|
|
|
 | Slađana Milenković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
SVEDOK BESKRAJA
(Srđan Opačić: „Istina o smrti je laž“, Beograd: Svet knjige, 2019)
Prof. Dr Slađana Milenković
Oksimoron u naslovu gde je istina – laž, daje uvida u kritičko sagledavalje stvarnosti ovog autora, isijavaći fatalističku poetičku volju. Zbirka pesama Srđana Opačića „Istina o smrti je laž“ građena je na kontrastu istine i laži kao suprotstavljenih pojmova. Poezija kao subjektivan doživljaj sveta i ovde otkriva svet još neizrečenog, nečeg još uvek pomalo tajanstvenog do čega pesnik pokušava da pronikne pevanjem.
Srđan Opačić od svog pesničkog prvenca „Skraćeni beskraj“ 1996. godine, preko zbirki poezije „Nevreme“ (1998), „Glineni ljudi“ (2001 i 2011 dopunjeno izdanje) do zbrke „Istina o smrti je laž“ dokazao se kao pesnik, kontinuirano objavljujući i u zbornicima književnih festivala. U svojoj poslednjoj zbirci okušao se u pevanju o jednoj klasičnih, večnih i neprolaznih tema, pored ljubavi, života, prirode, to je i tema smrti.
Već u posveti knjige označava da ove stihove piše kao odgovor na značajne susrete „na putovanju kroz vreme“, na prvom mestu, zbirku je posvetio svojoj majci, potom i svim dragim ljudima iz njegovog života. Ti ljudi, pored onih koji su mu bliski, mogu da budu i jesu i pisci, književni stvaraoci koje voli da čita ili koji gu svojim delima intrigiraju.
U ciklusu označenim jednostavno rimskim brojem jedan (I) prva pesma posvećuje „virusu klokotrizma“, podsećajući na jednu stilsku formaciju ili jednostavno pokret u savremenoj poeziji, iako se za njega taj termin nije koristio, nego je ogovoreno da je „otvorena duhovna radionica“, pod čijim okriljem je nastala ova zbirka, bar jednim delom. Ovaj termin kao anagram skovao je pesnik Aleksandar Sekulić, a znači „klovnovi koji traju jer je beda večna“ sa nastavkom izam, daje ironični zamajac Opačićevom stvaralaštvu, ubrajajući ga u nepostojeću estetiku, nepostojećeg pokreta, u zbir jednostavno rečeno „poetičkih volja“. Shodno tome što je klokotrizam bio deo likovne beogradske scene, anticipirajući perfomans kao izraz Opačić svojim pesmama dodaje i grafičke oznake, simbole u donjem desnom uglu u dnu stranice koji dopunjuju značee stihova ili ih ironizuju, negde čak obesmišljavaju.
U uvodnoj pesmi „Virus clocotricus“ igra se rečima ključnim za ovaj pokret, kako su klokotristi organizovali događaje ali su ih nazivali spesifičnim imenom situakcija, tako i pesnik prporučuje da pre doručka, kafe, na prazan stomak:
„Uzmi nekoliko stihova
Naših klokotrista
I prati sit-u-akciju
Kašće ti se samo“,
Pesmu prati i crtež kapsule, pilule koja pesniku u vidu stihova pomaže da pregura dan, da živi i da izdrži sve svakodnevne nedaće. Nastavljajući stihovanje u duhu pravog klokotriste, kaže da se od postklokotrizma „ne umire ali se i ne živi“. Grafički detalji nisu samo ukras, nego dopuna, pa su zastupljeni kao jednostavni, crni ili crno-beli simboli, pero, šaraf, srce, iks, sa oznakom beskonačnog na kraju.
Smrt kao motiv veoma je značajan u pesništvu Aleksandra Sekulića koji kliničku smrt ovako definiše:
„U levak oštar skupljen od ciče
sužava se i sam beskraj,“
a pesnika vidi kao „nepouzdanog svedoka“. Taj svedok je današnji pesnik, Srđan Opačić, koji obračunavajući se sa establišmentom u kulturi u pesmi „Bardovi“ pokušava na ironičan način da „uhvati tren“ kad njegovi prijatelji pesnici koje već vidi kao „spomenike“, „biste“ zamišljeni „postaju bardovi“, koji je to momenat kad se oni preobražavaju iz pesnika u „poprsja i cele figure“. Pesme o smrti, bliskih, poznatih ili nepoznatih ljudi sabiraju se i tvore spomenik na njih, poetski vremenik, nezaboravnik. Pesme je posvetio upokojenim bardovima kao i slikaru Savi Šumanoviću:
„U ratnom mraku postradao je
Slikar svetlosti“,
profesorici matematike Nadežni Mihajlović koja je:
„na abakususvog života
Premestila i poslednju kuglicu,“
Zatim pesme pod nazivima „Na vest o smrti“, „Put u nebo“ „Ulazak u pesmu“ i „Poezija“ posvećuje Milevi Milošević i žrtvama cunamija, Ljubici Bodirogi, pesnicima N.T.i Nikoli Cincaru Poposkom. Ispisujući stihove o drugom pesniku, otkriva svvoju poetku:
„Igrao sam se rečima
Reči su imale moć
Gradile su stihvoe
Stihovi pesme
Pesme su gradile mene
Sad živi u njoj...“
Drugi ciklus više donosi pesme u kojima Opačić peva o poetici, svoj doživljaj poezije ali i doživljaj pročitanog koje je i svojevrsno istraživanje on prikazuje pesničkim slikama. Slikajući „uvrutne stihove“ ljude koji su ljubitelji umetnosti vidi kao „nesuđene umetnike“. Ovde je prigodno da se prisetimo da su tokom istorije književnosti postojala razna shvatanja odnosa umetnika i stvaranja, te se u Opačićevim stihovima iščitavaju tekovine neoavangarde, zapitanost šta je stvaralac, da li on zaista stvara, da li on tvori književno delo, za šta je osnovno stilsko izražajno sredstvo reč. On pesnike, uopšte umetnike definiše kao „tragače za skrivenom lepotom“ ili za „davno izgubljenim snom“, jer „Ko zna da stvara / taj je tragač.“ Tačka, u istoimenoj pesmi je varijacija na termin smrt, predstavljena je od prostornog pojma, tačke na mapi, tačke dnevnog reda, gledišta, poečtne tačke, do tačke na kraju rečenice ili tačke u koju zurimo, sve do tačke na život. Kroz ovaj ciklus „ljubav stavlja tačku“ na sve, „crno na belo“.
To što pesnik u trećem ciklusu nastavlja da peva o smrti, može se shvatiti i kao podsticaj okoline, vesti, stvarnosti jer vidi neke srmti „kao na filmu“ ali ne zaboravlja ni sopstvenu gorku sudbinku, kao ni sudbinu mnogih sećajući se zemljotresa u Banjaluci, rata, Dejtona i gorke sudbine da je „montažna kuća“ u koju se vratio posle rata „u priveremenom naselju“ ipak na kraju ispala trajnija „i od države za koju se borio“.
U pesmi „Šesta izbeglička“ poslednji pozdrav:
„poslednji ispraćaj,
Poslednje drugarice
I prve dame
u mimohodu ostareli pioniri“
dok šenluče izbeglice i dok se metaforički prikazana u vidu „ćopavog“ bivša država nam bratska, „ponovo ženi“. Pesme se čitaju u dahu, stihovi nas stalno navode na dalje čitanje, da idemo, kao bez daha, do kraja, prateći erupciju pesnikovih utisaka koji su se dugo taložili u njemu.
Ispisani su valeri emocija od tuge, gorčine, rezigniranosti i pomirenosti sa sudbinom, kad čovek u jednoj pesmi sam ide na groblje jer „smrtni čas se bliži“ stoga odbija da kupi kartu i nastavlja peške, do sete i tračka nade koji vidi u ironiji i samoironiji. „Blagodarna pesma“ daje nadu u život, kao i poslednja pesma koja poruku ističe u naslovu „Smrt nije kraj“ jer je pesnik preživeo rat, a na kraju krajeva, kaže pesnik:
„Isus Nazarećanin uči nas
Da smrt nije kraj
Istina o smrti je laž!“
Tematika zbirke je savremena ali i biblijska, novozavetna, na šta nas upućuje i kraj knjige.Pitanje smrti i toga da nje, zapravo, nema je u veti sa pitanjima: Ko sam, dakle sam i kuda idem? Na njih, pored filozofije, teologije, pokušava da odgovori čovek i putem umetnosti, ovde konkretno pesmom. Pesmom protiv smrti, kao besmrtni Branko Miljković, jer kako je on rekao: „Mrtvi ako postoje proglasiće te živim“ kako su je „izbegli starozavetni proroci Ilija i Enoh“, koje spominje Opačić, tako i on sam kaže da nema smrti na kraju.
Zbirka je ispisana kao duboko promišljena i u skladu sa oksimoronom još iz naslova, istovremeno se čini i kao da je napisana u jednom dahu, što je čini estetski uspelom. Implikacijom na događaje vremenski udaljene, na različita stanja čoveka u susretu sa smrću, dokazuje se da je dugo nastajala u unutrašnjem životu pesnika, mnogo pre nego što je izašla pred čitaoce. Daje nam uvid u kritičko sagledavalje života, sagledavanje literature i poetičkih nazora ovog autora, kao ipak, pouzdanog svedoka beskraja.
|
