детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖИВИМ ЈЕ ДО НАЛИКА САМОСПОЗНАЈЕ

Необавезно, наизглед само

у животу, као, уживамо.

Правимо се да успевамо,

да знамо расудно, да сагледамо

бесконачност простора и времена, око нас.

Да разумемо поредак света... Чујемо, глас.

У паклу жаришта тензије,

решимо драму људске егзистенције. 

То не може, не може ни шум,

ни човечији, страхом од бесмисла, оптерећен ум,

у стању непрекидне патње, што је...

Коме се и генијални примерци, теме те боје.

Човек је, само, највећи проблем, у свему,

у драми између уздигнутог  и ништавила,

очаја у противречју, прародитељства, свога...

Удаљен је од свега неизмерно много.

Од себе, природе и Бога.

Ја поезију живим, она ме опседа

даље од граница, опсега погледа...

Живим је, до налика самоспознаје,

неуморном тежњом она ми дознаје:

Живот јесте непрекидно Бежање,

у јурњави за добитком.

Није ми, честита крива што истину

нећемо рећи ником:

Да тражимо Милост. Ту је спас.

Једино опште место свакоме од нас.

ОН НИКАДА НИКОМЕ НИЈЕ ПРИЗНАО ТО

Ту где си ти некада спавала,

у ствари, било је

тумачење садашњости.

Траговима доведено

до прошлих и будуцих димензија,

времена и простора.

Ако бих требало, онда, данас

да те, освојим,

не бих знао то да урадим...

Погрешио бих, почетнички,

бојим се као и ти.

Сети се,

на Климтовим сликама свуда је Емили Флеге,

а он никада никоме није признао то.

Жена као инспирација,

од Бога је увек допуштена.

За ентропију, неопходна.

У чистоти окупана. Чека.

Изнад свега другог.

Изнад свега људског.

Жена је увек ту да, још,

унапреди достигнуто.

Рекох, не очекуј много...

Можда само песмом, ето,

и имагинацијом,

да ти додирнем срце.

Не знам и нећу пуно рећи.

Мушкарци говоре као рибе.

Мене песма пише,

ти стих водиш.

Ја друго, немам.

У ПОЉУБАЦ ЈЕ ДОДАЈ

Реч, рашчлани и у пољубац је додај,

треперећи на личној резонанци,

задовољству предана.

Слушај одговоре неба, што ти, захвални,

догрудњак пробадају,

милујућим јутром гледана.

Туговала јеси, чекајући нас.

Тиховала песми, умирујући глас.

Усне, угрејаном Жељом, дочекале

умирену, тињајући вечну

Дозволу ту, добијену.

Приближи кармин, најближе што можеш,

до мене, у спој везивни

и упознај, себе, жељену, жену.

Веровала јеси, у Исти дах.

Везивајући себе, развезала си страх.

ТЕРЕТ НАСЛЕДНИ

Како преболеваш

орочену љубав, предвиђену да исцури?

Никада пронађену,

временом ојађену, која жури...

Чиме објашњаваш

живе поступке догорелог стања?

Два лика, упоредника

љубави и неразумевања.

Коме уступаш

терет наследни, ливен од јада?

Угасле жиже, мрак стиже,

а фали снага...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: