detalj slike: Zoran Vujanović

ROĐENjE

Pevali su još uvek Roždestvo Tvoje

Kada su se vrata otvorila

Snažno

Gurana januarskim vetrom

I snežni prah se razleteo pripratom

Žene su grlile decu

I svijale šalove oko ramena

Gospode

Zapomagao je neko

Gospode

A teška vrata su cvilela

Hor je i dalje pevao

Gospodi slava Tebje

Slava Tebje

Jedna zvezda povelika

Zasela je na crkveni krov

Otežala od dugog puta

Na sebi je nosila

Zlatni prah

Mirisala na tamjan i smirnu

Ljudi su u čudu izlazili

Iako je tropar još odjekivao

Jedan po jedan se zvezdi poklanjao

U nebo oči upirući

Za sebe šapćući

Aliluja

Aliluja

Aliluja

ONA I JA

Ugledala sam sebe

Kako trčim preko ulice

I nisam pokušala da zaustavim

Tu drugu sebe

Tu jedinu sebe

Onu koja sam ja

Jer ja sam ona

Nisam učinila ništa

Samo sam je volela poizdaleka

Ali iz velike blizine srca

Tu drugu sebe

Tu jedinu sebe

Onu koja sam ja

Jer ja sam ona

Onda mi je zamakla iza nekog drveta

Ili autobusa ili je upala u svoju senku

Ne znam

Ali sam je prepoznala

Bez vida

Bez sluha

Bez dodira

Bez ičeg što bi mi reklo

Da je to ona

Ta druga ja

Ta jedina ja

Ona koja sam ja

Ja koja nemam izbora

Nego da budem obe

MENHETN SE OKO SVOJE OSE OKREĆE

Tajms skver, Njujork, SAD

Planirali smo šetnju Centralparkom

Posetu muzeju moderne umetnosti

Pogled sa vrha Rokfelerove kule

I jedan mjuzikl ako budemo imali sreće

Da nabavimo ulaznice

Obavezno idite na Tajms skver

Ne smete to izostaviti -

Savetovali su nas oni koji su

Ovu misiju obavili na vreme

Bili smo u kasnim pedesetim

I nije nas zanimala gužva

Ali

Možda samo ovaj put

Grad koji nikad ne spava

Nudio je cirkuzante sa klovnovskim maskama

Polugolog ostarelog rokera

Unezverene kupce svega i svačega

Njujorške perece sa senfom

I bilborde koji zaklanjaju deo neba

A nebo gusto

Prezasićeno radoznalim očima

I buka ulice nadjačana glasovima

Oduševljenih turista

U obećanoj zemlji

U gradu svetlećih reklama

Na Menhetnu koji se oko svoje ose okreće

Bilo me je pomalo stid što sam poželela

Da se ljubimo na travi u Brajant parku

Kako kakvi tinejdžeri

I što sam u trku izbrojala samo dvadeset pozorišta

A bilo ih je još bar isto toliko

I što sam potrčala uz stepenice

Da se i ja fotografišem usred ulične gužve

Sa kulom na Tajms skveru broj jedan u pozadini

ONA SAMO KRVARI

ruke uredno vise niz telo

noge pridržavaju trup

glava je pognuta

a ramena klonula

ali su na svom mestu

i nema nikakvog razloga za brigu

ona samo krvari

dok kroz vlažnu novembarsku tišinu

kao zveket lanaca odjekuju

udari zemlje po kovčegu

povorka sporo odlazi

ostavljajući otiske stopala u banatskom blatu

i tek poneku kap krvi pomešanu sa suzama

DA BI SE NAPISALA DOBRA PESMA

Za dobru pesmu potrebno je

Zauzdati reči

Na crno-belu sliku

Proliti boje jednog Van Goga

Od muljevitog sećanja

Isklesati Predića

U kamenu okovati

Noć nekog tužnog rastanka

Da bi se napisala

Jedna dobra pesma

Ona koja se pamti i kad se

Poslednji stih zaboravi

Važno je

Zaista neophodno je

Slikati kaligrafska slova

Mastilom smešanim s kapljicom krvi

Tek dovoljno da zamiriše

Na meso prvog susreta

Da bi se napisala pesma

Koju recituju očajni

Pripiti ljubavnici

Treba staviti misao u kameni žrvanj

I mleti slova

Dok ne pobele u reči

Pa ih priviti na srce

Dok stih ne počne da diše

PODELITE OVAJ TEKST NA: