила да је њено присуство неминовно.                                                                                                          

Нешто мање дрчна и нешто смелија него прошли пут ушла је у зграду свог терапеута. Преплавио ју је дивни осећај да је и у затвореном све отворено кад се изненада на њу стуштио исти младић и нехатом јој избио торбу из руке. „Еј, извини, дебил сам, журим“. Погледала је за младом појавом и препознала у њему дете. Било је смешно што га је последњи пут упоредила са Томиславом.                                                              

„Нано, добро дошли!“, чекао ју је Мраковски на вратима обрадован као да види заборављеног рођака о ком се ретко али увек лепо говори. Дрхтаво је пружила руку и ушла с надом да ће пробудити жељу за животом у себи и другима.

„Седите, Нано. Драго ми је што се поново видимо“.   

Села је гледајући око себе, не знајући где да спусти торбу. Нешто се променило од прошлог пута: да ли завесе, прекривач или је можда стаклена чинија са бомбонама била нова? А можда је то био још један понедељак у сред недеље и његово ново, плаво одело.  Умео је да их носи, та одела која мушкарцу дају право да искаже своју моћ. Слободан је мењао боје, али не и ћуд. Није га познавала у другом контексту, а ипак јој се чинило да постоји само једна, изворна верзија овог надасве умног човека. Осећала се нелагодно у друштву људи доминантног духа, верних унутрашњем и ретко кад под утицајем спољнег, и није умела то да сакрије.

Почела је како не треба, од оног најгорег у себи. Можда ће је демантовати, показати да је управо то једини пут, од најнижег ка највишем. Најлакше би било да напусти људе пред којима је поклекла и места на којима се изгубила. Они су познавали њену рањивост. Увређена без увреде, поражена без одигране игре – саиграчи су били пуки пролазници на правом месту у погрешно време. Дисквалификовани су. Сведоке своје слабости мењала је за поражене противнике. Са Слободаном је било другачије, а глума је била узалудна.

Поред кауча, на комодици –  чаша воде испијена до пола и упаљач. Неко је већ био на њеном месту. Није желела да испуњава калуп, толико оригиналности јој је живот дуговао.

„Седите, Нано...сместите се како вам одговара.“

„Ово је за вас.“

„Хм...“, прихватио је Мраковски фасциклу премећући по папирима и с времена на веме гледајући ка њој, испод наочара. „Јесте ли испунили упитник о терапији који сам вам дао прошли пут?“ Нана је потврдила. Затворио је фасциклу и погледао негде изнад њене главе. Иза ње није било никога, уверила се и положила руке у крило. Питај ме, сад сам одважна – било јој је потребно само мало да се чеп у њој одглави. Исповедила се већ небројено много пута, генералну пробу је имала у колима. Да јој није толико значило да већ једном пробије лед са неким кога не може да отуђи пошто је већ довољно стран, било би јој смешно. Најзад је проговорио далеким гласом.

„Је л’ пијете сад лекове?“

„Попила сам, мислим пијем“

„Ако опет дођете у искушење...ако пожелите да промените или прекинете терапију, волео бих да разговарамо о томе...да...вам помогнем да одлучите шта је најбоље за вас“, климнуо је Слободан главом направивши кратку паузу. „Желимо да вам буде боље, да водите један испуњен и квалитетан живот, је л’ тако?

„На кога мислите тачно кад говорите у множини? Мислите да лекови решавају све?“

„Не све, наравно да не.“

Испружила је руку ка сребрном, пљоснатом упаљачу и осмотрила га са обе стране.

„Дуго сам се заваравала...највише због Душана, а онда је све испливало напоље, прелило се... и могу вам рећи да смрди. Искрено, не знам шта се дешава са мном. Не могу да спавам, а кад спавам, онда видим ствари за које не знам да ли су се десиле или тек треба да се десе.“

„Наставите.“                                                                                                                                                    

Прекрстила је руке и стресла се.

„Како да наставим? Као да...“, прекинула ју је бела лоптица која је вртоглавом брзином полетела ка њој.

„Шта то треба да значи?“, рекла је држећи лоптицу, не већу од тениске, као да њој говори.

„Имате добре рефлексе.“

„Могли сте да ме погодите у главу?!“

Док је она широм отворених очију немо понављала исто питање, Мраковски је утонуо дубље у столицу, спустио наочаре и протрљао очи. Без икакве журбе, потражио је нотес по фијокама, направио неколико белешки и кроз осмех питао:

„Шта сте прво помислили кад вам је лоптица ишла у сусрет?“

„То сам вам већ рекла.“

„Јесте, него која вам је прва асоцијација?“

„Ово је без везе...“, за тренутак је озбиљно размотрила да оде. „Помислила сам на зиму, снег, грудвање са сестром... ето ако већ морате да знате“, рекла је и нагнула се напред.

„А то последње?“

„Које последње?“

„То последње ме занима. Споменули сте сестру, а онда застали.“

„Прошле зиме... Не могу, заиста.“

„Полако, затворите очи... Покушајте сад.“

„Десило се зимус. Била је некаква лапавица, напољу све бљузгаво и лепљиво, а Душан, исто тако лепљивих очију, погледао ме је кроз сан, обесио своју рукицу о мој врат... Увила сам га у ћебе и убацила на задње седиште маминог аута. Она је чекала испред зграде у свом манијакалном издању с цигаретом у руци. Ко се још шминка у пола шест ујутру, пре изласка сунца? Набила сам шубару до пола очију, забила нос у оковратник и шљапала ногама бесно по прљавој мешавини воде и снега. Закаснила сам. Ушла сам у зборницу на прстима, као да ме неко посматра. Бацила сам капут и ташну преко столице и са шубаром на глави... замислите са шубаром... извините, много је смешно, кренула да разгрћем мрак у ходнику, све док се нисам пробила до последње учионице. Било је свечано тихо, али ништа необично за први час, пет минута после звона. Прислонила сам лице уз врата. Ни бубица, ама ни шум, ништа. Ушла сам у мрак, тек што је почело да се раздањује. Упалила сам светло, а они су ћутали у својим клупама и капутима и гледали ме немо. Најавила сам испитиање.                                                                 

Погрешила сам. Није то прича за њих, али ја превише очекујем од себе, од њих, од своје мајке... Одлазим сваки пут на час с надом да ћу доживети неко просветљење, да ће њима заблеснути пред очима кад прочитају нешто паметно, да не пресипамо стално из шупљег у празно...а они, све што имају да кажу: ’Професорице, мооолимо вас, само не данас, данас нас пита физику, молимо вас, ево, следеће недеље, обећавамо, ко не зна, дајте му две јединице у дневник...’ Три пута сам им рекла да не може. Већ смо једном одложили, па шта они мисле. Не могу ја тако...“

Део по део материјале стварности је почео да се гули; иза тапете да израста учионица. Зачула је шкрипу креде по табли.

„Двадесетак пари очију гледа у бели папир испред себе. Одлично, озбиљно су схватили, мислим ја у себи. Добро јутро, кажем. Они и даље ћуте. Погледам у Мирјану. Она је стварно дивно дете, сваки пут урађен домаћи, помно прати наставу, учествује, слуша док други говоре, уме да изнесе чак и неко своје размишљање, онако, помало наивно, али храбро, напредно за њене године. Погледам у њу, а она исто као и остали, забила браду у груди и блене у онај отужни бели папир. Дошло ми је да вриштим. И сад ми дође да вриштим. Чему да се вратим? Хтела сам да их изненадим, па ајде као прво да прегледам домаћи од прошлог пута. Да видите изненађења. Сигурно су помислили да нема ништа од контролног. Највише ме иритира што мисле да сам малоумна. Шта мислите, је л’ они стварно мисле да ја не видим кад се она Марија сагне, па обиђе круг око средњег реда, и то све у чучњу, не бих ли је ухватила без домаћег? Није ни важно. Била сам и ја ученик, и то не тако давно. Онда су почели да се даве од смеха, мало-помало. Помислила сам да кришом једу, па као ставили шаку на уста да ја не видим, а они се суздржавају да не пукну од смеха. Замислите понижења. Очекивала бих од неколицине, али не од целог разреда, односно оног дела који није побегао. Као да сам нека ћорава, матора баба... Погледам у Мирјану, а она се исто тако прикривено смеје... Заболело ме је.“

„Томислав је један од омиљених наставника...“, прекинула је нит,“ ...хоп цуп, један два, физичко...“, и одлутала. „Физичко и филозофија, почињу на ф. Девојчице луде за њим.“ Погледала је ка Слободану, опоменула се и затворила очи.

„Прошетала сам једном уздуж и попреко кроз учионицу. Заборавила сам била питања на столу код куће. Како сам могла да заборавим? Ето, цела недеља је била луда. Нисам хтела тек нешто тако из главе да лупим. Иначе, и кад сам имала најгоре главобоље у животу, ја бих као кртица, пред спавање, њушкала и роварила кроз брдо на радном столу не бих ли пронашла неки занимљив чланак или вест, нешто аутентично, актуелно, да мало обогатим репертоар, да то буде практична филозофија... за оне који не могу да се надовежу на аналитично теоретисање. То је прво паметно што ми је прошло кроз главу.  Знам, немојте ми ништа рећи. Није сигурно почело као један од мојих најуспешнијих часова.“

„Почела сам да диктирам. Немојте тако да ме гледате, знам шта мислите. Имала сам лош дан, лош почетак. Сад је ионако све готово. Је л’ неопходно ово све?“

Загребала је флеку на фармерицама. Осушила се. Сад је била још приметнија, бела, брашнаста флека. Почела је лудачки да трља.

„Завршите, молим Вас.“ 

Као да се за нијансу смањила у углу жутог двоседа. Погледала је око себе. Није могла да пронађе ма какву ситницу, тачку препознавања, утеху. Прогутала је простор између редова и наставила:

„Не знам шта се десило, ако ћемо искрено... Не знам колико још пута треба да кажем да ми је жао. Човек једном погреши... једном!“

Завртела је бурму. Прсти су јој били натечени.

„Не знам зашто се смејем, опростите.“

„Коме сте рекли да вам је жао?“

„Је л’ то битно?“, зауставила се. „Њој сам рекла, Мирјани. Немам коме другом. Замислите тридесет пари очију које само чекају да вам се омакне грешка. Гледали су у моју шубару. Скинула сам је, проклета била, као да у животу нису видели уморног човека! Диктирала сам им три пута. Опоменула сам их. При трећем читању сам приметила да нико озбиљно не прати. Спустили су главе на груди и дисали тешко. Неки су легли преко клупе, обгрлили лист, а мени неки бес појурио навише из пета, очи хоће да искоче, вреле.Мирјана увек седи у првој клупи. Зграбила сам неколико папира са клупа око себе. Истргла сам и Мирјанин. Табула раса. Ништа. Нико није ни реч записао. Сломила сам неколико оловака. Мирјана, викнула сам узбуђена, разочарана, увређена. Можда је хтела да се извини, оправда, не знам. Сећам се само њена два светла ока и преосталих тридесетак. Мој длан се залепио за њено лице пре него што сам могла да размислим. Био је први час. Сећам се и гнева и пркоса и презира. Видела сам себе онако како се још никада нисам видела. Била сам ужасно мала, ужасно сама, окружена њима као бесним псима. Неколико дечака се подигло на ноге. Тако су запенили. Помислила сам да ће ме растргнути. У исто време врата од учионице су се широм отворила. Мора да је неколико њих истрчало и отишло по помоћ, али нисам ништа видела. Стиснула сам очи. Покрила сам уши длановима док су они режали на мене и кидисали брадама. Нека ми неко сад каже да су то деца, слатка, мила, невина деца. Гуркали су ме док ме нису сатерали у ћошак.“

Сат је куцао гласно. Тражила га је погледом. Стајао је на радном столу, окренут наопако, а поред њега отворено паковање батерија.„

“Следеће чега се сећам јесте да ме је колега, професор физике, повео за руку до зборнице. Било је много гласно и збуњујуће, као да се облачић ружних речи кретао око нас. Кад је колега затворио врата, почела сам да долазим себи, али за мање од пола сата сам седела пред Мирјаниним родитељима. Било ми је превише свега, људи, посла,  приче. Колега се није сложио да ме тако изруче, практично оголе, али на крају крајева, није битно шта колега мисли или шта ја или Мирјана мислимо. Живот не пита. Затим је звонило. Настала је врева. Све то није тако дуго трајало, али Мирјанини родитељи... Боже, како су ме само гледали. Да су бар били неки набеђени људи, да је њен отац бар повисио тон, запретио ми, било шта. Било је сто пута горе. Седели су преко пута мене смирено, тужно ме гледали, обраћали ми се с поштовањем, обазриво, као да је мене њихова ћерка ошамарила, а не ја њу. Замолила сам их да ми опросте, једва сам превалила преко усана, не зато што ми није било жао, већ баш зато. Мнооого ми је било жао, али они су инсистирали да им одговорим на питање: да ли ме је Мирјана икада увредила. Чак су, у неком чудном контексту, нагласили да је Мирјанино, па и понашање осталих ученика неопростиво,  штавише недопустиво, а притом они мене наводно не ослобађају кривице, али узимају у обзир целокупну ситуацију. Ето, шта мислите.“

„Питање је шта ви мислите?“

„Мислим да треба да добијем отказ.“

„Је л’ желите да добијете отказ?“

„Наравно да не желим. У ова времена? У Србији? Побогу, имам дете.“

Мраковски се протегнуо у кожној столици, а затим склизнуо суптилно неколико центиметара ниже ослонивши се на рукохвате. Нана се разведрила, поносна као ученица након успешног испитивања. Штрецнула се кад је Слободан истргао папир из нотеса и бацио згужвицу у канту крај стола.                                                                                                          

 „Сада не радите?“, окренуо је нови лист.

Нана је климнула раширених очију. „Репродукција?“, скренула је разговор на „Пољубац“ са њене леве стране. Као да није знала одговор. Сунце је падало на слику, а одсјај досезао до њених стопала. Слободан ју је посматрао, непомичан.       „Нано, треба да разговарамо о околностима које сте споменули, али нисте објаснили. Како бисте волели да наставимо?“

„Господине Мраковски, Слободане, ... могу ли тако да вас зовем ... зашто ми отежавате?“

„Ко коме отежава? Ви на свако моје питање одговарате питањем.“ Прочистио је грло, па наставио: „Одговорите, молим вас.“

„Дошла сам да бих некада опет могла да погледам у огледало и препознам оно што видим... да се рукујем са собом, породицом, пријатељима и колегама. Потребно ми је да се осећам корисно, будем део нечега... На крају крајева, дошла сам зато што ме је мајка наговорила. Теоретски сам дошла зато што желим да направим неки помак, да нешто променим, постанем боља. Који је прави разлог? Па, сви и ниједан. Који је главни? Како кад, можда мој син.  Нисам убеђена да је ово начин, али не знам за боље. Остављам то вама. Убедите ме.“

Посегнула је за ташницом, оклевала неколико секунди клизећи хладним прстима по скају, а затим извадила паклицу цигарета. „ Не смета вам?“ Прислонила је једну уснама и усправила се. Мраковски ју је гледао ћутке.

„Нано, нико не може и не треба да вас убеђује. Ви нисте дете.“

Прсти на уснама су застали, рука пала на двосед, цигарета у њој – још неупаљена.

„Потребно је да сами желите“, глас му је изгубио волумен. „Ако желите да вриснете, заплачете, хистерично се смејете...слободно... Пустите те емоције напоље. Погледајте, овде смо само нас двоје. Желим да вам помогнем, али потребно ми је да схватим где сте ви на том путу. Шта кажете?“

Крио се ту осмех, веома близу, мало јој је фалило да га пусти напоље.

„Ако желите да чујете да, онда ево једно велико, округло и дебело ДА!“ 

„Желим сад да се вратите на почетак, али да све време мислите на то како сте се осећали.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: