detalj slike: KRK Art dizajn

ČUVARKUĆA

Šta je potrebno da bi se uzgojio cvet? Sunce, nebo, zemlja i voda. Uz to – malo ljubavi i pažnje, i on će izrasti u pravog zaštitnika ognjišta.

Čuvarkuća – tako Srbi zovu nezahtevnu domaću alojukoja raste u svim mogućim uslovima i odano štiti od zla.

Raste čak i onda kada se dom, poput mete izrešetan mecima, raspada pred našim očima. Kada ga užurbano napuštaju poslednji ukućani, a pokisla pisma bubre od vlage i zatrpavaju zarđalo poštansko sanduče.

Kada se prošlogodišnje hrastove grane – badnjak, ostao tu još od Božića – pretvaraju u prah i stapaju sa humusom, čuvarkuća nastavlja da pušta nove izdanke.

Kada spada boja s izbledelih putokaza, paučina prekriva oglasnu tablu i sve naokolo kao da je na izdisaju – u ovoj nepokolebljivoj aloji tinja život. Ona se grčevito hvata za iskrivljenu žicu, hraneći se samo nadom i suzama vetrova sa Drine.

U rano proleće cvrkutave će lastavice sviti svoje gnezdo u rupama ostalim od bombi i metaka. A čuvarkuća će stajati na svom mestu, terajući zle siledalje od novog doma.

Šta je potrebno da bi se život nastavio? Sunce, nebo, zemlja i voda. Uz to – čuvar svega onog dobrog što nosimo u sebi. Čuvar kuće.

KADA TI NA GLAVU PADAJU BOMBE

Kada ti na glavu padaju bombe, imaš dva načina da se odbraniš: ili da iz praćke pucaš u nebo, ili da se od sveg srca nasmeješ. I ponekad je ovo drugo delotvornije.

Upravo su to svojevremeno činili Srbi, i često mi se čini da im je baš to i pomoglo da ne izgube razum.

Srpski humor crnji je od najcrnje noći i ciničan dozlaboga. Za njega ne postoje tabu teme, niti kakve klimave i škakljive granice – pa i smrt je na Balkanu više metafora, negoli pravi gubitak.

Jer je svako od tih ljudi već više puta umro. Kad je gubio svoje bližnje, kad je morao da napusti rodnu kuću, kad je prestravljen bežao od komšije koji se iznenada preobratio u krvoločnog ubicu, i kad se hvatao oružja, ne znajući ni kako se povlači okidač.

Kad se svet raspadao u paramparčad i noćne su more postajale java, a u dnevnim dremkama nastajala strašna čudovišta – e, tada je humor stupao na scenu.

„Alo bre, ili počnite da bombardujete već jednom, ili ja počinjem da krečim stan!“

„Prestanite da pravite zalihe! Ako na nas bace bombu, tri dana ništa nećemo videti od brašna!“

Ako već treba da se umre – neka se umre s pesmom i s osmehom na usnama.

Jer... To još uvek nije kraj.

NEISPAVANI GRAD

Svako veče, okrećući ključ i ulazeći u prazan stan, pažljivo osluškujem šum grada. Ako bi grad mogao da govori rekao bi da mašta o tišini. Mašta o trenucima mira koji nastaju tek pred zoru.

Onim trenucima kada staje tok života i nepostojane senke ležu po dvorištima poput dubokih jama. Nemo drveće se umirilo, zaplevši se u noćnim košmarima neposlušne dece. Puste kvartove pokrivaju mrak i lepljiva žabokrečina; crni Dunav uvlači u svoju masu slučajna svetla.

Negde odozgo grad posmatraju tri majmuna, zatvorivši oči, uši i usta. Niko ne vidi, ne čuje i ne govori dok ne nastane jutro.

Svako veče zaplećem pletenicu. Maštam o tome da zaspim pre nego što nas začara mučna tišina i kosa mi se raspe po jastuku prilikom stotog okretanja s levog boka na desni. Želim utonuti u zaborav pre nego što mi se neprozirna noć zavuče pod kapke i izmrcvari me do zore. Nesanica gospodari samo onima koji ne veruju u novi dan.

Sada delim neposlušnu kosu na tri jednaka dela, a iza prozora svom snagom tutnji gvozdeni tramvaj. Grade, preklinjem te, pričaj! Pričaj sa mnom, gledaj me i čuj me! Hajde da, kao u dečjoj brojalici, izbrojimo do tri i probudimo se tek ujutro. I ispričaćeš mi šta sam propustila u najmračniji sat – pred zoru. Jedan, dva…

PODELITE OVAJ TEKST NA: