detalj slike: KRK Art dizajn

ŽIVIM JE DO NALIKA SAMOSPOZNAJE

Neobavezno, naizgled samo

u životu, kao, uživamo.

Pravimo se da uspevamo,

da znamo rasudno, da sagledamo

beskonačnost prostora i vremena, oko nas.

Da razumemo poredak sveta... Čujemo, glas.

U paklu žarišta tenzije,

rešimo dramu ljudske egzistencije. 

To ne može, ne može ni šum,

ni čovečiji, strahom od besmisla, opterećen um,

u stanju neprekidne patnje, što je...

Kome se i genijalni primerci, teme te boje.

Čovek je, samo, najveći problem, u svemu,

u drami između uzdignutog  i ništavila,

očaja u protivrečju, praroditeljstva, svoga...

Udaljen je od svega neizmerno mnogo.

Od sebe, prirode i Boga.

Ja poeziju živim, ona me opseda

dalje od granica, opsega pogleda...

Živim je, do nalika samospoznaje,

neumornom težnjom ona mi doznaje:

Život jeste neprekidno Bežanje,

u jurnjavi za dobitkom.

Nije mi, čestita kriva što istinu

nećemo reći nikom:

Da tražimo Milost. Tu je spas.

Jedino opšte mesto svakome od nas.

ON NIKADA NIKOME NIJE PRIZNAO TO

Tu gde si ti nekada spavala,

u stvari, bilo je

tumačenje sadašnjosti.

Tragovima dovedeno

do prošlih i buducih dimenzija,

vremena i prostora.

Ako bih trebalo, onda, danas

da te, osvojim,

ne bih znao to da uradim...

Pogrešio bih, početnički,

bojim se kao i ti.

Seti se,

na Klimtovim slikama svuda je Emili Flege,

a on nikada nikome nije priznao to.

Žena kao inspiracija,

od Boga je uvek dopuštena.

Za entropiju, neophodna.

U čistoti okupana. Čeka.

Iznad svega drugog.

Iznad svega ljudskog.

Žena je uvek tu da, još,

unapredi dostignuto.

Rekoh, ne očekuj mnogo...

Možda samo pesmom, eto,

i imaginacijom,

da ti dodirnem srce.

Ne znam i neću puno reći.

Muškarci govore kao ribe.

Mene pesma piše,

ti stih vodiš.

Ja drugo, nemam.

U POLjUBAC JE DODAJ

Reč, raščlani i u poljubac je dodaj,

trepereći na ličnoj rezonanci,

zadovoljstvu predana.

Slušaj odgovore neba, što ti, zahvalni,

dogrudnjak probadaju,

milujućim jutrom gledana.

Tugovala jesi, čekajući nas.

Tihovala pesmi, umirujući glas.

Usne, ugrejanom Željom, dočekale

umirenu, tinjajući večnu

Dozvolu tu, dobijenu.

Približi karmin, najbliže što možeš,

do mene, u spoj vezivni

i upoznaj, sebe, željenu, ženu.

Verovala jesi, u Isti dah.

Vezivajući sebe, razvezala si strah.

TERET NASLEDNI

Kako prebolevaš

oročenu ljubav, predviđenu da iscuri?

Nikada pronađenu,

vremenom ojađenu, koja žuri...

Čime objašnjavaš

žive postupke dogorelog stanja?

Dva lika, uporednika

ljubavi i nerazumevanja.

Kome ustupaš

teret nasledni, liven od jada?

Ugasle žiže, mrak stiže,

a fali snaga...

PODELITE OVAJ TEKST NA: