детаљ слике: КРК Арт дизајн

Изазов репетиције

Поп је имао пса,

и волео га је,

пас  је појео комад меса

и он га је убио.

У земљу закопао,

на плочи написао:

Поп је имао пса,

и волео га је,

пас  је појео комад меса

и он га је убио.

У земљу закопао,

 на плочи написао…

     Када сам била дете, ову домишљату песмицу непознатог аутора, рецитовао ми је, у оригиналу, мој отац. Њена савршена ритмичност и лепота руског језика, одвлачили су ми пажњу од непријатног садржаја, који је негде, из другог плана, стварао осећај нелагодности и неспокојства.

     На садржинском нивоу, свакако ми је упадала у очи очигледна контрадикторност да је поп убио пса, без обзира на то што су га за њега везивале најтоплије емоције. Таква суровост била је застрашујућа. Али, живот не мора да буде логичан, а најчешће и није. На крају, подигао му је споменик, што нас наводи на то да пса није убио баш „као пса“, у нападу беса, већ могло би се рећи „из принципијелних разлога“, јер је овај урадио нешто, што никако није смео.

     Тако, ова казна испада готово заслужена, јер пас је изневерио поверење, а о поповој „праведности“ и „доследности“ сведочи и гроб, који подсећа да свака љубав има границе и да правду, ако је по нашем мишљењу правична, можемо делити по властитом нахођењу, јер поп је волео пса и није желео да му науди, једино што није могао да му опрости грешку.

     Све је ту, у тој једноставној песмици ‒ и љубав, и освета, једино праштања нема. Код попа нема опроста, и вероватно је то суштина и парадокс ове песмице, коју пријемчива рима непрестаним понављањем жанровски трансформише и обесмишљава, док од ње не остане само ехо једне мелодије. И пошто, једино постоји каузалитет, који и омогућава ову узрочно-последичну ритмику, духовност уступа место формалној логици, па је тако и могуће да из трагедије неприметно улазимо у комедију, а репетиција не дозвољава овој краткој фабули да се размахне, оживи, и евентуално добије свој епилог у поповом покајању, које се овде, иако о њему нема речи, некако подразумева.

     И баш, овај непроменљиви ток нагло прекинут, па опет покренут својеврсном рекурзијом и тако у бескрај, понављањем пар стихова унедоглед, чини необјашњивом и изазовном ову причицу и деци, и одраслима, јер напросто позива да се линија кружнице, у неком тренутку, прекине надградњом првобитног штурог текста, у који се може сместити сопствени универзум.

     Није због тога чудно што су уметничке интервенције на овој матрици у руској култури (али и код обичних људи) бројне и упечатљиве, у широком распону од музичке до филмске уметности и књижевности.

     Тајна популарности ове једноставне песмице, у шаљивој форми, намењене превасходно деци, познате под називом „докучная сказка“ (досадна бајка), јесте у томе што је на чудесан начин, захваљујући својој апсурдној и загонетно постављеној фабули покидала репетативни ланац, искорачивши из старосних, образовних и књижевних оквира. Због тога је, у извесном смислу, постала куриозитет на овом пољу руске фолклористике и упечатљив пример како се монотоно може трансформисати у инспиративно.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: