detalj slike: KRK Art dizajn

PRVI POLjUBAC

osle smrti najveće pop dive i nuklearne katastrofe u Fukušimi, izgledalo je da se ravnoteža u svetu poremetila na više nivoa. Pogotovu kada su iz malih anđela izbili rogovi i nemiri tako da ih ni njihovi rođeni roditelji više nisu prepoznavali. Morali smo da se odupremo silama koje su htele da nam okrenu svet naopačke. Prvo defanziva, zatim ofanziva. Ideje o revoluciji su se brzo ukotvile u našim glavama. Desio se još jedan veliki potres: tetka je raskinula sa svojom velikom ljubavi, možda nešto značajnijom nego prethodne, ali sve njene ljubavi su bile velike (u svom obimu i intenzitetu, dok su trajale). A ja? Ja sam dobila svoj prvi poljubac.
Išli smo u sedmi razred i mislili da znamo sve što treba da se zna o ljubavi. Sreten, sad već verzirani emovac, bio je na putu usavršavanja u domenu patnji i stradanja. Pređašnji Sreten je bio dubok i miran kao more, hipnotisao me je i uvlačio u sebe proziran i kristalno jasan; preklapali smo se i sekli kao talasi. Patnja je bila učinkovita, katarzična i praćena nečim što mi je izgledalo kao jak epileptični napad, zvano šutka. Sada mu je kosa padala na lice, a psovke na neiskovane misli. Češkao se više nego obično, pljuvao je više nego što je učtivo, objašnjavao više nego što je potrebno. Nosio je farmerice sa lancima (a nekad i one njega), crne majice, prstenje, podočnjake i maskaru. Govorio je otegnuto, meko, kroz šiške, pomoću kojih kao da je jurio ideje oko svoje glave. Nisam mogla da odlučim da li sam ga smatrala neodoljivim, nepodnošljivim ili neprihvatljivim. I dalje najbolji drug, zapravo jedini, džikljao je divlje posvuda. Sa devojčicama u razredu nisam uspevala da ostvarim komunikaciju. Htela ili ne htela, bila sam ćerka svoje majke, i kao potvrđena sveznalica, uglavnom nepoželjna.
Skin head, dead head, everybody gone bad – Sreten je neumorno ponavljao reči svoje himne žaleći što se nije bavio svojim idolom dok je još bio živ. Bili smo i ostali deca. Imali su toliko toga zajedničkog: ljubav prema muzici i crtanju, otpor prema autoritetu i ritam, pardon, muziku u krvi. Stihove sam već bila čula po ko zna koji put, a koraci su se nametali i menjali u kontinuitetu. Volela sam što je pronašao strast u nečemu. Mrzela sam što je to bio Majkl Džekson, večiti Petar Pan, ali ako ne možeš protiv njih, pridruži im se.
„Ajde, sad okret na jednoj nozi. Zezaš da ne možeš?!“, začikavao me je, svestan da preduzimam natčovečanski napor da bih mu udvoljila.
Pokušavala sam da ga pratim u izradi koreografije. Ruka dole, noga gore, pogled nadesno, telo nalevo. Sve je delovalo besmisleno, sve u meni nepovezano.
Divila sam se umetnicima koji su umeli da gospodare svojim telom i da njime zrače sklad i harmoniju. Moje se kidalo. Bas ga je razvlačio čas na jednu, čas na drugu stranu. Muzika je bežala ispred mene ili se vukla, kačila mi se na leđa kao teret. Čitav linijski sistem se raspukao kao žice gitare, čiji patrljci odskakuju i zabadaju mi se u tabane. Prazne linije su se rastegle i omotale oko mene stežući me u struku. Nisam imala dovoljno vazduha. Note odbegle, zuje oko mene kao zunzare, a ja gazim kao Big Foot i mlataram rukama ne bih li ih vratila na mesto. Sve sam to trpela i šminkala osmehom zamor i muku samo zato što mi je značilo da provodimo vreme zajedno. Nisam sasvim sigurna šta je njemu značilo da budem u tački koja je sa mnom bila osuđena na propast.
„Zabavni ste“, dobacivala je Marina sa kauča grickajući šargarepu i posmatrajući je duže nego nas dvoje.
„Moraš malo više da se potrudiš.“ Uzela sam zamah i snažno se zavrtela na peti umesto na prstima, izgubila ravnotežu i razbila se. „Lepo je što vas zasmejavam. Bar sam za nešto dobra.“ Oslonila sam se na sve četiri, svesna sebe i scene i prasnula u smeh. „Ovo je nova varijanta joge“ – okretala sam se oko svoje ose, uvek usredsređena na publiku, prikrivajući stid neprestanom pričom. Uspravila sam se. Sreten je prišao, odlučan i ustremljen i (bez mnogo razmišljanja) prislonio svoje usne na moje, pred tetkom koja je ispitivala šargarepu i prozorsko okno i ljubavnu vezu između to dvoje.
Veliki prasak u mojoj duši, jedan sasvim prozaičan momenat. Oduzeo je svu romantiku i epitete koji se obično pripisuju uvodu u ljubavni svet. Nije to bio najljubavniji, a ni najromantičniji poljubac na svetu, ali je bio neočekivan. (Neću vam dozvoliti da bagatelizujete moju ljubav, ako neko ima pravo na to, onda sam to ja.) Začudo, nisam mu zamerila što je spojio dva nerealna čina u jedan jedini, naizgled nepromišljenim potezom. Kakvi su mi bili izgledi za produbljivanje? Tek kasnije, u retrospektivi, počela sam da se pitam i da tumačim pod težinom misli i odrastanja za kakav me je to romantični prvi poljubac uskratio i šta sam sve propustila.
(...)
Časovi fizičkog vaspitanja su bili časovi oduška. Svaka od devojčica je koristila pravo na svoju propusnicu jednom mesečno, samo što je jednom mesečno variralo u našem praktičnom školskom rečniku. „Tetka iz Crvenke“ nikada nije dolazila sama, već uvek u društvu glavobolje, krstobolje i retkih i teško opisivih stanja svesti i raspoloženja. U tim nesnosnim situacijama jedino rešenje je bilo potražiti instant pomoć na društvenim mrežama. Sedele smo na stepeništu i više „visile“ na Fejsbuku i Jutjubu nego što smo odmeravale naše fudbalere. Sreten je sedeo nedaleko od nas, kučki, kako su nas glomazni grafiti sa svih strana kitili, ispod drveta jabuke u školskom dvorištu, sa sveskom na krilu, skicirajući srednjovekovne anime-likove. Šiške su mu padale u oči, odsečene ukoso, a on nije mario. Bio je toliko zanesen onim što radi da je lopta mogla da skače i po njegovoj glavi i ne bi mu privukla pažnju.
„Daj mi taj telefon“, devojčice oko mene su se koškale i otimale. Iako sam fizički bila tu, na stepeništu, u mislima sam bila sa Sretenom, pod onim drvetom. Nešto mi je zakovalo noge za zemlju kad je lopta odskočila, a Sretenu ispala sveska iz krila. Prvi put u životu sam osetila da sam kao i druge devojčice, prihvaćena. Ne znam čijom sam voljom sedela tu gde jesam, sa klikom fenserki i opasnih devojaka, kojima se pridružilo nekoliko neklasifikovanih primeraka: reperka, gotičarka i atipična štreberka. Moja malenkost se stišala, a otcepljeni superego se vinuo u visine i pridružio grupi u ogovaranju osmakinja i ocenjivanju profila „najpopularnijih“ i najpovršnijih šesnaestogodišnjaka, koji su veličinu ličnosti poistovetili sa veličinom bicepsa. Negirala sam sve što mi je važno i sve što jesam, a ipak sam osećala mrvicu zadovoljstva što mogu da prođem i kao jedna takva devojka, što sam mogla sebe da zamislim za godinu dana na maloj maturi u grupici devojčica koje se ritmično kreću uz muziku i cere na besmislene reči besmislene pesme, kako se ljubim sa nekim koga ne poznajem u tupoj atmosferi pijane noći, u vlažnom mraku, kako dozvoljavam da mi neki klinac zavlači ruke pod majicu i šapuće ogavne predloge i kako se sledeće jutro mamurna budim u tuzi i sramoti i o svemu tome dopisujem sa nazovidrugaricama dok se gledam u ogledalu svoje usamljene duše i nadam da će me neko od njih pozvati u šetnju da pričamo o poslednjoj knjizi koju sam pročitala.
„Ej, pederu, daj ovamo tu loptu!“
„Tata ti je peder!“, odgovorio je Sreten ne odižući glavu sa sveske.
„Šta si rekô! Aj dođi ’vamo!“
Marko je pritrčao i podigao loptu sa trave, zadihan.
„Ej, kul je sve, ajmo dalje“
„Ma daj, ne mogu da odolim, moram da zavirim u taj njegov spomenar.“
Filip, „najjači“ i „najpametniji“ iz družine osmaka je prišao i nogom izbio Sretenu svesku iz ruku.
„Šta? Misliš da si bolji od nas... Fudbal je za seljačine“, karikirao je.
„Sam kažeš“, odgovorio je Sreten, ravnodušan.
Filip se zacrveneo i nabio svesku nogom. Odletela je bar dva metra dalje od mesta na kom je sedeo, rascvetala se u vazduhu i pala na zemlju. Pojedinačni dvolistovi su zalepetali kao krila, poleteli i popadali po travi.
Marko je stao ispred Filipa kao živi štit.
„Ajde, pusti ga, vidiš da nikoga ne dira, čudak“, rekao je progutavši knedlu i oborio pogled.“
„Bože, kako je smotan“, neke od mojih devojaka su prevrnule očima dok su sređivale nokte. Devojke kao ja su zapravo one koje su posmatrale kroz špijunku, i pre nego na ove mačo momke na polju, bacale oči na romantike kao što je bio Sreten. Njima smo se divile, njih smo priželjkivale u snovima, ali nismo to delile sa ostatkom sveta, koji je bio veoma vizuelno nastrojen, napumpan i ofarban u drečavo. Mi smo bile pastelne devojčice sa paperjastim snovima u crno-beloj tehnici. Što sam jednom bila deo sveta u boji, bila je osvežavajuća promena. Zato se nisam pomerila sa mesta kad je Filip povukao Sretena za majicu i počeo da ga šutira. Sreten se nije branio i to me je ljutilo. Videvši ga pasivnog, bespomoćnog i indolentnog pored svih moći i darova koje ima, paralo mi je utrobu. Na Filipovom licu je raslo zadovoljstvo. Njegovi sledbenici, drugorazredni grubijani, koji nikada nisu uspeli da se dokopaju prave moći jer ona počiva na znanju, snazi uma i plemenitosti, skupili su se oko njih, hraneći se pogaženim i otetim. Neki su skandirali, neki su širili oči i radoznalo se osmehivali. Oni koji nisu odobravali, ili su se okrenuli ili skamenili kao ja. Zlotvori su insistirali na bezumlju – serijska proizvodnja i tragičan nastavak porodičnog stabla. Najgore je istaći se, štrčati iz gomile koja unisono ponavlja svoju nakaradnu filozofiju kao molitvu, otuđeni od bližnjeg, samim tim i od sebe. Prekinuti ritual je odveć smelo, zameriti se ugnjetaču je još luđe.
„Ajde, šta ga braniš, vidiš da je pičkica... Ili se možda i tebi dopadaju pičkice!?“, zapljunuo je Marka, našta je Marko pocrveneo kao nikada do tada i urliknuo.
Udarao je Sretena nogom u rebra i leđa, između udaraca prosipajući uvrede kao otpatke po nejakom telu. Marko je plakao. Sreten se povio, oformio od svog tela kuću kao puž i očima ljubičastim kao teška letnja noć šaputao svoje zakletve gađajući me pravo u srce. Masa se meškoljila, kroz nju se probijao oštri glas nastavnika fizičkog. Sreten se gegao na travi dok nije pao – u očima uvek titraj, usamljeni osmeh, inat i prezir.
„Pičkica i peder, mene je našao da zajebava! Koga si to crtao!? Gukni, koga!?“
Sreten se presavio. Držao je diskutabilni crtež čvrsto u rukama. Prigrlio ga je, nije ga ispuštao i cerio se. Slepoočnica i levo oko su počeli da mu rastu kao divlji cvet.
„Mene je crtao“, prišao je Marko mirno i stao pred nasilnika kao da mu kaže „Kriv sam, radi sa mnom šta hoćeš. (Da nije bilo apsurdno, bilo bi herojski, pa čak i dirljivo.)
„Igra uz muziku kao devojčica“, dodao je zdepasti dečak iz gomile, šepureći se iza Filipovih leđa.
„Ej, jeste čuli ovo?“, Filip se obraćao svojoj publici poput lidera, a Sreten kao primer, unižen i oboren, na zemlji...
„Jesi li mu ti rekla?“
„Nisam, zašto bih mu ja rekla?“, vrisnula sam uvređena.
Nastavnik je uhvatio Filipa za nadlakticu i poveo ga ulazu, dok se svaki deo njegovog tela bunio. Nastavnica srpskog je pritrčala u pomoć i pomogla Sretenu da se digne. Ubrzo su se čule sirene. Sretenove oči su bile jedina konstanta oko koje se cela zemlja tresla. Dok se oko njega kovitlac smirivao, lica dečaka ispečatirana crvenim flekama i ovlažena znojem ispuštala su dah i pljuvačku i pokoju psovku iz zahuktalog voza koji se udaljavao i za sobom ostavljao trag dima, a u njegovim očima na hiljade nejasnih preliva. Sve je primio i shvatio i čini mi se, donekle uživao. Uživao je što je bio u žarištu sukoba, u stanju da sebe ponudi da bi druge povredio i dokazao ko je u pravu. Bila je to mala žrtva za satisfakciju koju je dobio gledajući kako se sve oko njega ruši iz temelja. Imao je potrebu da sve dekonstruiše, da uništi sve što mu je drago, kako bi opet mogao ispočetka, ne shvatajući da je svaki put bio na istom uzaludnom zadatku.

PODELITE OVAJ TEKST NA: