detalj slike: KRK Art dizajn

Fragmenti iz romana «LAVIRINT ŽIVOTA» Olivere Budimir

 

 

Primećujem okićene stubove  novogodišnjim lampionima. Svi nešto žure da obeleže taj početak. Kraj starog milenijuma, kraj stare godine i početak svega novog. Ili su samo naše nove želje obučene u stare novogodišnje haljine koje i ove Nove godine mogu da posluže.

Lampioni, šarene laže... Sećam se svog detinjstva. Otac mi je svaki put kad pođe iz kuće obećao da će da mi kupi šarenu lažu. Za mene i moju braću to su bile čarobne reči koje nismo razumeli. Ali bilo je u njima nekog obećanja. Nikada ga nismo pitali šta to znači? Nikada ga na povratku nismo pitali zašto nam nije doneo tu famoznu, šarenu lažu. Nekako smo shvatili da se to ne može kupiti. Može se samo obećati ne bi li se probudila mašta. Otac nikada nije imao para. Bili smo isuviše siromašni da bi se i za trenutak moglo ponadati da ta magična reč znači ispunjenje. Ali čar je bila u nepoznatom. I ja sam pristajala da se igram. Ta šarena laža me prati  dalje kroz sve neostvarene želje. Kroz sve rođendane i Nove godine, a vreme ide svojim putanjama i ne osvrće se na ta ljudska obeležja. Ono kao  reka ima samo svoj tok i svoj smisao. Mi samo pokušavamo, kao branama da ga ograničimo i obeležavamo nekakvim novim i starim godinama. Vreme nema granica. Mi smo samo tren u njemu.

~ ~ ~

..., slatko utočište moga detinjstva. Čim bi se završilo polugodište ili školska godina, još istog dana ne čekajući đačku knjižicu jedva sam čekala da se prikačim mom starijem bratu, Miji i da odemo kod babe i dede. Sama pomisao na te raspuste vraća me na zimsku idilu, kućica na kraju velikog dvorišta, punog voćnjaka, nategnutih grana od teškog snega koji i dalje pada, ispod drveća, na sredini dvorišta prtina utabanog snega, mala ušuškana kuhinja koja se greje jedina u kući, pucketa smederevac, na kraju šporeta krčka se kiseli kupus sa suvim mesom dok baba razliva prokuvano mleko za kajmak ili sir. Iza čunka zemljana zdela sa majom, kvascem od već zamešanog testa. Miris hleba koji se peče ispunjava celu prostoriju. Kada se vratim promrzla sa grudvanja i sankanja po zamrznutoj reci sa decom, ušuškana u tu udobnu toplotu gledam kroz razmaknute firange na malim prozorima sneg koji neprekidno pada. Kao da i sad osećam njegovu škripu pod nogama. Varnice izbijaju iz otvorenih vratanca na šporetu dok ga baba loži i džara ožegom pepeo, pa namešta žar mašom. Pored šporeta prede velika šarena mačka ispružena i sanjiva. A leti, leti se tom istom stazom provlačim ispod prezrelog voća. Oko kuće dvorište puno cveća, muškatle, lepi čovek, neven, bosiljak, ruže... Svaka kuća je jednako mirisala na bosiljak. Ujutru i poslepodne ponekad smo išli Mijo i ja da napasemo kravu Baljku. Toplina leta me je opijala. Išli smo po prašnjavom kolskom putu izdubljenog točkovima zaprege, oko nas širina zelenog prostranstva unosila mi je spokoj. Dok je krava pasla pripita za kolac da ne bi otišla u detelinu, naslonjena na tek pokošeno, mirišljavo seno gledala sam šarene razigrane leptiriće ili čitala neku knjigu. A najlepše, najlepše je bilo uveče, kada se sva deca  pa i odrasli, po završenom poslu skupimo na ledinak, na prazni deo između dvorišta, koji je osvetljen malom golom sijalicom zakačenoj na banderi. Odrasli, naslonjeni svako na svoju ogradu, sumirali su dnevne poslove, i probali da predvide kakav će dan biti sutra, a mi deca, igrali smo žmurke. Sada je sve isto i sve je različito. Godinama nisam dolazila, i svaki put kada dođem tražim tragove svog detinjstva. Nema ih. Dvorišta više nisu tako velika i zelena, jabuke više nisu tako slatke, nebo više nije tako plavo, ja davno više nisam dete

Ovo je ponovo moje utočište, ali mi ne donosi onaj spokoj. Sada me samo podseća na vreme koje je prošlo. Dedina polusrušena kuća, odžak je odavno pao, davno vatra ne pucketa, klupa ispred kuće između dve velike jelke napola trula, kapija zarđala, dvorište zaraslo i nepokošeno... Odavno je ovo samo uspomena i tako je trebalo da ostane. Uspomenama se ne treba vraćati.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: