О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


УЗДАХ ЧУЛА ИЗМОРЕНИХ

Кристина Павловић Рајић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


 

ПРАЗНИНА И СЈАЈ

 

Кафа, кекс и џез од јутра.
Бриди језа првог мраза.
Зимска празнина и магла
настоје да поробе дан.
А парк је пун шишарки.
Сијаће у Новој години!
Тугу шљокицама бојим!
Патња је за незрело доба.



 

ДАИРЕ

 

Звец низ звец, задрхти ниска,
прошапће песму даира звук.
Покуца на прозор уснули
и прхну саме чежње милина.
 
Залепрша хаљином босонога.
Косе јој дуге додирују бедра.
Врцава снага белих недара
прострели жеравицом свакога.
 
Носи је игра, даира звек.
Узнета ватром, опече тек.
А сама силна - врели је лед!
Сјаји њом сунце и месечина.
 
Кафански свирачи, вика и срча,
у руци даире – звечи звечка.
Помахнитале су жудње и страсти!
Хрле, падају пред женском власти.



 

БЕЛА

 

Загазила у воду.
 Светлуцава игра
сунца неухватна.
 Хаљина да се не скваси.
 Боса, бела, танана.
 
 Празнину осаме испуни
сања у недохвату.
Румени  трептаји.
 
 У планинама снежан дом .
Пуцкетају године,
босе, незгрејане.
 Низ окна, снохватица
 чаролије зимом резбарила.
 


 

ОЊЕГИН

 

Неће он разумети лавиринте
призива и фина душина ткања,
ни жуборе умирања који вапе
 да оздраве у горостасном загрљају.
Бљутаве су му  плачне занесености,
Татјанина податост без освајања.
 
Тужно је ридати
над муклим звоном пред вратима.
Он неће чути јецаје позива.
Смешне су женe, сладуњаве од сапуница,
које би сузама омекшавале срце ратника.
Он је војник плодне земље, силовитих брегова
и питомих долова, који су му одмориште.
 
Наивне су жене сломљеног срца.
За звецкањем срче он не мари.
Његове су кретње једноставне, јасне.
Погледом ће миловати поруб деколтеа
док му уз сочни бифтек мерлот долива.
 
Поражен ће бити, сломљеног копља,
пред брањеним тешким дверима,
краљици само спреман да служи.
 



ПРЕДСТАВА

 

Између подигнутих обрва
- погледа оштрог, старинског кова
и умиљатог - кад трептај небу шаљеш,
све су кулисе преда мном пале.
Голорук стојиш на овој сцени
без маске и варке глумачке роле.
Глас ти је бритак, час шапат мек,
предеш и грмиш, мазиш и волиш,
свемоћном игром, снагом ти дара,
сав умом и духом ка једној жени
за наклон љупки и срцу заклон.
Публика сва је тај тамни балкон
с ког светло сја сафира јарка два.
Омама ли је, кратка бајка
што засени нас усред мрака?



 

ПРИВИЂЕЊЕ

 

Сазда ли те митски ковач
од светлости с пегазових сапи,
од силине соколовог кликта,
од лепоте вилињскога рода?
Још ти пода част јуначког соја,
златно семе после седам гора,
Златокоси у утроби да клија.
Куд те сретох у недоба певна!
Од речи ти још одјеци горе!
Од твог мига уздах обневидо!
А ти стамен кротко шумом газиш.
Нит' ме зовеш, нити отпоздрављаш.
 


 

САН О ЖЕНИ

 

Изгорећеш, заволећеш , ал не суди потом мени,
познаш ли како је, мада прогнан, трен блажен,
када пијанством погледа си разнежен.
Кобне су силе фаталне жене, дражи непресушне!
 
Громови ће тебе, драги,
просевнути да загрмиш
и одјекнеш до висина.
Знаш ли вила какав танац игра?
Неслућеним ужицима
косе русе по теби расућу.
 
Дођи, загризи сочне чари.
Дотакни, мили, ове жари,
што жуди носе од раја до дна.
Венац исплети од свога сна.
 
Ја сам она што је била и биће,
омамна тајна, вечна загонетка.
Ал не питај се ништа више!
Сада љуби страсти ове.

Ко силна вода, извор јак,
протеци обалама белим
да котрља слап!
У очима хладним нађи плам
весталке чији гори храм.
 
Хоћу јецај и јауке!
Хоћу студи жарне, ломне!
Да се гласне жуди пој,
испреплетан дивљи крик!
 
Хоћу громку снагу, рик!
Да испијаш ме једру, путену,
и мушки волиш страст ову заумну
до малаксалости свих милина земних,
кад дрхти још уздах чула изморених.
 
Човече занесени, мрачне су ове сени.
Зар је она кадра када да другом угоди?
Не питај се, тад је касно
-да ли анђео или мачка пакла
на рамену је твом заспала.
Изгорећеш, заволећеш ал не суди потом мени.
 
У канџама си, срце се пара.
Жудећеш трајно за комадом дара.
Слуга си верни својој опсени.
Кида те, дроби сан о жени.
Чућеш врисак свој паклени!
Ал' не суди потом мени.
Знаш ли вила какав танац игра?
 
 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"