детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дуње

Прошло је још једно Господње лето,

Дичина све тише уз обале шапће,

студенац носи јесен са Галича,

она тихо долази! Ето је! Сад ће...

Жуте се дуње у крошњама сувим,

покислим и промрзлим у праскозорје,

тек понека има срећу да је уберу,

и ставе на ормаре и прозоре.

Воћњаци тешки сами су себи,

плодове збирају траве промрзле,

нема народа с`котобањом у берби,

ћуте и труле дуње, саме се себи омрзле.

Некад су с`јесени граје били пуни,

сваку су воћку ценили к`о злато.

А зашто сада све на земљи трули?

Наши су стари бољи били! Зато!

Сан

Сањао сам ноћас те вечери ране,

у Требињу испод столетних платана,

тек што први сутон на Леотару плане,

а на мом рамену лежи њена глава.

У пламену гори небо као огањ,

Леотар румени... Жар свој не крије,

са цркве одјекну звоника одзвањ...

Не! То срце моје у грудима бије...

Заспала је тихо моја бреза бела,

огрнута срмом њеног сјајног вела,

уздах  јој се оте у бехар јоргована.

У одсјају немирне Требишњице спије,

срце болно јаче у грудима бије...

Ноћ се нежно спусти кров шадрвана.

О Савиндану

Завејано село под окриљем ноћи,

сваки се путељак у срму сакрио.

Мајка крај огњишта још од поноћи,

чека сина не би ли се из боја вратио.

Изведрило небо к`о сребро, к`о стакло,

изнад шуме зора почиње да руди.

Пламен још трепери, виори се лако,

а мука је црна притисла на груди.

Стегло јој се срце у окове тешке,

Бог зна коју већ ноћ не спава.

Чекајући сина јединог да пешке,

дође кад заруди једна зора плава.

Данас је Савиндан, о Ти Христе Свети,

помози ми ноћас ако те ђе има.

Не дај да ми млад као птић одлети.

Жеља ми је последња да угледам сина.

Проломи се лавеж старог пса чувара,

одјекну к`о лелек низ падине снежне.

под окриљем јутра, док још село спава,

уснила је старица њене очи нежне.

Бео попут старца од иња и студи,

појави се Војин избораног лица.

Од среће јој срце препуче из груди,

кад угледа живог свог сина јединца.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: