detalj slike: KRK Art dizajn

SMETI PROŽIVETI IZAZOVE

(Putopis HALO, MALEZIJA - Dalibor i Rade Kokić, Beograd, 2020)

Ko samom sebi ne veruje, osuđen je na tapkanje u mestu. Ostaće vezan u mestu za sopstvenu nesreću, depresiju, i učmalost, večito okrivljujući spoljašne faktore i ljude.

Konačno, u snovima se ostvaruju sve želje koje srce sanja dok je um budan.

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Rukopis neobičnog naslova, Halo, Malezija, je vrcavo štivo o avanturi susreta sa sasvim nepoznatm predelima i okolnostima, doživljaj drugog i drugačijeg, ali i susret sa sobom na nov način... Život piše neočekivane priče, kaže ovaj nadahnuti autorski dvojac, Dalibor i Rade Kokić, kojih stvarno proživljavaju jer ovde je reč o iskustvenom, dokumentarnom štivu. Takoreći o svojevrsnom modernomliterarnom bedekeru, putopisu, maštovitomštivu koje obiluje životnošću, opisom atmosfere, novih i neobičnih predela i lica, običaja i navika, promišljanjem viđenog i onoga što je ostalo u zemlji iz koje se put Istoka odlazi tragom posla. Ali, i o hrabrosti da se iskorači iz života koji ne nudi mogućnost za razvoj, o poverenju u sebe i bližnje, kao što se vidi iz citiranih rečenica na početku ovog teksta.

Nadasve, Halo Malezija,jetopla priča o prisnom odnosu sina i oca, ne tako čestom ni u literaturi ni u životu, timdragocenijem. Još je Danilo Kiš pisao o tome, o podsvesnoj želji za „ubistvom“ oca,(Frojd i Jung takođe) makar da je tu rečo onom odnosu na simboličkoj ravni u težnjiza slobodom i prevlašću. Otporu prema autoritetu i večitom međugeneracijskom sukobu, čega ovde nema ni u tragovima.

Naprotiv, ovde u ovom dvojcu, iz prepiske sina ioca, sve vrvi od emocija, brižnog odnosa oca prema sinu koga posao odvodi u Maleziju,i divnog uzvraćanja sina koji je pun ljubavi za roditelje, ali koji je uz to samosvestan, slobodan da slediizazove i sopstvene ciljeve.

Ja, kao ne verujem, gledam ga iznenađeno, odjednom tako sazrelog, a znam da se ne šali kad je reč o tako ozbiljnim stvarima. Istovremeno obuzima me i uzbuđenje i ponos zbog tako velike hrabrosti našeg mladog sina. Jer jedna takva iznenadna i neverovatno avanturistička odluka, nije tako mala,čak i za one sa mnogo više godina i puno više životnog iskustva!

Ovde, pre svega,dolazi u prvi plan hrabrost i samog oca da pokaže poverenje, da pruži podršku sinu koji je rešio da se osloni na sebe, da obuzda svoj strah i da ne bude prepreka.

Inače, tema odlaska mladih u svet zbog posla jedanas više nego aktuelna, i odražava proživljavanja bezbrojnih porodica koje su prinuđene da „puste“ svoju decu u svet, bez velikog iskustva i sigurnosti da će se tamo snaći u tom dalekom i nepoznatom svetu. Uostalom, dovoljno je pročitati samo ono što je jošdavno na tu temu zapisao Crnjanski o svom boravku u Londonu gde je radio kao obućarskipomoćnik. A o tomeu ovoj knjizi ima toliko divnih opisa o susretu sa nepoznatim zemljama, ljudima drugačije kulture, religije, pogleda na svet ali i oneočekivanim susretima u Maleziji i Singapuru sa mladima iz naše zemlje i regiona, te je ovo jedno ohrabrujuće svedočenje o sposobnosti naših mladih ljudi da opstanu i postignu uspeh i u potpuno nepoznatim podnebljima.

Halo Malezija, jekonačnomoderna priča o modernom dobu, drugačijem uređenju drugačijim verovanjima i različitoj filozofiji življenja. Reč je o modernom putopisu koji piše umetnik dizajner, te je estetsko često u prvom planu. No, etnografski pasaži, opis atmosfere u kućama, hrana, odeća, potom sociološki i psihološki uvidi su takođe dragoceni,kao što su situacijeu avionima, komparacije sa našim standardima,ali i susreti sa sasvim novim podnebljem u duhovnom smislu,kakvo je Malezija, Singapur, Pangong, obiluju neobičnimsaznanjima koja će biti vrlo korisna za čitaoce koji tamonikada neće moći da odu ili još više onima koji će makar kao turisti ipak biti u prilici da sve to prožive.

Grad je, kažu, bez kriminala, praznih zatvora i sudnica; grad staklenih nebodera, nebu pod oblake, neočekivanih, čak i “uvrnutih” oblika! Iznenadilo me što jedna dominantna kula od stakla i čelika ima blistavu fasadu sa ogromnim brojem 13 na njoj. Naš, već upućeni sin objašnjava da je i u Singapuru i u Maleziji, to srećan broj, a baksuzan je broj 12, koji se strogo izbegava. Zato, napimer, u liftovima nema dugmeta sa oznakom 12, niti postoji takav sprat! Posle broja 11 odmah sledi broj 13 - i to je svuda tako!

A, kad se sve to savlada i naiđe se na lepotu, na dobroćudne ljude spremne da prihvate stranca, damu otvore dom i dušu, onda sena život pogleda sa nove i neočekivane strane ita sloboda da se krene u nepoznato ispostavi se kao božji blagoslov. I to je ta realnost - mi mali, a svet veliki, kao i avion.

Kao otkorvenje, pomeranje granica unutar sebe irušenjetabuaa nadasve bogaćenje duhovnog sveta i roditelja koji počinju da rastu na nov način, da učestvuju u načinu žvota svoga sina, da primaju saznaja kojima ih on obasipa i da doživljavaju jednu vrstu renesanse u poznim godinama. Tim pre, kad im on om ogući da i sami tamo doputuju, da sve to izbliza osete i upiju u sebe:

Prebiram po tankim strunama emocija, po preživljenim strahovima, pa i po mom nepobitnom oduševljenju Azijom. Zajedno sa svojim sinom delim jednu vrlo duboku i neponovljivu emociju - trajno zaljubljivanje u taj sunčani deo planete! I delim i njegovu najdublju i najtežu emociju - duboko i teško preživljavanje tuge zbog rastanka sa njegovim novostečenim, paizgubljenim, delom raja…

RadeKokić se i u prethodnom delu Meni treba ljubav poslužio postupkom oneobičavanja forme, te u strukturu dela uključio i neliterarne sadržaje (npr. linkovi sa You Tube) koji savremenom čitaocu stoje na raspolaganju a koje nudi moderna tehnologija.Tako je i sada, blogovekoje piše njegov sin, on unosi kao replike na svoje narativne celine te tako nastaje jednahibridna i fluidna narativna struktura koja očarava spontanošću, divnim idejama, humornim elementima, samoironijom i mudrim porukama. Riznicu blaga posebnih dana treba nežno čuvati, ali i deliti je, učiniti je dostupnom, ne biti sebičan. Jer možda neko i nađe neke odgovore, a za koje nije ni znao da mu trebaju. Vrh ostrva je širi nego podnožje! Kao da balansira do neke sledeće oluje koja će ga oboriti. Nije ni čudo da je čuveni James Bond (Roger Moor) ovde koračao, jer ostrvo zaista fascinira. Poput one zgrade u Singapuru sa daskom za surf i bazenom na krovu, kao i kule bliznakinje u Kuala Lumpuru, ovo je za mene jedan od momenata od kojih mi srce zastane u trenu

I ono što jeza čitaoca vrlo uzbudlivo to je praćenje promene raspoloženja kod aktera ovih životnih „priključenija“, od početnog strahakod obojice do, oslobađanja unutrašnjih snaga i sposobnosti da se uhvati korak sa novim okolnostima kod sina, da se nađe i novi posao i novi prijatelji, te ido opuštenosti kod obojice, kod sina što je stekao veće samopoštovanje jer je sveto uspešno prebrodio, a kod oca ponos što spoznaje da jenjegov sin spreman za sve životne izazove i bitke koje dobija.

Ono što se promenilo samo je meni očigledno. A to sam – ja!

Svestan sebe i oslonjen na svoje znaje ali i na vaspitanje, na pouke ljubavi dobijene u kući, na literaturu koja mu je od malih nogu predočavana, kaoi na usmerenja od roditelja da treba ići dalje i saznati koje sve sposobnosti nosiš u sebi, Dalibor napreduje u svakom smislu, ali povremeno oseća i nostalgiju za svojom zemljom, svojim nebom i tada postavlja ključna pitanja, zašto u njegovoj zemlji nema uslova da mladi ljudi napreduju i zašto su prinuđeni da lutaju po svetu i da svoja znanja stavljaju na raspolaganje onima koji znaju da ih cene i adekvatno nagrade.

Prokleta da je naša zemlja koja tera mladost da bolji život traži na tuđem terenu, pod tuđom zastavom i stranim jezikom. Proklete sve naše zemlje, koliko god da ih je, što su oterale generacije uspešnih ljudi, da se stide njihovih postupaka širom sveta.

Ali svako veče pred spavanje tuga zakuca na vrata, uđe nepozvana i spava celu noć na jastuku pored mene. Usamljenost je najveća nesreća koja čoveka može da zadesi. Ni svi nasmejani Malajci ne mogu da oraspolože moje srce. Smejem se, šta mi drugo preostaje. Nekad i na silu, pa vremenom pređe u iskren osmeh

Oslanjajući se na misli poznatih ličnosti o putovanjima,autori donose i sopstvene sentence koje će nekom drugom poslužiti kao putokaz i dopuna iskustva. No, izves no je, o tome mlađi Kokić ostavlja dovoljno dokaza, nužno menjanje sredine uticalo je nanjegovo sazrevanje, na suočavanje sa sopstvenim kapacitetimate on direktno daje za pravo onoj Njegoševoj misli o tomeda novenužde rađaju nove snage, ilina onoj narodnoj izreci: Svako zlo, zaneko dobro:

Ako nisam dovoljno dobro upoznao Singapur, niti spoznao Maleziju, pa ni saznao skoro sve u vezi Penanga, a ono sam barem sebe upoznao do detalja. Kada se sada pogledam u ogledalu, znam ko sam, šta sam, gde idem, i zašto.

Ukazujući na značaj obrazovanja i sticanja duhovnog blaga, autori nas podsećaju na istinske vrednosti života koje ne gube aktuelnost ni danas u vremenima nametnute materijalizacije kao vrhunskog dobra. Empatija koju su akteri ovog dela proživeli u susretima sa ljudima iz Malezije i Singapura, pokazuje da je u čoveku neisrcrpan izvor dobra i humanizma, literatura nas, kao u ovom slučaju, okrepi tim saznanjima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: