detalj slike: KRK Art dizajn

Izazov repeticije

Pop je imao psa,

i voleo ga je,

pas  je pojeo komad mesa

i on ga je ubio.

U zemlju zakopao,

na ploči napisao:

Pop je imao psa,

i voleo ga je,

pas  je pojeo komad mesa

i on ga je ubio.

U zemlju zakopao,

 na ploči napisao…

     Kada sam bila dete, ovu domišljatu pesmicu nepoznatog autora, recitovao mi je, u originalu, moj otac. Njena savršena ritmičnost i lepota ruskog jezika, odvlačili su mi pažnju od neprijatnog sadržaja, koji je negde, iz drugog plana, stvarao osećaj nelagodnosti i nespokojstva.

     Na sadržinskom nivou, svakako mi je upadala u oči očigledna kontradiktornost da je pop ubio psa, bez obzira na to što su ga za njega vezivale najtoplije emocije. Takva surovost bila je zastrašujuća. Ali, život ne mora da bude logičan, a najčešće i nije. Na kraju, podigao mu je spomenik, što nas navodi na to da psa nije ubio baš „kao psa“, u napadu besa, već moglo bi se reći „iz principijelnih razloga“, jer je ovaj uradio nešto, što nikako nije smeo.

     Tako, ova kazna ispada gotovo zaslužena, jer pas je izneverio poverenje, a o popovoj „pravednosti“ i „doslednosti“ svedoči i grob, koji podseća da svaka ljubav ima granice i da pravdu, ako je po našem mišljenju pravična, možemo deliti po vlastitom nahođenju, jer pop je voleo psa i nije želeo da mu naudi, jedino što nije mogao da mu oprosti grešku.

     Sve je tu, u toj jednostavnoj pesmici ‒ i ljubav, i osveta, jedino praštanja nema. Kod popa nema oprosta, i verovatno je to suština i paradoks ove pesmice, koju prijemčiva rima neprestanim ponavljanjem žanrovski transformiše i obesmišljava, dok od nje ne ostane samo eho jedne melodije. I pošto, jedino postoji kauzalitet, koji i omogućava ovu uzročno-posledičnu ritmiku, duhovnost ustupa mesto formalnoj logici, pa je tako i moguće da iz tragedije neprimetno ulazimo u komediju, a repeticija ne dozvoljava ovoj kratkoj fabuli da se razmahne, oživi, i eventualno dobije svoj epilog u popovom pokajanju, koje se ovde, iako o njemu nema reči, nekako podrazumeva.

     I baš, ovaj nepromenljivi tok naglo prekinut, pa opet pokrenut svojevrsnom rekurzijom i tako u beskraj, ponavljanjem par stihova unedogled, čini neobjašnjivom i izazovnom ovu pričicu i deci, i odraslima, jer naprosto poziva da se linija kružnice, u nekom trenutku, prekine nadgradnjom prvobitnog šturog teksta, u koji se može smestiti sopstveni univerzum.

     Nije zbog toga čudno što su umetničke intervencije na ovoj matrici u ruskoj kulturi (ali i kod običnih ljudi) brojne i upečatljive, u širokom rasponu od muzičke do filmske umetnosti i književnosti.

     Tajna popularnosti ove jednostavne pesmice, u šaljivoj formi, namenjene prevashodno deci, poznate pod nazivom „dokučnaя skazka“ (dosadna bajka), jeste u tome što je na čudesan način, zahvaljujući svojoj apsurdnoj i zagonetno postavljenoj fabuli pokidala repetativni lanac, iskoračivši iz starosnih, obrazovnih i književnih okvira. Zbog toga je, u izvesnom smislu, postala kuriozitet na ovom polju ruske folkloristike i upečatljiv primer kako se monotono može transformisati u inspirativno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: