детаљ слике: КРК Арт дизајн

СМЕТИ ПРОЖИВЕТИ ИЗАЗОВЕ

(Путопис ХАЛО, МАЛЕЗИЈА - Далибор и Раде Кокић, Београд, 2020)

Ко самом себи не верује, осуђен је на тапкање у месту. Остаће везан у месту за сопствену несрећу, депресију, и учмалост, вечито окривљујући спољашне факторе и људе.

Коначно, у сновима се остварују све жеље које срце сања док је ум будан.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Рукопис необичног наслова, Хало, Малезија, је врцаво штиво о авантури сусрета са сасвим непознатм пределима и околностима, доживљај другог и другачијег, али и сусрет са собом на нов начин... Живот пише неочекиване приче, каже овај надахнути ауторски двојац, Далибор и Раде Кокић, којих стварно проживљавају јер овде је реч о искуственом, документарном штиву. Такорећи о својеврсном модерномлитерарном бедекеру, путопису, маштовитомштиву које обилује животношћу, описом атмосфере, нових и необичних предела и лица, обичаја и навика, промишљањем виђеног и онога што је остало у земљи из које се пут Истока одлази трагом посла. Али, и о храбрости да се искорачи из живота који не нуди могућност за развој, о поверењу у себе и ближње, као што се види из цитираних реченица на почетку овог текста.

Надасве, Хало Малезија,јетопла прича о присном односу сина и оца, не тако честом ни у литератури ни у животу, тимдрагоценијем. Још је Данило Киш писао о томе, о подсвесној жељи за „убиством“ оца,(Фројд и Јунг такође) макар да је ту речо оном односу на симболичкој равни у тежњиза слободом и превлашћу. Отпору према ауторитету и вечитом међугенерацијском сукобу, чега овде нема ни у траговима.

Напротив, овде у овом двојцу, из преписке сина иоца, све врви од емоција, брижног односа оца према сину кога посао одводи у Малезију,и дивног узвраћања сина који је пун љубави за родитеље, али који је уз то самосвестан, слободан да следиизазове и сопствене циљеве.

Ја, као не верујем, гледам га изненађено, одједном тако сазрелог, а знам да се не шали кад је реч о тако озбиљним стварима. Истовремено обузима ме и узбуђење и понос због тако велике храбрости нашег младог сина. Јер једна таква изненадна и невероватно авантуристичка одлука, није тако мала,чак и за оне са много више година и пуно више животног искуства!

Овде, пре свега,долази у први план храброст и самог оца да покаже поверење, да пружи подршку сину који је решио да се ослони на себе, да обузда свој страх и да не буде препрека.

Иначе, тема одласка младих у свет због посла једанас више него актуелна, и одражава проживљавања безбројних породица које су принуђене да „пусте“ своју децу у свет, без великог искуства и сигурности да ће се тамо снаћи у том далеком и непознатом свету. Уосталом, довољно је прочитати само оно што је јошдавно на ту тему записао Црњански о свом боравку у Лондону где је радио као обућарскипомоћник. А о томеу овој књизи има толико дивних описа о сусрету са непознатим земљама, људима другачије културе, религије, погледа на свет али и онеочекиваним сусретима у Малезији и Сингапуру са младима из наше земље и региона, те је ово једно охрабрујуће сведочење о способности наших младих људи да опстану и постигну успех и у потпуно непознатим поднебљима.

Хало Малезија, јеконачномодерна прича о модерном добу, другачијем уређењу другачијим веровањима и различитој филозофији живљења. Реч је о модерном путопису који пише уметник дизајнер, те је естетско често у првом плану. Но, етнографски пасажи, опис атмосфере у кућама, храна, одећа, потом социолошки и психолошки увиди су такође драгоцени,као што су ситуацијеу авионима, компарације са нашим стандардима,али и сусрети са сасвим новим поднебљем у духовном смислу,какво је Малезија, Сингапур, Пангонг, обилују необичнимсазнањима која ће бити врло корисна за читаоце који тамоникада неће моћи да оду или још више онима који ће макар као туристи ипак бити у прилици да све то проживе.

Град је, кажу, без криминала, празних затвора и судница; град стаклених небодера, небу под облаке, неочекиваних, чак и “уврнутих” облика! Изненадило ме што једна доминантна кула од стакла и челика има блиставу фасаду са огромним бројем 13 на њој. Наш, већ упућени син објашњава да је и у Сингапуру и у Малезији, то срећан број, а баксузан је број 12, који се строго избегава. Зато, напимер, у лифтовима нема дугмета са ознаком 12, нити постоји такав спрат! После броја 11 одмах следи број 13 - и то је свуда тако!

А, кад се све то савлада и наиђе се на лепоту, на доброћудне људе спремне да прихвате странца, даму отворе дом и душу, онда сена живот погледа са нове и неочекиване стране ита слобода да се крене у непознато испостави се као божји благослов. И то је та реалност - ми мали, а свет велики, као и авион.

Као откорвење, померање граница унутар себе ирушењетабуаа надасве богаћење духовног света и родитеља који почињу да расту на нов начин, да учествују у начину жвота свога сина, да примају сазнаја којима их он обасипа и да доживљавају једну врсту ренесансе у позним годинама. Тим пре, кад им он ом огући да и сами тамо допутују, да све то изблиза осете и упију у себе:

Пребирам по танким струнама емоција, по преживљеним страховима, па и по мом непобитном одушевљењу Азијом. Заједно са својим сином делим једну врло дубоку и непоновљиву емоцију - трајно заљубљивање у тај сунчани део планете! И делим и његову најдубљу и најтежу емоцију - дубоко и тешко преживљавање туге због растанка са његовим новостеченим, паизгубљеним, делом раја…

РадеКокић се и у претходном делу Мени треба љубав послужио поступком онеобичавања форме, те у структуру дела укључио и нелитерарне садржаје (нпр. линкови са Yоу Тубе) који савременом читаоцу стоје на располагању а које нуди модерна технологија.Тако је и сада, блоговекоје пише његов син, он уноси као реплике на своје наративне целине те тако настаје једнахибридна и флуидна наративна структура која очарава спонтаношћу, дивним идејама, хуморним елементима, самоиронијом и мудрим порукама. Ризницу блага посебних дана треба нежно чувати, али и делити је, учинити је доступном, не бити себичан. Јер можда неко и нађе неке одговоре, а за које није ни знао да му требају. Врх острва је шири него подножје! Као да балансира до неке следеће олује која ће га оборити. Није ни чудо да је чувени Јамес Бонд (Рогер Моор) овде корачао, јер острво заиста фасцинира. Попут оне зграде у Сингапуру са даском за сурф и базеном на крову, као и куле близнакиње у Куала Лумпуру, ово је за мене један од момената од којих ми срце застане у трену

И оно што језа читаоца врло узбудливо то је праћење промене расположења код актера ових животних „прикљученија“, од почетног страхакод обојице до, ослобађања унутрашњих снага и способности да се ухвати корак са новим околностима код сина, да се нађе и нови посао и нови пријатељи, те идо опуштености код обојице, код сина што је стекао веће самопоштовање јер је свето успешно пребродио, а код оца понос што спознаје да јењегов син спреман за све животне изазове и битке које добија.

Оно што се променило само је мени очигледно. А то сам – ја!

Свестан себе и ослоњен на своје знаје али и на васпитање, на поуке љубави добијене у кући, на литературу која му је од малих ногу предочавана, каои на усмерења од родитеља да треба ићи даље и сазнати које све способности носиш у себи, Далибор напредује у сваком смислу, али повремено осећа и носталгију за својом земљом, својим небом и тада поставља кључна питања, зашто у његовој земљи нема услова да млади људи напредују и зашто су принуђени да лутају по свету и да своја знања стављају на располагање онима који знају да их цене и адекватно награде.

Проклета да је наша земља која тера младост да бољи живот тражи на туђем терену, под туђом заставом и страним језиком. Проклете све наше земље, колико год да их је, што су отерале генерације успешних људи, да се стиде њихових поступака широм света.

Али свако вече пред спавање туга закуца на врата, уђе непозвана и спава целу ноћ на јастуку поред мене. Усамљеност је највећа несрећа која човека може да задеси. Ни сви насмејани Малајци не могу да орасположе моје срце. Смејем се, шта ми друго преостаје. Некад и на силу, па временом пређе у искрен осмех

Ослањајући се на мисли познатих личности о путовањима,аутори доносе и сопствене сентенце које ће неком другом послужити као путоказ и допуна искуства. Но, извес но је, о томе млађи Кокић оставља довољно доказа, нужно мењање средине утицало је нањегово сазревање, на суочавање са сопственим капацитетимате он директно даје за право оној Његошевој мисли о томеда новенужде рађају нове снаге, илина оној народној изреци: Свако зло, занеко добро:

Ако нисам довољно добро упознао Сингапур, нити спознао Малезију, па ни сазнао скоро све у вези Пенанга, а оно сам барем себе упознао до детаља. Када се сада погледам у огледалу, знам ко сам, шта сам, где идем, и зашто.

Указујући на значај образовања и стицања духовног блага, аутори нас подсећају на истинске вредности живота које не губе актуелност ни данас у временима наметнуте материјализације као врхунског добра. Емпатија коју су актери овог дела проживели у сусретима са људима из Малезије и Сингапура, показује да је у човеку неисрцрпан извор добра и хуманизма, литература нас, као у овом случају, окрепи тим сазнањима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: