детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕДОК БЕСКРАЈА

(Срђан Опачић: „Истина о смрти је лаж“, Београд: Свет књиге, 2019)

Проф. Др Слађана Миленковић

Оксиморон у наслову где је истина – лаж, даје увида у критичко сагледаваље стварности овог аутора, исијаваћи фаталистичку поетичку вољу. Збирка песама Срђана Опачића „Истина о смрти је лаж“ грађена је на контрасту истине и лажи као супротстављених појмова. Поезија као субјективан доживљај света и овде открива свет још неизреченог, нечег још увек помало тајанственог до чега песник покушава да проникне певањем.

Срђан Опачић од свог песничког првенца „Скраћени бескрај“ 1996. године, преко збирки поезије „Невреме“ (1998), „Глинени људи“ (2001 и 2011 допуњено издање) до збрке „Истина о смрти је лаж“ доказао се као песник, континуирано објављујући и у зборницима књижевних фестивала. У својој последњој збирци окушао се у певању о једној класичних, вечних и непролазних тема, поред љубави, живота, природе, то је и тема смрти.

Већ у посвети књиге означава да ове стихове пише као одговор на значајне сусрете „на путовању кроз време“, на првом месту, збирку је посветио својој мајци, потом и свим драгим људима из његовог живота. Ти људи, поред оних који су му блиски, могу да буду и јесу и писци, књижевни ствараоци које воли да чита или који гу својим делима интригирају.

У циклусу означеним једноставно римским бројем један (I) прва песма посвећује „вирусу клокотризма“, подсећајући на једну стилску формацију или једноставно покрет у савременој поезији, иако се за њега тај термин није користио, него је оговорено да је „отворена духовна радионица“, под чијим окриљем је настала ова збирка, бар једним делом. Овај термин као анаграм сковао је песник Александар Секулић, а значи „кловнови који трају јер је беда вечна“ са наставком изам, даје иронични замајац Опачићевом стваралаштву, убрајајући га у непостојећу естетику, непостојећег покрета, у збир једноставно речено „поетичких воља“. Сходно томе што је клокотризам био део ликовне београдске сцене, антиципирајући перфоманс као израз Опачић својим песмама додаје и графичке ознаке, симболе у доњем десном углу у дну странице који допуњују значее стихова или их иронизују, негде чак обесмишљавају.

У уводној песми „Virus clocotricus“ игра се речима кључним за овај покрет, како су клокотристи организовали догађаје али су их називали спесифичним именом ситуакција, тако и песник прпоручује да пре доручка, кафе, на празан стомак:

„Узми неколико стихова

Наших клокотриста

И прати сит-у-акцију

Кашће ти се само“,

Песму прати и цртеж капсуле, пилуле која песнику у виду стихова помаже да прегура дан, да живи и да издржи све свакодневне недаће. Настављајући стиховање у духу правог клокотристе, каже да се од постклокотризма „не умире али се и не живи“. Графички детаљи нису само украс, него допуна, па су заступљени као једноставни, црни или црно-бели симболи, перо, шараф, срце, икс, са ознаком бесконачног на крају.

Смрт као мотив веома је значајан у песништву Александра Секулића који клиничку смрт овако дефинише:

„У левак оштар скупљен од циче

сужава се и сам бескрај,“

а песника види као „непоузданог сведока“. Тај сведок је данашњи песник, Срђан Опачић, који обрачунавајући се са естаблишментом у култури у песми „Бардови“ покушава на ироничан начин да „ухвати трен“ кад његови пријатељи песници које већ види као „споменике“, „бисте“ замишљени „постају бардови“, који је то моменат кад се они преображавају из песника у „попрсја и целе фигуре“. Песме о смрти, блиских, познатих или непознатих људи сабирају се и творе споменик на њих, поетски временик, незаборавник. Песме је посветио упокојеним бардовима као и сликару Сави Шумановићу:

„У ратном мраку пострадао је

Сликар светлости“,

професорици математике Надежни Михајловић која је:

„на абакусусвог живота

Преместила и последњу куглицу,“

Затим песме под називима „На вест о смрти“, „Пут у небо“ „Улазак у песму“ и „Поезија“ посвећује Милеви Милошевић и жртвама цунамија, Љубици Бодироги, песницима Н.Т.и Николи Цинцару Попоском. Исписујући стихове о другом песнику, открива сввоју поетку:

„Играо сам се речима

Речи су имале моћ

Градиле су стихвое

Стихови песме

Песме су градиле мене

Сад живи у њој...“

Други циклус више доноси песме у којима Опачић пева о поетици, свој доживљај поезије али и доживљај прочитаног које је и својеврсно истраживање он приказује песничким сликама. Сликајући „уврутне стихове“ људе који су љубитељи уметности види као „несуђене уметнике“. Овде је пригодно да се присетимо да су током историје књижевности постојала разна схватања односа уметника и стварања, те се у Опачићевим стиховима ишчитавају тековине неоавангарде, запитаност шта је стваралац, да ли он заиста ствара, да ли он твори књижевно дело, за шта је основно стилско изражајно средство реч. Он песнике, уопште уметнике дефинише као „трагаче за скривеном лепотом“ или за „давно изгубљеним сном“, јер „Ко зна да ствара / тај је трагач.“ Тачка, у истоименој песми је варијација на термин смрт, представљена је од просторног појма, тачке на мапи, тачке дневног реда, гледишта, поечтне тачке, до тачке на крају реченице или тачке у коју зуримо, све до тачке на живот. Кроз овај циклус „љубав ставља тачку“ на све, „црно на бело“.

То што песник у трећем циклусу наставља да пева о смрти, може се схватити и као подстицај околине, вести, стварности јер види неке срмти „као на филму“ али не заборавља ни сопствену горку судбинку, као ни судбину многих сећајући се земљотреса у Бањалуци, рата, Дејтона и горке судбине да је „монтажна кућа“ у коју се вратио после рата „у привеременом насељу“ ипак на крају испала трајнија „и од државе за коју се борио“.

У песми „Шеста избегличка“ последњи поздрав:

„последњи испраћај,

Последње другарице

И прве даме

у мимоходу остарели пионири“

док шенлуче избеглице и док се метафорички приказана у виду „ћопавог“ бивша држава нам братска, „поново жени“. Песме се читају у даху, стихови нас стално наводе на даље читање, да идемо, као без даха, до краја, пратећи ерупцију песникових утисака који су се дуго таложили у њему.

Исписани су валери емоција од туге, горчине, резигнираности и помирености са судбином, кад човек у једној песми сам иде на гробље јер „смртни час се ближи“ стога одбија да купи карту и наставља пешке, до сете и трачка наде који види у иронији и самоиронији. „Благодарна песма“ даје наду у живот, као и последња песма која поруку истиче у наслову „Смрт није крај“ јер је песник преживео рат, а на крају крајева, каже песник:

„Исус Назарећанин учи нас

Да смрт није крај

Истина о смрти је лаж!“

Тематика збирке је савремена али и библијска, новозаветна, на шта нас упућује и крај књиге.Питање смрти и тога да ње, заправо, нема је у вети са питањима: Ко сам, дакле сам и куда идем? На њих, поред филозофије, теологије, покушава да одговори човек и путем уметности, овде конкретно песмом. Песмом против смрти, као бесмртни Бранко Миљковић, јер како је он рекао: „Мртви ако постоје прогласиће те живим“ како су је „избегли старозаветни пророци Илија и Енох“, које спомиње Опачић, тако и он сам каже да нема смрти на крају.

Збирка је исписана као дубоко промишљена и у складу са оксимороном још из наслова, истовремено се чини и као да је написана у једном даху, што је чини естетски успелом. Импликацијом на догађаје временски удаљене, на различита стања човека у сусрету са смрћу, доказује се да је дуго настајала у унутрашњем животу песника, много пре него што је изашла пред читаоце. Даје нам увид у критичко сагледаваље живота, сагледавање литературе и поетичких назора овог аутора, као ипак, поузданог сведока бескраја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: