detalj slike: KRK Art dizajn

ŽITIJE PESMOTVORA

(Obren Ristić, VENAC TVORCU, Apostrof ,Beograd, Književni klub,“Branko Miljkivić“ Knjaževac,2009)

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Knjiga  Obrena Ristića, objavljena u ediciji „Krajinski književni krug“, u simbiozi sa slikama  Dragoslava Živkovića koje joj dodaju i vizuelnu mističnost, pravi je dragulj i predstavlja svojevrstan pesnički projekat u kojem se na najduhovniji način razmatra suština bitisanja i pevanja.

Pesnik Obren Ristić, koji je svoj dar potvrdio u prethodnim knjigama: Na istoku, u Serbiji, (2002), Uznemireni su sveti ratnici (2006), Istočno trojstvo (2007) i Gospod je veliki poeta (2009), omeđio je svoj pesnički prostor u kojem se sustiču nacionalno i univerzalno. U sonetnom vencu, Venac Tvorcu sve to podignuto je na najviši duhovni plan i objedinjeno u svojevrsnu dramu pesničkog subjekta koji se pita o večnim suštinama, stvaranju i postojanju u univerzumu.“Mi kukavci nismo ovde stigli nepozvani“ kaže on nasuprot Njegoševoj misli :“Ah, krasotu nebeskog vojništva/ smrtni nikad postići ne može“ čime određuje čovekovu usudnost da se stalno okreće ka visinama i da od njih traži odgonetku svog postojanja, svoje ništavnosti, zadatka i cilja koji se izvan njega postavlja. To, što „nismo ovde stigli nepozvani“ ukazuje na njegovo poimanje izvesne naklonosti Tvorčeve koji nas je ovde „doveo“ radi stvaranja i umnožavanja njegovog dela, lepote koja je svuda oko nas a prevashodno u duhu koji ima sposobnost tvorenja i obogotvorenja reč, ali i na smisao žrtve i neminovne patnje koja vodi  saznanjima.

Ipak, prvi stih  „Žizni tolike minuše, a pesma tek izustila“ ostavlja izvesnu nedoumicu koja je to i čija pesma, koja je „izustila“, čije su to „žizni“ minule. Da li je reč o tolikima koji su proživeli ne stvarajući umetnost, dakle ne ostavljajući duhovni trag za sobom  ili o „pesmi“ koja se netom rađa

dok pesnik bludi u mislima ka Tvorcu kao sveprožimajućoj i nadahnjujućoj sili.

Ili pak pesnik rezignirano misli na svoje godine koje su prošle a da pesma nije „zaustila“ u danima i noćima „kojih bi se strašile i zveri“ čime proširuje kontekst na društvenu zbilju koja u našim uslovima počesto zaustavlja „pesmu“, odnosno iscrpljuje biće pojedinca koji nužno učestvuje u tragičnim dešavanjima savršene istorije ( i ne samo nje ) koju kreiraju oni koji su lišeni uzvišenih ciljeva i duhovnosti. No, pesnik zna da je u interakciji sa prošlim vremenom i budućim kroz pretke i potomke i u toj sprezi  prošlosti i večnog trajanja u pesmi  kao svom duhovnom supstratu on sagledava duboki smisao i podsticaj na iskorak iz svakodnevlja u mistično, nedohvatno, u svepostojeće sačuvano u pesmi, odnosno umetnosti kao jedinoj pravoj i istinitoj stvarnosti.

Izjednačujući pesmu sa logosom, govorom, svešću i savešću pesnik ističe da je :“istina časna sebe najbolje spoznala“ čime otkriva sopstveni etos jer svako se delujući nužno opredeljuje za ono što čini, neko stvara lepotu neko uništva sve čega se dotakne. Ali glasom pesničkog subjekta koji je izdanak „Krajine“ i njene slavne istorije, on samo „dalekim potomcima nosi poslanicu“ i „dopisuje stranicu“.On je dakle, na tragu vlastitog nacionalnog, religijskog i mitološkog koda u poimanju bića govora: Zaštićen snagom solarnog principa (gde jedna pogača (Sunce) održi tolike živote), on traga po mrklinama sveta znajući da je „Gospod veliki u delima „ i da daje razmah snage udivljenom poeti da pročita znamenja večnog trajanja kroz duhovno pregnuće.

Opredeljujući se za arhetipska značenja anđela i fresaka pesnik označuje sopstvenu duhovnost kao katarzični preobražaj vlastite egzistencije koja se preliva u „poslanicu“, sonetno žitije sopstva koji uznosi molitvu zahvalnicu Tvorcu što mu je omogućio da se iskaže u najstrožijoj pesničkoj formi. A da bi se to postiglo, tome mora da prethodi veliko misaono iskustvo, sposobnost  da se imaginacija i redukcija pesničke građe spretno spoje u postojeći kalup i daju  celinu, strukturu od petnaest soneta sa završnim objedinjujućim kao poentom.

Otkrivajući kroz topose (Stara  planina, Rtanj, Dunav...) korene svog nadahnuća, pesnik ovaploćuje ideju da energija zrači iz zemlje, iz prostora koji stvori umetnika sposobnog da tu energiju kanališe u određenu formu, da je oživotvori, da opiše prizor što strasnog poetu bira. On čita iz drevne knjige nauk „stvaranja“ oličen u pojedinačnoj kreativnosti. Stoga se može reći da je Venac Tvorcu poetizovani traktat o nastajanju soneta jer pesnik preispituje ne samo posredovanje Tvorca u realizaciji ideje, već i moć da se pronađe savršen model koji misao uzdiže do zvezda, do Apsoluta: Svoju božansku moć da iskrom proslove/ nekoj višoj formi darovane reči/ a do savršenstva dovedena svetlost leči/ i anđeli sa freske gračaničke vavek zbore.

Snagom disciplinovanog duha on u sonetnom vencu uspeva da spoji dva principa :apolonijsko i dionizijsko shodno Ničeovom poimanju gde jedan oličava meru a drugi neobuzdanu tvoračku invenciju koja teži beskraju. U Ristićevom slučaju apolonijsko je u unutrašnjoj strukturi vezanog stiha i stroge metrike, a dionizijsko se ogleda u letu duše ka kosmosu, „eksploziji reči“ i otkrivanju same suštine stvaralačkog čina koji se sažimaju u oblikotvorni princip opevanja nastanka pesme, tog izdanka Božje milosti koja je i epifanijska objava spoznaje dubine  vremena i uslovljenosti prostora u kojem  smo. Baveći se opštim tokovima vremena koje je takođe predmet pesničkog razmatranja, ali i prirode koja je čudotvorna, inicirajuća za let misli, govorno ja se suštinski vraća poeziji da u njoj pronađe svoj dom, kao Odisej koji je izmoren stranstvovanjem stigao na svoju Itaku: Odisej sam , vraćam se iz tmine i dubine veka.

Iz soneta uz sonet tretirajući promene na istorijskom i društvenom planu naspram promene unutar bića koje stvara i traga za savršenstvom oblika i reči, pesnik poima  nužnost haosa, obnove i katarzičnog stizanja do samoostvarenja koje će biti zaloga za onostrano trajanje, do tišine koja je bila praizvor života, reči : Dane lepi osvani, osvani belinom obznani tvorca u času /Kad  ognjište poprima savršen oblik savršenog graditelja/ Kuću za pretke i potomstvo potonje u svetlost zaodeni/ Ako sam pesnik samo me ovde dovoljno ima,  u glasu /Bilja i voća, u cveću i trnju. Duša se u tišinu spustila/ Tolike žizni minuše a pesma tek izustila.

 Savršenstvo celog poduhvata Obrena Ristića kulminira u završnom sonetu Magistrale koji je oda stvaranju i veri u ostvareno, u reči, u duhovno kao način osvajanja večne svetlosti oličene u Tvorcu svega postojećeg i njegove dobre volje presute u pojedinca kojem daje mogućnost da sebe iskuša i ovaploti lepotu univerzuma. Da nađe „savršen model“ i u njega prelije ne samo sopstveno biće već i duh i dušu svog vekovnog kolektiviteta sa svim njegovim usponima i padovima, verovanjima i zabludama, ali i velikim stvaralačkim potencijalom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: