detalj slike: KRK Art dizajn, ilij@saula.art

U DNU ZENA

U dnu zena dani ispunjeni tugom.

Remek delo dušmana zlobom davi,

silno kliče smrti nezasitim rugom,

pakosno divlja u smetenoj glavi.

Plahovitost u duši se skriva.

O, kad bih tog straha rešiti se znao

ne bih bio samo senka plašljiva,

na tom putu nikome se ne bih dao.

U velikim mukama živim i bridim

s gadnim crvima gde se život mrvi,

nem i slep pred njima se stidim,

dok mi srce kidaju do krvi.

Život – varka sa očima što peku

baca zamke i veslom tuče ljude,

ko mrtve ptice nosi niz crnu reku;

Zar oni što Boga se ne boje da mi sude?

ŽALOSNA VRBA

ovde

pod razbojničkim nebom

stojim

pogrbljen, razvaljenih ruku,

noć pada,

žalosna vrba se nad

glavom savila

vise joj teške grane

pune tuge

sumorne senke lete

preko čela,

paćeničke zvezde

mom pogledu bliske

zgasle su,

zadimile su veče,

ko znamenje

u moje oči se zarile

beskonačnost neba hladna i

tamna,

čuje se prasak što grabi

bolu,

cepa se nebo, gromovi

tutnje

plaču daljine,

nigde nikog nemam

zajecala duša

u crnom plaštu.

sa tužnih i skrušenih

grana vrbe

pada,

mistična pesma, sveža

i vrela,

prodire svuda,

kasapi srce

odjekuju

setni zvuci

dronjavim telom

u kom

crna beda uz kuknjavu raste,

sisam tugu

prohujalih dana,

sve bešnje

sve više,

bez vere i nade,

ispod gole vrbe

znam

neće drugo vreme doći,

nestaću

u blaženoj tami

beskonačnog puta,

gde će boli iščeznuti

u busenju trava,

gde se čula gube

gde se mirno spava

GRANE

Šiba vetar, svija ogolele grane

i svaki ih dodir hladnog vetra boli,

na granama zjape zagnojene rane,

ranjene ih danima oplakuje, voli.

Iskidane bolom vrište kroz gust mrak

i ježe od slutnje što se svud proteže,

krvare im usta od nesnosnog bola,

od trulog zadaha što im srca steže.

Svemoćna i teška reč prodire svuda,

bolove njine u vapaje sliva

dok ječe od krvničke strasti,

slomljene padaju u san večnog mira.

PODELITE OVAJ TEKST NA: