детаљ слике: Зоран Вујановић

РОЂЕЊЕ

Певали су још увек Рождество Твоје

Када су се врата отворила

Снажно

Гурана јануарским ветром

И снежни прах се разлетео припратом

Жене су грлиле децу

И свијале шалове око рамена

Господе

Запомагао је неко

Господе

А тешка врата су цвилела

Хор је и даље певао

Господи слава Тебје

Слава Тебје

Једна звезда повелика

Засела је на црквени кров

Отежала од дугог пута

На себи је носила

Златни прах

Мирисала на тамјан и смирну

Људи су у чуду излазили

Иако је тропар још одјекивао

Један по један се звезди поклањао

У небо очи упирући

За себе шапћући

Алилуја

Алилуја

Алилуја

ОНА И ЈА

Угледала сам себе

Како трчим преко улице

И нисам покушала да зауставим

Ту другу себе

Ту једину себе

Ону која сам ја

Јер ја сам она

Нисам учинила ништа

Само сам је волела поиздалека

Али из велике близине срца

Ту другу себе

Ту једину себе

Ону која сам ја

Јер ја сам она

Онда ми је замакла иза неког дрвета

Или аутобуса или је упала у своју сенку

Не знам

Али сам је препознала

Без вида

Без слуха

Без додира

Без ичег што би ми рекло

Да је то она

Та друга ја

Та једина ја

Она која сам ја

Ја која немам избора

Него да будем обе

МЕНХЕТН СЕ ОКО СВОЈЕ ОСЕ ОКРЕЋЕ

Тајмс сквер, Њујорк, САД

Планирали смо шетњу Централпарком

Посету музеју модерне уметности

Поглед са врха Рокфелерове куле

И један мјузикл ако будемо имали среће

Да набавимо улазнице

Обавезно идите на Тајмс сквер

Не смете то изоставити -

Саветовали су нас они који су

Ову мисију обавили на време

Били смо у касним педесетим

И није нас занимала гужва

Али

Можда само овај пут

Град који никад не спава

Нудио је циркузанте са кловновским маскама

Полуголог остарелог рокера

Унезверене купце свега и свачега

Њујоршке переце са сенфом

И билборде који заклањају део неба

А небо густо

Презасићено радозналим очима

И бука улице надјачана гласовима

Одушевљених туриста

У обећаној земљи

У граду светлећих реклама

На Менхетну који се око своје осе окреће

Било ме је помало стид што сам пожелела

Да се љубимо на трави у Брајант парку

Како какви тинејџери

И што сам у трку избројала само двадесет позоришта

А било их је још бар исто толико

И што сам потрчала уз степенице

Да се и ја фотографишем усред уличне гужве

Са кулом на Тајмс скверу број један у позадини

ОНА САМО КРВАРИ

руке уредно висе низ тело

ноге придржавају труп

глава је погнута

а рамена клонула

али су на свом месту

и нема никаквог разлога за бригу

она само крвари

док кроз влажну новембарску тишину

као звекет ланаца одјекују

удари земље по ковчегу

поворка споро одлази

остављајући отиске стопала у банатском блату

и тек понеку кап крви помешану са сузама

ДА БИ СЕ НАПИСАЛА ДОБРА ПЕСМА

За добру песму потребно је

Зауздати речи

На црно-белу слику

Пролити боје једног Ван Гога

Од муљевитог сећања

Исклесати Предића

У камену оковати

Ноћ неког тужног растанка

Да би се написала

Једна добра песма

Она која се памти и кад се

Последњи стих заборави

Важно је

Заиста неопходно је

Сликати калиграфска слова

Мастилом смешаним с капљицом крви

Тек довољно да замирише

На месо првог сусрета

Да би се написала песма

Коју рецитују очајни

Припити љубавници

Треба ставити мисао у камени жрвањ

И млети слова

Док не побеле у речи

Па их привити на срце

Док стих не почне да дише

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: