detalj slike: KRK Art dizajn

ČITANjE TIŠINE

Nije sve belo belina i crno crnilo.

I kiša nekada plače,  smeje se

ili igra na bosim stopalima.

Ponekad se uzvodno i nizvodno sudaraju

i van propisa, razgovaraju i  grle.

I zato što nevidljivo vlada našim aurama,

 nauči da čitaš moju tišinu.

Nije ona ćudljivo čudovište iz pećine

u kojoj jedino aveti i aždaje borave.

Ume ona da nacrta srčane slabosti

i žubore krvotoka, jecaje,

ugao aorte,  bokorenje beline.

Ponekada ćeš osetiti trnce od strahovanja,

ponekad će ti zasmetati visina njene samoće

ili krivulja amplipude krika.

Ponekad, silazićeš u dubine ponora

i beznadežno hvatati atome života.

Opijaće te pesma hada i  vile rusalke,

Ali tišina može i da procveta,

ako budeš znao da  njeno pletivo provučeš

kroz iglu srčanog ritma.

PUT

Treba nadživeti

Sve odlaske

Sasušene trave

Sve uspomene

Sve kofere

Sve samoće

koje kao aveti

iz ćoškova vire

Neispunjena obećana

I prazninu zagrljaja

Sve odluke i puteve bez vidljivog završetka

Treba nadživeti noći

Bez svanuća, Bez sna

I san koji se topi usred zimskog podneva

Treba nadživeti želje bez pokrića.

Reči iz glogovog korena...

Nadživeti oživelu gordost koja se koprca iznad glava.

Treba nadživeti sva umiranja ,

I kada nam  zaliče na kraj.

Treba nadživeti porazno saznanje da smo promašili put ka srećnom završetku,

i da smo se sapleli  o otrovni bršljen na samom početku ...

Osećaj umiranja srca koji i posle svega kuca....

Treba smoći snage da nasmejan gledaš u zimsko sunce

i slušaš kako koraci dubok sneg prte.

Treba započeti nove puteve  posle bezizlaza

I završiti ovu pesmu

A ne poneti gorčinu iz aorte.

 TEMIDINA PESMA

Tu je

Postojana kao istina

nekad se sakrije

i čeka svoje jutro

Nekad ućuti

 kao mudraci sa Istoka

Nekad žacne

 kao  plamičak vatre

Nekada ispeče lice

I zamagli  poglede

Nekada oprlji trepavice

Nekada uštine kao opomena

Nekad je ne vidimo

Ali je kroz suze poroda dodirnemo

PTICE I VITEZOVI

Kad  nebom  zajezde oblaci bez beline

i misli poprime oblik garave paučine

kad posmatraš  sunce kao krug žute boje

i samotnii most Rembratove slike

kad izbledela radost  uplete se u korake

kad ogledalo zavrišti  Pikasovu Ženu koja plače

kad  ptice i vitezovi potraže toplije krajeve

prospeš nakupljene reči

okameniš  buduće vreme

isklešeš monument

i napišeš najkraću pesmu

dužine nepregledne tuge

koja se pita

gde su te ptice i vitezovi

koji su odleteli u toplije krajeve

hoće li njihova srca ogrejati mesta na kojima su se

 slučajno  našli

 bežeći od sudbe i zmajeva

NE TROŠI RADOST BEZ POKRIĆA

Nemaš ti dovoljno reči za moje srčane tajne.

Poneki slog, možda, otključa talase ispod kože

i zacvili kao nota.

Ništa ne  zatitra

i ne podivlja

sve dok se duša

u sigurnost ne obavije

i u istinu ušuška.

Ne troši radost bez pokrića,

uzaludne su vatre

ako gore sebe radi,

obraze opeku  sopstvene

plikove i kraste  za čelo nakače.

PODELITE OVAJ TEKST NA: