детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРВИ ПОЉУБАЦ

осле смрти највеће поп диве и нуклеарне катастрофе у Фукушими, изгледало је да се равнотежа у свету пореметила на више нивоа. Поготову када су из малих анђела избили рогови и немири тако да их ни њихови рођени родитељи више нису препознавали. Морали смо да се одупремо силама које су хтеле да нам окрену свет наопачке. Прво дефанзива, затим офанзива. Идеје о револуцији су се брзо укотвиле у нашим главама. Десио се још један велики потрес: тетка је раскинула са својом великом љубави, можда нешто значајнијом него претходне, али све њене љубави су биле велике (у свом обиму и интензитету, док су трајале). А ја? Ја сам добила свој први пољубац.
Ишли смо у седми разред и мислили да знамо све што треба да се зна о љубави. Сретен, сад већ верзирани емовац, био је на путу усавршавања у домену патњи и страдања. Пређашњи Сретен је био дубок и миран као море, хипнотисао ме је и увлачио у себе прозиран и кристално јасан; преклапали смо се и секли као таласи. Патња је била учинковита, катарзична и праћена нечим што ми је изгледало као јак епилептични напад, звано шутка. Сада му је коса падала на лице, а псовке на неисковане мисли. Чешкао се више него обично, пљувао је више него што је учтиво, објашњавао више него што је потребно. Носио је фармерице са ланцима (а некад и оне њега), црне мајице, прстење, подочњаке и маскару. Говорио је отегнуто, меко, кроз шишке, помоћу којих као да је јурио идеје око своје главе. Нисам могла да одлучим да ли сам га сматрала неодољивим, неподношљивим или неприхватљивим. И даље најбољи друг, заправо једини, џикљао је дивље посвуда. Са девојчицама у разреду нисам успевала да остварим комуникацију. Хтела или не хтела, била сам ћерка своје мајке, и као потврђена свезналица, углавном непожељна.
Скин хеад, деад хеад, еверyбодy гоне бад – Сретен је неуморно понављао речи своје химне жалећи што се није бавио својим идолом док је још био жив. Били смо и остали деца. Имали су толико тога заједничког: љубав према музици и цртању, отпор према ауторитету и ритам, пардон, музику у крви. Стихове сам већ била чула по ко зна који пут, а кораци су се наметали и мењали у континуитету. Волела сам што је пронашао страст у нечему. Мрзела сам што је то био Мајкл Џексон, вечити Петар Пан, али ако не можеш против њих, придружи им се.
„Ајде, сад окрет на једној нози. Зезаш да не можеш?!“, зачикавао ме је, свестан да предузимам натчовечански напор да бих му удвољила.
Покушавала сам да га пратим у изради кореографије. Рука доле, нога горе, поглед надесно, тело налево. Све је деловало бесмислено, све у мени неповезано.
Дивила сам се уметницима који су умели да господаре својим телом и да њиме зраче склад и хармонију. Моје се кидало. Бас га је развлачио час на једну, час на другу страну. Музика је бежала испред мене или се вукла, качила ми се на леђа као терет. Читав линијски систем се распукао као жице гитаре, чији патрљци одскакују и забадају ми се у табане. Празне линије су се растегле и омотале око мене стежући ме у струку. Нисам имала довољно ваздуха. Ноте одбегле, зује око мене као зунзаре, а ја газим као Биг Фоот и млатарам рукама не бих ли их вратила на место. Све сам то трпела и шминкала осмехом замор и муку само зато што ми је значило да проводимо време заједно. Нисам сасвим сигурна шта је њему значило да будем у тачки која је са мном била осуђена на пропаст.
„Забавни сте“, добацивала је Марина са кауча грицкајући шаргарепу и посматрајући је дуже него нас двоје.
„Мораш мало више да се потрудиш.“ Узела сам замах и снажно се завртела на пети уместо на прстима, изгубила равнотежу и разбила се. „Лепо је што вас засмејавам. Бар сам за нешто добра.“ Ослонила сам се на све четири, свесна себе и сцене и праснула у смех. „Ово је нова варијанта јоге“ – окретала сам се око своје осе, увек усредсређена на публику, прикривајући стид непрестаном причом. Усправила сам се. Сретен је пришао, одлучан и устремљен и (без много размишљања) прислонио своје усне на моје, пред тетком која је испитивала шаргарепу и прозорско окно и љубавну везу између то двоје.
Велики прасак у мојој души, један сасвим прозаичан моменат. Одузео је сву романтику и епитете који се обично приписују уводу у љубавни свет. Није то био најљубавнији, а ни најромантичнији пољубац на свету, али је био неочекиван. (Нећу вам дозволити да багателизујете моју љубав, ако неко има право на то, онда сам то ја.) Зачудо, нисам му замерила што је спојио два нереална чина у један једини, наизглед непромишљеним потезом. Какви су ми били изгледи за продубљивање? Тек касније, у ретроспективи, почела сам да се питам и да тумачим под тежином мисли и одрастања за какав ме је то романтични први пољубац ускратио и шта сам све пропустила.
(...)
Часови физичког васпитања су били часови одушка. Свака од девојчица је користила право на своју пропусницу једном месечно, само што је једном месечно варирало у нашем практичном школском речнику. „Тетка из Црвенке“ никада није долазила сама, већ увек у друштву главобоље, крстобоље и ретких и тешко описивих стања свести и расположења. У тим несносним ситуацијама једино решење је било потражити инстант помоћ на друштвеним мрежама. Седеле смо на степеништу и више „висиле“ на Фејсбуку и Јутјубу него што смо одмеравале наше фудбалере. Сретен је седео недалеко од нас, кучки, како су нас гломазни графити са свих страна китили, испод дрвета јабуке у школском дворишту, са свеском на крилу, скицирајући средњовековне аниме-ликове. Шишке су му падале у очи, одсечене укосо, а он није марио. Био је толико занесен оним што ради да је лопта могла да скаче и по његовој глави и не би му привукла пажњу.
„Дај ми тај телефон“, девојчице око мене су се кошкале и отимале. Иако сам физички била ту, на степеништу, у мислима сам била са Сретеном, под оним дрветом. Нешто ми је заковало ноге за земљу кад је лопта одскочила, а Сретену испала свеска из крила. Први пут у животу сам осетила да сам као и друге девојчице, прихваћена. Не знам чијом сам вољом седела ту где јесам, са кликом фенсерки и опасних девојака, којима се придружило неколико некласификованих примерака: реперка, готичарка и атипична штреберка. Моја маленкост се стишала, а отцепљени суперего се винуо у висине и придружио групи у оговарању осмакиња и оцењивању профила „најпопуларнијих“ и најповршнијих шеснаестогодишњака, који су величину личности поистоветили са величином бицепса. Негирала сам све што ми је важно и све што јесам, а ипак сам осећала мрвицу задовољства што могу да прођем и као једна таква девојка, што сам могла себе да замислим за годину дана на малој матури у групици девојчица које се ритмично крећу уз музику и цере на бесмислене речи бесмислене песме, како се љубим са неким кога не познајем у тупој атмосфери пијане ноћи, у влажном мраку, како дозвољавам да ми неки клинац завлачи руке под мајицу и шапуће огавне предлоге и како се следеће јутро мамурна будим у тузи и срамоти и о свему томе дописујем са назовидругарицама док се гледам у огледалу своје усамљене душе и надам да ће ме неко од њих позвати у шетњу да причамо о последњој књизи коју сам прочитала.
„Еј, педеру, дај овамо ту лопту!“
„Тата ти је педер!“, одговорио је Сретен не одижући главу са свеске.
„Шта си рекô! Ај дођи ’вамо!“
Марко је притрчао и подигао лопту са траве, задихан.
„Еј, кул је све, ајмо даље“
„Ма дај, не могу да одолим, морам да завирим у тај његов споменар.“
Филип, „најјачи“ и „најпаметнији“ из дружине осмака је пришао и ногом избио Сретену свеску из руку.
„Шта? Мислиш да си бољи од нас... Фудбал је за сељачине“, карикирао је.
„Сам кажеш“, одговорио је Сретен, равнодушан.
Филип се зацрвенео и набио свеску ногом. Одлетела је бар два метра даље од места на ком је седео, расцветала се у ваздуху и пала на земљу. Појединачни дволистови су залепетали као крила, полетели и попадали по трави.
Марко је стао испред Филипа као живи штит.
„Ајде, пусти га, видиш да никога не дира, чудак“, рекао је прогутавши кнедлу и оборио поглед.“
„Боже, како је смотан“, неке од мојих девојака су преврнуле очима док су сређивале нокте. Девојке као ја су заправо оне које су посматрале кроз шпијунку, и пре него на ове мачо момке на пољу, бацале очи на романтике као што је био Сретен. Њима смо се дивиле, њих смо прижељкивале у сновима, али нисмо то делиле са остатком света, који је био веома визуелно настројен, напумпан и офарбан у дречаво. Ми смо биле пастелне девојчице са паперјастим сновима у црно-белој техници. Што сам једном била део света у боји, била је освежавајућа промена. Зато се нисам померила са места кад је Филип повукао Сретена за мајицу и почео да га шутира. Сретен се није бранио и то ме је љутило. Видевши га пасивног, беспомоћног и индолентног поред свих моћи и дарова које има, парало ми је утробу. На Филиповом лицу је расло задовољство. Његови следбеници, другоразредни грубијани, који никада нису успели да се докопају праве моћи јер она почива на знању, снази ума и племенитости, скупили су се око њих, хранећи се погаженим и отетим. Неки су скандирали, неки су ширили очи и радознало се осмехивали. Они који нису одобравали, или су се окренули или скаменили као ја. Злотвори су инсистирали на безумљу – серијска производња и трагичан наставак породичног стабла. Најгоре је истаћи се, штрчати из гомиле која унисоно понавља своју накарадну филозофију као молитву, отуђени од ближњег, самим тим и од себе. Прекинути ритуал је одвећ смело, замерити се угњетачу је још луђе.
„Ајде, шта га браниш, видиш да је пичкица... Или се можда и теби допадају пичкице!?“, запљунуо је Марка, нашта је Марко поцрвенео као никада до тада и урликнуо.
Ударао је Сретена ногом у ребра и леђа, између удараца просипајући увреде као отпатке по нејаком телу. Марко је плакао. Сретен се повио, оформио од свог тела кућу као пуж и очима љубичастим као тешка летња ноћ шапутао своје заклетве гађајући ме право у срце. Маса се мешкољила, кроз њу се пробијао оштри глас наставника физичког. Сретен се гегао на трави док није пао – у очима увек титрај, усамљени осмех, инат и презир.
„Пичкица и педер, мене је нашао да зајебава! Кога си то цртао!? Гукни, кога!?“
Сретен се пресавио. Држао је дискутабилни цртеж чврсто у рукама. Пригрлио га је, није га испуштао и церио се. Слепоочница и лево око су почели да му расту као дивљи цвет.
„Мене је цртао“, пришао је Марко мирно и стао пред насилника као да му каже „Крив сам, ради са мном шта хоћеш. (Да није било апсурдно, било би херојски, па чак и дирљиво.)
„Игра уз музику као девојчица“, додао је здепасти дечак из гомиле, шепурећи се иза Филипових леђа.
„Еј, јесте чули ово?“, Филип се обраћао својој публици попут лидера, а Сретен као пример, унижен и оборен, на земљи...
„Јеси ли му ти рекла?“
„Нисам, зашто бих му ја рекла?“, вриснула сам увређена.
Наставник је ухватио Филипа за надлактицу и повео га улазу, док се сваки део његовог тела бунио. Наставница српског је притрчала у помоћ и помогла Сретену да се дигне. Убрзо су се чуле сирене. Сретенове очи су биле једина константа око које се цела земља тресла. Док се око њега ковитлац смиривао, лица дечака испечатирана црвеним флекама и овлажена знојем испуштала су дах и пљувачку и покоју псовку из захукталог воза који се удаљавао и за собом остављао траг дима, а у његовим очима на хиљаде нејасних прелива. Све је примио и схватио и чини ми се, донекле уживао. Уживао је што је био у жаришту сукоба, у стању да себе понуди да би друге повредио и доказао ко је у праву. Била је то мала жртва за сатисфакцију коју је добио гледајући како се све око њега руши из темеља. Имао је потребу да све деконструише, да уништи све што му је драго, како би опет могао испочетка, не схватајући да је сваки пут био на истом узалудном задатку.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: