Фрагменти из романа «ЛАВИРИНТ ЖИВОТА» Оливере Будимир
Примећујем окићене стубове новогодишњим лампионима. Сви нешто журе да обележе тај почетак. Крај старог миленијума, крај старе године и почетак свега новог. Или су само наше нове жеље обучене у старе новогодишње хаљине које и ове Нове године могу да послуже.
Лампиони, шарене лаже... Сећам се свог детињства. Отац ми је сваки пут кад пође из куће обећао да ће да ми купи шарену лажу. За мене и моју браћу то су биле чаробне речи које нисмо разумели. Али било је у њима неког обећања. Никада га нисмо питали шта то значи? Никада га на повратку нисмо питали зашто нам није донео ту фамозну, шарену лажу. Некако смо схватили да се то не може купити. Може се само обећати не би ли се пробудила машта. Отац никада није имао пара. Били смо исувише сиромашни да би се и за тренутак могло понадати да та магична реч значи испуњење. Али чар је била у непознатом. И ја сам пристајала да се играм. Та шарена лажа ме прати даље кроз све неостварене жеље. Кроз све рођендане и Нове године, а време иде својим путањама и не осврће се на та људска обележја. Оно као река има само свој ток и свој смисао. Ми само покушавамо, као бранама да га ограничимо и обележавамо некаквим новим и старим годинама. Време нема граница. Ми смо само трен у њему.
~ ~ ~
..., слатко уточиште мога детињства. Чим би се завршило полугодиште или школска година, још истог дана не чекајући ђачку књижицу једва сам чекала да се прикачим мом старијем брату, Мији и да одемо код бабе и деде. Сама помисао на те распусте враћа ме на зимску идилу, кућица на крају великог дворишта, пуног воћњака, натегнутих грана од тешког снега који и даље пада, испод дрвећа, на средини дворишта пртина утабаног снега, мала ушушкана кухиња која се греје једина у кући, пуцкета смедеревац, на крају шпорета крчка се кисели купус са сувим месом док баба разлива прокувано млеко за кајмак или сир. Иза чунка земљана здела са мајом, квасцем од већ замешаног теста. Мирис хлеба који се пече испуњава целу просторију. Када се вратим промрзла са грудвања и санкања по замрзнутој реци са децом, ушушкaна у ту удобну топлоту гледам кроз размакнуте фиранге на малим прозорима снег који непрекидно пада. Као да и сад осећам његову шкрипу под ногама. Варнице избијају из отворених вратанца на шпорету док га баба ложи и џара ожегом пепео, па намешта жар машом. Поред шпорета преде велика шарена мачка испружена и сањива. А лети, лети се том истом стазом провлачим испод презрелог воћа. Око куће двориште пуно цвећа, мушкатле, лепи човек, невен, босиљак, руже... Свака кућа је једнако мирисала на босиљак. Ујутру и послеподне понекад смо ишли Мијо и ја да напасемо краву Баљку. Топлина лета ме је опијала. Ишли смо по прашњавом колском путу издубљеног точковима запреге, око нас ширина зеленог пространства уносила ми је спокој. Док је крава пасла припита за колац да не би отишла у детелину, наслоњена на тек покошено, миришљаво сено гледала сам шарене разигране лептириће или читала неку књигу. А најлепше, најлепше је било увече, када се сва деца па и одрасли, по завршеном послу скупимо на лединак, на празни део између дворишта, који је осветљен малом голом сијалицом закаченој на бандери. Одрасли, наслоњени свако на своју ограду, сумирали су дневне послове, и пробали да предвиде какав ће дан бити сутра, а ми деца, играли смо жмурке. Сада је све исто и све је различито. Годинама нисам долазила, и сваки пут када дођем тражим трагове свог детињства. Нема их. Дворишта више нису тако велика и зелена, јабуке више нису тако слатке, небо више није тако плаво, ја давно више нисам дете
Ово је поново моје уточиште, али ми не доноси онај спокој. Сада ме само подсећа на време које је прошло. Дедина полусрушена кућа, оџак је одавно пао, давно ватра не пуцкета, клупа испред куће између две велике јелке напола трула, капија зарђала, двориште зарасло и непокошено... Одавно је ово само успомена и тако је требало да остане. Успоменама се не треба враћати.