детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧУВАРКУЋА

Шта је потребно да би се узгојио цвет? Сунце, небо, земља и вода. Уз то – мало љубави и пажње, и он ће израсти у правог заштитника огњишта.

Чуваркућа – тако Срби зову незахтевну домаћу алојукоја расте у свим могућим условима и одано штити од зла.

Расте чак и онда када се дом, попут мете изрешетан мецима, распада пред нашим очима. Када га ужурбано напуштају последњи укућани, а покисла писма бубре од влаге и затрпавају зарђало поштанско сандуче.

Када се прошлогодишње храстове гране – бадњак, остао ту још од Божића – претварају у прах и стапају са хумусом, чуваркућа наставља да пушта нове изданке.

Када спада боја с избледелих путоказа, паучина прекрива огласну таблу и све наоколо као да је на издисају – у овој непоколебљивој алоји тиња живот. Она се грчевито хвата за искривљену жицу, хранећи се само надом и сузама ветрова са Дрине.

У рано пролеће цвркутаве ће ластавице свити своје гнездо у рупама осталим од бомби и метака. А чуваркућа ће стајати на свом месту, терајући зле силедаље од новог дома.

Шта је потребно да би се живот наставио? Сунце, небо, земља и вода. Уз то – чувар свега оног доброг што носимо у себи. Чувар куће.

КАДА ТИ НА ГЛАВУ ПАДАЈУ БОМБЕ

Када ти на главу падају бомбе, имаш два начина да се одбраниш: или да из праћке пуцаш у небо, или да се од свег срца насмејеш. И понекад је ово друго делотворније.

Управо су то својевремено чинили Срби, и често ми се чини да им је баш то и помогло да не изгубе разум.

Српски хумор црњи је од најцрње ноћи и циничан дозлабога. За њега не постоје табу теме, нити какве климаве и шкакљиве границе – па и смрт је на Балкану више метафора, неголи прави губитак.

Јер је свако од тих људи већ више пута умро. Кад је губио своје ближње, кад је морао да напусти родну кућу, кад је престрављен бежао од комшије који се изненада преобратио у крволочног убицу, и кад се хватао оружја, не знајући ни како се повлачи окидач.

Кад се свет распадао у парампарчад и ноћне су море постајале јава, а у дневним дремкама настајала страшна чудовишта – е, тада је хумор ступао на сцену.

„Ало бре, или почните да бомбардујете већ једном, или ја почињем да кречим стан!“

„Престаните да правите залихе! Ако на нас баце бомбу, три дана ништа нећемо видети од брашна!“

Ако већ треба да се умре – нека се умре с песмом и с осмехом на уснама.

Јер... То још увек није крај.

НЕИСПАВАНИ ГРАД

Свако вече, окрећући кључ и улазећи у празан стан, пажљиво ослушкујем шум града. Ако би град могао да говори рекао би да машта о тишини. Машта о тренуцима мира који настају тек пред зору.

Оним тренуцима када стаје ток живота и непостојане сенке лежу по двориштима попут дубоких јама. Немо дрвеће се умирило, заплевши се у ноћним кошмарима непослушне деце. Пусте квартове покривају мрак и лепљива жабокречина; црни Дунав увлачи у своју масу случајна светла.

Негде одозго град посматрају три мајмуна, затворивши очи, уши и уста. Нико не види, не чује и не говори док не настане јутро.

Свако вече заплећем плетеницу. Маштам о томе да заспим пре него што нас зачара мучна тишина и коса ми се распе по јастуку приликом стотог окретања с левог бока на десни. Желим утонути у заборав пре него што ми се непрозирна ноћ завуче под капке и измрцвари ме до зоре. Несаница господари само онима који не верују у нови дан.

Сада делим непослушну косу на три једнака дела, а иза прозора свом снагом тутњи гвоздени трамвај. Граде, преклињем те, причај! Причај са мном, гледај ме и чуј ме! Хајде да, као у дечјој бројалици, избројимо до три и пробудимо се тек ујутро. И испричаћеш ми шта сам пропустила у најмрачнији сат – пред зору. Један, два…

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: