detalj slike: KRK Art dizajn

Dunje

Prošlo je još jedno Gospodnje leto,

Dičina sve tiše uz obale šapće,

studenac nosi jesen sa Galiča,

ona tiho dolazi! Eto je! Sad će...

Žute se dunje u krošnjama suvim,

pokislim i promrzlim u praskozorje,

tek poneka ima sreću da je uberu,

i stave na ormare i prozore.

Voćnjaci teški sami su sebi,

plodove zbiraju trave promrzle,

nema naroda s`kotobanjom u berbi,

ćute i trule dunje, same se sebi omrzle.

Nekad su s`jeseni graje bili puni,

svaku su voćku cenili k`o zlato.

A zašto sada sve na zemlji truli?

Naši su stari bolji bili! Zato!

San

Sanjao sam noćas te večeri rane,

u Trebinju ispod stoletnih platana,

tek što prvi suton na Leotaru plane,

a na mom ramenu leži njena glava.

U plamenu gori nebo kao oganj,

Leotar rumeni... Žar svoj ne krije,

sa crkve odjeknu zvonika odzvanj...

Ne! To srce moje u grudima bije...

Zaspala je tiho moja breza bela,

ogrnuta srmom njenog sjajnog vela,

uzdah  joj se ote u behar jorgovana.

U odsjaju nemirne Trebišnjice spije,

srce bolno jače u grudima bije...

Noć se nežno spusti krov šadrvana.

O Savindanu

Zavejano selo pod okriljem noći,

svaki se puteljak u srmu sakrio.

Majka kraj ognjišta još od ponoći,

čeka sina ne bi li se iz boja vratio.

Izvedrilo nebo k`o srebro, k`o staklo,

iznad šume zora počinje da rudi.

Plamen još treperi, viori se lako,

a muka je crna pritisla na grudi.

Steglo joj se srce u okove teške,

Bog zna koju već noć ne spava.

Čekajući sina jedinog da peške,

dođe kad zarudi jedna zora plava.

Danas je Savindan, o Ti Hriste Sveti,

pomozi mi noćas ako te đe ima.

Ne daj da mi mlad kao ptić odleti.

Želja mi je poslednja da ugledam sina.

Prolomi se lavež starog psa čuvara,

odjeknu k`o lelek niz padine snežne.

pod okriljem jutra, dok još selo spava,

usnila je starica njene oči nežne.

Beo poput starca od inja i studi,

pojavi se Vojin izboranog lica.

Od sreće joj srce prepuče iz grudi,

kad ugleda živog svog sina jedinca.

PODELITE OVAJ TEKST NA: