detalj slike: KRK Art dizajn

PRAZNINA I SJAJ

Kafa, keks i džez od jutra.

Bridi jeza prvog mraza.

Zimska praznina i magla

nastoje da porobe dan.

A park je pun šišarki.

Sijaće u Novoj godini!

Tugu šljokicama bojim!

Patnja je za nezrelo doba.

DAIRE

Zvec niz zvec, zadrhti niska,

prošapće pesmu daira zvuk.

Pokuca na prozor usnuli

i prhnu same čežnje milina.

Zaleprša haljinom bosonoga.

Kose joj duge dodiruju bedra.

Vrcava snaga belih nedara

prostreli žeravicom svakoga.

Nosi je igra, daira zvek.

Uzneta vatrom, opeče tek.

A sama silna - vreli je led!

Sjaji njom sunce i mesečina.

Kafanski svirači, vika i srča,

u ruci daire – zveči zvečka.

Pomahnitale su žudnje i strasti!

Hrle, padaju pred ženskom vlasti.

BELA

Zagazila u vodu.

 Svetlucava igra

sunca neuhvatna.

 Haljina da se ne skvasi.

 Bosa, bela, tanana.

 Prazninu osame ispuni

sanja u nedohvatu.

Rumeni  treptaji.

 U planinama snežan dom .

Pucketaju godine,

bose, nezgrejane.

 Niz okna, snohvatica

 čarolije zimom rezbarila.

ONjEGIN

Neće on razumeti lavirinte

priziva i fina dušina tkanja,

ni žubore umiranja koji vape

 da ozdrave u gorostasnom zagrljaju.

Bljutave su mu  plačne zanesenosti,

Tatjanina podatost bez osvajanja.

Tužno je ridati

nad muklim zvonom pred vratima.

On neće čuti jecaje poziva.

Smešne su žene, sladunjave od sapunica,

koje bi suzama omekšavale srce ratnika.

On je vojnik plodne zemlje, silovitih bregova

i pitomih dolova, koji su mu odmorište.

Naivne su žene slomljenog srca.

Za zveckanjem srče on ne mari.

Njegove su kretnje jednostavne, jasne.

Pogledom će milovati porub dekoltea

dok mu uz sočni biftek merlot doliva.

Poražen će biti, slomljenog koplja,

pred branjenim teškim dverima,

kraljici samo spreman da služi.

PREDSTAVA

Između podignutih obrva

- pogleda oštrog, starinskog kova

i umiljatog - kad treptaj nebu šalješ,

sve su kulise preda mnom pale.

Goloruk stojiš na ovoj sceni

bez maske i varke glumačke role.

Glas ti je britak, čas šapat mek,

predeš i grmiš, maziš i voliš,

svemoćnom igrom, snagom ti dara,

sav umom i duhom ka jednoj ženi

za naklon ljupki i srcu zaklon.

Publika sva je taj tamni balkon

s kog svetlo sja safira jarka dva.

Omama li je, kratka bajka

što zaseni nas usred mraka?

PRIVIĐENjE

Sazda li te mitski kovač

od svetlosti s pegazovih sapi,

od siline sokolovog klikta,

od lepote vilinjskoga roda?

Još ti poda čast junačkog soja,

zlatno seme posle sedam gora,

Zlatokosi u utrobi da klija.

Kud te sretoh u nedoba pevna!

Od reči ti još odjeci gore!

Od tvog miga uzdah obnevido!

A ti stamen krotko šumom gaziš.

Nit' me zoveš, niti otpozdravljaš.

SAN O ŽENI

Izgorećeš, zavolećeš , al ne sudi potom meni,

poznaš li kako je, mada prognan, tren blažen,

kada pijanstvom pogleda si raznežen.

Kobne su sile fatalne žene, draži nepresušne!

Gromovi će tebe, dragi,

prosevnuti da zagrmiš

i odjekneš do visina.

Znaš li vila kakav tanac igra?

Neslućenim užicima

kose ruse po tebi rasuću.

Dođi, zagrizi sočne čari.

Dotakni, mili, ove žari,

što žudi nose od raja do dna.

Venac ispleti od svoga sna.

Ja sam ona što je bila i biće,

omamna tajna, večna zagonetka.

Al ne pitaj se ništa više!

Sada ljubi strasti ove.

Ko silna voda, izvor jak,

proteci obalama belim

da kotrlja slap!

U očima hladnim nađi plam

vestalke čiji gori hram.

Hoću jecaj i jauke!

Hoću studi žarne, lomne!

Da se glasne žudi poj,

isprepletan divlji krik!

Hoću gromku snagu, rik!

Da ispijaš me jedru, putenu,

i muški voliš strast ovu zaumnu

do malaksalosti svih milina zemnih,

kad drhti još uzdah čula izmorenih.

Čoveče zaneseni, mračne su ove seni.

Zar je ona kadra kada da drugom ugodi?

Ne pitaj se, tad je kasno

-da li anđeo ili mačka pakla

na ramenu je tvom zaspala.

Izgorećeš, zavolećeš al ne sudi potom meni.

U kandžama si, srce se para.

Žudećeš trajno za komadom dara.

Sluga si verni svojoj opseni.

Kida te, drobi san o ženi.

Čućeš vrisak svoj pakleni!

Al' ne sudi potom meni.

Znaš li vila kakav tanac igra?

PODELITE OVAJ TEKST NA: