О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ИЗАЗОВ РЕПЕТИЦИЈЕ

Александра Грозданић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

Изазов репетиције


 
Поп је имао пса,
и волео га је,
пас  је појео комад меса
и он га је убио.
У земљу закопао,
на плочи написао:
Поп је имао пса,
и волео га је,
пас  је појео комад меса
и он га је убио.
У земљу закопао,
 на плочи написао


     Када сам била дете, ову домишљату песмицу непознатог аутора, рецитовао ми је, у оригиналу, мој отац. Њена савршена ритмичност и лепота руског језика, одвлачили су ми пажњу од непријатног садржаја, који је негде, из другог плана, стварао осећај нелагодности и неспокојства.
     На садржинском нивоу, свакако ми је упадала у очи очигледна контрадикторност да је поп убио пса, без обзира на то што су га за њега везивале најтоплије емоције. Таква суровост била је застрашујућа. Али, живот не мора да буде логичан, а најчешће и није. На крају, подигао му је споменик, што нас наводи на то да пса није убио баш „као пса“, у нападу беса, већ могло би се рећи „из принципијелних разлога“, јер је овај урадио нешто, што никако није смео.
     Тако, ова казна испада готово заслужена, јер пас је изневерио поверење, а о поповој „праведности“ и „доследности“ сведочи и гроб, који подсећа да свака љубав има границе и да правду, ако је по нашем мишљењу правична, можемо делити по властитом нахођењу, јер поп је волео пса и није желео да му науди, једино што није могао да му опрости грешку.
     Све је ту, у тој једноставној песмици ‒ и љубав, и освета, једино праштања нема. Код попа нема опроста, и вероватно је то суштина и парадокс ове песмице, коју пријемчива рима непрестаним понављањем жанровски трансформише и обесмишљава, док од ње не остане само ехо једне мелодије. И пошто, једино постоји каузалитет, који и омогућава ову узрочно-последичну ритмику, духовност уступа место формалној логици, па је тако и могуће да из трагедије неприметно улазимо у комедију, а репетиција не дозвољава овој краткој фабули да се размахне, оживи, и евентуално добије свој епилог у поповом покајању, које се овде, иако о њему нема речи, некако подразумева.
     И баш, овај непроменљиви ток нагло прекинут, па опет покренут својеврсном рекурзијом и тако у бескрај, понављањем пар стихова унедоглед, чини необјашњивом и изазовном ову причицу и деци, и одраслима, јер напросто позива да се линија кружнице, у неком тренутку, прекине надградњом првобитног штурог текста, у који се може сместити сопствени универзум.
     Није због тога чудно што су уметничке интервенције на овој матрици у руској култури (али и код обичних људи) бројне и упечатљиве, у широком распону од музичке до филмске уметности и књижевности.
     Тајна популарности ове једноставне песмице, у шаљивој форми, намењене превасходно деци, познате под називом „докучная сказка“ (досадна бајка), јесте у томе што је на чудесан начин, захваљујући својој апсурдној и загонетно постављеној фабули покидала репетативни ланац, искорачивши из старосних, образовних и књижевних оквира. Због тога је, у извесном смислу, постала куриозитет на овом пољу руске фолклористике и упечатљив пример како се монотоно може трансформисати у инспиративно.
 
 
 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"