детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧИТАЊЕ ТИШИНЕ

Није све бело белина и црно црнило.

И киша некада плаче,  смеје се

или игра на босим стопалима.

Понекад се узводно и низводно сударају

и ван прописа, разговарају и  грле.

И зато што невидљиво влада нашим аурама,

 научи да читаш моју тишину.

Није она ћудљиво чудовиште из пећине

у којој једино авети и аждаје бораве.

Уме она да нацрта срчане слабости

и жуборе крвотока, јецаје,

угао аорте,  бокорење белине.

Понекада ћеш осетити трнце од страховања,

понекад ће ти засметати висина њене самоће

или кривуља амплипуде крика.

Понекад, силазићеш у дубине понора

и безнадежно хватати атоме живота.

Опијаће те песма хада и  виле русалке,

Али тишина може и да процвета,

ако будеш знао да  њено плетиво провучеш

кроз иглу срчаног ритма.

ПУТ

Треба надживети

Све одласке

Сасушене траве

Све успомене

Све кофере

Све самоће

које као авети

из ћошкова вире

Неиспуњена обећана

И празнину загрљаја

Све одлуке и путеве без видљивог завршетка

Треба надживети ноћи

Без сванућа, Без сна

И сан који се топи усред зимског поднева

Треба надживети жеље без покрића.

Речи из глоговог корена...

Надживети оживелу гордост која се копрца изнад глава.

Треба надживети сва умирања ,

И када нам  заличе на крај.

Треба надживети поразно сазнање да смо промашили пут ка срећном завршетку,

и да смо се саплели  о отровни бршљен на самом почетку ...

Осећај умирања срца који и после свега куца....

Треба смоћи снаге да насмејан гледаш у зимско сунце

и слушаш како кораци дубок снег прте.

Треба започети нове путеве  после безизлаза

И завршити ову песму

А не понети горчину из аорте.

 ТЕМИДИНА ПЕСМА

Ту је

Постојана као истина

некад се сакрије

и чека своје јутро

Некад ућути

 као мудраци са Истока

Некад жацне

 као  пламичак ватре

Некада испече лице

И замагли  погледе

Некада опрљи трепавице

Некада уштине као опомена

Некад је не видимо

Али је кроз сузе порода додирнемо

ПТИЦЕ И ВИТЕЗОВИ

Кад  небом  зајезде облаци без белине

и мисли поприме облик гараве паучине

кад посматраш  сунце као круг жуте боје

и самотнии мост Рембратове слике

кад избледела радост  уплете се у кораке

кад огледало завришти  Пикасову Жену која плаче

кад  птице и витезови потраже топлије крајеве

проспеш накупљене речи

окамениш  будуће време

исклешеш монумент

и напишеш најкраћу песму

дужине непрегледне туге

која се пита

где су те птице и витезови

који су одлетели у топлије крајеве

хоће ли њихова срца огрејати места на којима су се

 случајно  нашли

 бежећи од судбе и змајева

НЕ ТРОШИ РАДОСТ БЕЗ ПОКРИЋА

Немаш ти довољно речи за моје срчане тајне.

Понеки слог, можда, откључа таласе испод коже

и зацвили као нота.

Ништа не  затитра

и не подивља

све док се душа

у сигурност не обавије

и у истину ушушка.

Не троши радост без покрића,

узалудне су ватре

ако горе себе ради,

образе опеку  сопствене

пликове и красте  за чело накаче.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: