|
|
| Кристина Павловић Рајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПРАЗНИНА И СЈАЈ Кафа, кекс и џез од јутра.Бриди језа првог мраза.Зимска празнина и магланастоје да поробе дан.А парк је пун шишарки.Сијаће у Новој години!Тугу шљокицама бојим!Патња је за незрело доба.
ДАИРЕ Звец низ звец, задрхти ниска,прошапће песму даира звук.Покуца на прозор уснулии прхну саме чежње милина. Залепрша хаљином босонога.Косе јој дуге додирују бедра.Врцава снага белих недарапрострели жеравицом свакога. Носи је игра, даира звек.Узнета ватром, опече тек.А сама силна - врели је лед!Сјаји њом сунце и месечина. Кафански свирачи, вика и срча,у руци даире – звечи звечка.Помахнитале су жудње и страсти!Хрле, падају пред женском власти.
БЕЛА Загазила у воду. Светлуцава игра сунца неухватна. Хаљина да се не скваси. Боса, бела, танана. Празнину осаме испуни сања у недохвату.Румени трептаји. У планинама снежан дом .Пуцкетају године, босе, незгрејане. Низ окна, снохватица чаролије зимом резбарила.
ОЊЕГИН Неће он разумети лавиринте призива и фина душина ткања,ни жуборе умирања који вапе да оздраве у горостасном загрљају.Бљутаве су му плачне занесености,Татјанина податост без освајања. Тужно је ридати над муклим звоном пред вратима.Он неће чути јецаје позива.Смешне су женe, сладуњаве од сапуница,које би сузама омекшавале срце ратника.Он је војник плодне земље, силовитих брегова и питомих долова, који су му одмориште. Наивне су жене сломљеног срца.За звецкањем срче он не мари.Његове су кретње једноставне, јасне.Погледом ће миловати поруб деколтеадок му уз сочни бифтек мерлот долива. Поражен ће бити, сломљеног копља,пред брањеним тешким дверима,краљици само спреман да служи.
ПРЕДСТАВА Између подигнутих обрва- погледа оштрог, старинског коваи умиљатог - кад трептај небу шаљеш,све су кулисе преда мном пале.Голорук стојиш на овој сценибез маске и варке глумачке роле.Глас ти је бритак, час шапат мек,предеш и грмиш, мазиш и волиш,свемоћном игром, снагом ти дара,сав умом и духом ка једној жениза наклон љупки и срцу заклон.Публика сва је тај тамни балконс ког светло сја сафира јарка два.Омама ли је, кратка бајкашто засени нас усред мрака?
ПРИВИЂЕЊЕ Сазда ли те митски ковачод светлости с пегазових сапи,од силине соколовог кликта,од лепоте вилињскога рода?Још ти пода част јуначког соја,златно семе после седам гора,Златокоси у утроби да клија.Куд те сретох у недоба певна!Од речи ти још одјеци горе!Од твог мига уздах обневидо!А ти стамен кротко шумом газиш.Нит' ме зовеш, нити отпоздрављаш.
САН О ЖЕНИ Изгорећеш, заволећеш , ал не суди потом мени,познаш ли како је, мада прогнан, трен блажен,када пијанством погледа си разнежен.Кобне су силе фаталне жене, дражи непресушне! Громови ће тебе, драги,просевнути да загрмиши одјекнеш до висина.Знаш ли вила какав танац игра?Неслућеним ужицимакосе русе по теби расућу. Дођи, загризи сочне чари.Дотакни, мили, ове жари,што жуди носе од раја до дна.Венац исплети од свога сна. Ја сам она што је била и биће,омамна тајна, вечна загонетка.Ал не питај се ништа више!Сада љуби страсти ове.
Ко силна вода, извор јак,протеци обалама белимда котрља слап!У очима хладним нађи пламвесталке чији гори храм. Хоћу јецај и јауке!Хоћу студи жарне, ломне!Да се гласне жуди пој,испреплетан дивљи крик! Хоћу громку снагу, рик!Да испијаш ме једру, путену,и мушки волиш страст ову заумнудо малаксалости свих милина земних,кад дрхти још уздах чула изморених. Човече занесени, мрачне су ове сени.Зар је она кадра када да другом угоди?Не питај се, тад је касно-да ли анђео или мачка паклана рамену је твом заспала.Изгорећеш, заволећеш ал не суди потом мени. У канџама си, срце се пара.Жудећеш трајно за комадом дара.Слуга си верни својој опсени.Кида те, дроби сан о жени.Чућеш врисак свој паклени!Ал' не суди потом мени.Знаш ли вила какав танац игра?
|