detalj slike: KRK Art dizajn

Nevidljiva baka

Pretvara se u tužnu baku,

koja unuka željna čeka.

Da joj unuk iz daljine,

ogrne parče mesečine.

Pretvara se u baku tužnu,

u ogledalu vidi

svoju sliku ružnu i

čim pozovem, sa ekrana se nasmeši,

sve suze osuši i dušu rascveta.

Latice tad seje i samo se smeje.

Ona je nevidljiva baka.

Bez unuka šeta,

na igralište svrati.

Tuđu decu slatkim osmehom prati.

Svojeg unuka u srcu nosi i čezne da mu se vrati.

To je moja baka što nevidljiv džemperić štrika,

što slikovnice čita sama,

što palačinke nevidljive peče i što svako veče za mojim očima čezne

i umesto zvezdanog sjaja broji hiljadu uzdisaja.

Veseli prvaci

U školu stižu veseli prvaci.

U svakom oku iskrice iskre.

Okice bistre,

dušiče čiste.

Nekima iskre

brzo ugasnu.

Nekima duše

od briga splasnu.

Drugi čuvaju

plamičke tajno.

Radost svud seju,

sve im je sjajno.

Opraštaju uvredu,

nisu na kraj srca.

Skupljaju zrnca

dobrote i sreće.

Tu je i ljutko

na sve se duri,

ne oprašta za

nevoljom žuri.

Plačko je maza,

sve mu smeta i

sve ga žulja iz

njega ljutnja ponekad kulja.

U svom svetu

neki grade samo

svoju planetu koja

nije namenjena

svakom drugaru i detetu.

Postoje i deca tvrđave.

Ne daju se osvojiti,

njihove drugove

na prste možeš

izbrojati.

Tako, malo po malo

postaju ljudi.

Iskre iz oka

nekud otplove.

I samo retki,

što ostanu deca,

na svojim iskrama

životom plove.

PODELITE OVAJ TEKST NA: