детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖИТИЈЕ ПЕСМОТВОРА

(Обрен Ристић, ВЕНАЦ ТВОРЦУ, Апостроф ,Београд, Књижевни клуб,“Бранко Миљкивић“ Књажевац,2009)

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Књига  Обрена Ристића, објављена у едицији „Крајински књижевни круг“, у симбиози са сликама  Драгослава Живковића које јој додају и визуелну мистичност, прави је драгуљ и представља својеврстан песнички пројекат у којем се на најдуховнији начин разматра суштина битисања и певања.

Песник Обрен Ристић, који је свој дар потврдио у претходним књигама: На истоку, у Сербији, (2002), Узнемирени су свети ратници (2006), Источно тројство (2007) и Господ је велики поета (2009), омеђио је свој песнички простор у којем се сустичу национално и универзално. У сонетном венцу, Венац Творцу све то подигнуто је на највиши духовни план и обједињено у својеврсну драму песничког субјекта који се пита о вечним суштинама, ствaрању и постојању у универзуму.“Ми кукавци нисмо овде стигли непозвани“ каже он насупрот Његошевој мисли :“Ах, красоту небеског војништва/ смртни никад постићи не може“ чиме одређује човекову усудност да се стално окреће ка висинама и да од њих тражи одгонетку свог постојања, своје ништавности, задатка и циља који се изван њега поставља. То, што „нисмо овде стигли непозвани“ указује на његово поимање извесне наклоности Творчеве који нас је овде „довео“ ради стварања и умножавања његовог дела, лепоте која је свуда око нас а превасходно у духу који има способност творења и обоготворења реч, aли и на смисао жртве и неминовне патње која води  сазнањима.

Ипак, први стих  „Жизни толике минуше, а песма тек изустила“ оставља извесну недоумицу која је то и чија песма, која је „изустила“, чије су то „жизни“ минуле. Да ли је реч о толикима који су проживели не стварајући уметност, дакле не остављајући духовни траг за собом  или о „песми“ која се нетом рађа

док песник блуди у мислима ка Творцу као свепрожимајућој и надахњујућој сили.

Или пак песник резигнирано мисли на своје године које су прошле а да песма није „заустила“ у данима и ноћима „којих би се страшиле и звери“ чиме проширује контекст на друштвену збиљу која у нашим условима почесто зауставља „песму“, односно исцрпљује биће појединца који нужно учествује у трагичним дешавањима савршене историје ( и не само ње ) коју креирају они који су лишени узвишених циљева и духовности. Но, песник зна да је у интеракцији са прошлим временом и будућим кроз претке и потомке и у тој спрези  прошлости и вечног трајања у песми  као свом духовном супстрату он сагледава дубоки смисао и подстицај на искорак из свакодневља у мистично, недохватно, у свепостојеће сачувано у песми, односно уметности као јединој правој и истинитој стварности.

Изједначујући песму са логосом, говором, свешћу и савешћу песник истиче да је :“истина часна себе најбоље спознала“ чиме открива сопствени етос јер свако се делујући нужно опредељује за оно што чини, неко ствара лепоту неко уништва све чега се дотакне. Али гласом песничког субјекта који је изданак „Крајине“ и њене славне историје, он само „далеким потомцима носи посланицу“ и „дописује страницу“.Он је дакле, на трагу властитог националног, религијског и митолошког кода у поимању бића говора: Заштићен снагом соларног принципа (где једна погача (Сунце) одржи толике животе), он трага по мрклинама света знајући да је „Господ велики у делима „ и да даје размах снаге удивљеном поети да прочита знамења вечног трајања кроз духовно прегнуће.

Опредељујући се за архетипска значења анђела и фресака песник означује сопствену духовност као катарзични преображај властите егзистенције која се прелива у „посланицу“, сонетно житије сопства који узноси молитву захвалницу Творцу што му је омогућио да се искаже у најстрожијој песничкој форми. А да би се то постигло, томе мора да претходи велико мисаоно искуство, способност  да се имагинација и редукција песничке грађе спретно споје у постојећи калуп и дају  целину, структуру од петнаест сонета са завршним обједињујућим као поентом.

Откривајући кроз топосе (Стара  планина, Ртањ, Дунав...) корене свог надахнућа, песник оваплоћује идеју да енергија зрачи из земље, из простора који створи уметника способног да ту енергију каналише у одређену форму, да је оживотвори, да опише призор што страсног поету бира. Он чита из древне књиге наук „стварања“ оличен у појединачној креативности. Стога се може рећи да је Венац Творцу поетизовани трактат о настајању сонета јер песник преиспитује не само посредовање Творца у реализацији идеје, већ и моћ да се пронађе савршен модел који мисао уздиже до звезда, до Апсолута: Своју божанску моћ да искром прослове/ некој вишој форми дароване речи/ а до савршенства доведена светлост лечи/ и анђели са фреске грачаничке вавек зборе.

Снагом дисциплинованог духа он у сонетном венцу успева да споји два принципа :аполонијско и дионизијско сходно Ничеовом поимању где један оличава меру а други необуздану творачку инвенцију која тежи бескрају. У Ристићевом случају аполонијско је у унутрашњој структури везаног стиха и строге метрике, а дионизијско се огледа у лету душе ка космосу, „експлозији речи“ и откривању саме суштине стваралачког чина који се сажимају у обликотворни принцип опевања настанка песме, тог изданка Божје милости која је и епифанијска објава спознаје дубине  времена и условљености простора у којем  смо. Бавећи се општим токовима времена које је такође предмет песничког разматрања, али и природе која је чудотворна, иницирајућа за лет мисли, говорно ја се суштински враћа поезији да у њој пронађе свој дом, као Одисеј који је изморен странствовањем стигао на своју Итаку: Одисеј сам , враћам се из тмине и дубине века.

Из сонета уз сонет третирајући промене на историјском и друштвеном плану наспрам промене унутар бића које ствара и трага за савршенством облика и речи, песник поима  нужност хаоса, обнове и катарзичног стизања до самоостварења које ће бити залога за онострано трајање, до тишине која је била праизвор живота, речи : Дане лепи освани, освани белином обзнани творца у часу /Кад  огњиште поприма савршен облик савршеног градитеља/ Кућу за претке и потомство потоње у светлост заодени/ Ако сам песник само ме овде довољно има,  у гласу /Биља и воћа, у цвећу и трњу. Душа се у тишину спустила/ Толике жизни минуше а песма тек изустила.

 Савршенство целог подухвата Обрена Ристића кулминира у завршном сонету Магистрале који је ода стварању и вери у остварено, у речи, у духовно као начин освајања вечне светлости оличене у Творцу свега постојећег и његове добре воље пресуте у појединца којем даје могућност да себе искуша и оваплоти лепоту универзума. Да нађе „савршен модел“ и у њега прелије не само сопствено биће већ и дух и душу свог вековног колективитета са свим његовим успонима и падовима, веровањима и заблудама, али и великим стваралачким потенцијалом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: