детаљ слике: КРК Арт дизајн

Невидљива бака

Претвара се у тужну баку,

која унука жељна чека.

Да јој унук из даљине,

огрне парче месечине.

Претвара се у баку тужну,

у огледалу види

своју слику ружну и

чим позовем, са екрана се насмеши,

све сузе осуши и душу расцвета.

Латице тад сеје и само се смеје.

Она је невидљива бака.

Без унука шета,

на игралиште сврати.

Туђу децу слатким осмехом прати.

Својег унука у срцу носи и чезне да му се врати.

То је моја бака што невидљив џемперић штрика,

што сликовнице чита сама,

што палачинке невидљиве пече и што свако вече за мојим очима чезне

и уместо звезданог сјаја броји хиљаду уздисаја.

Весели прваци

У школу стижу весели прваци.

У сваком оку искрице искре.

Окице бистре,

душиче чисте.

Некима искре

брзо угасну.

Некима душе

од брига спласну.

Други чувају

пламичке тајно.

Радост свуд сеју,

све им је сјајно.

Опраштају увреду,

нису на крај срца.

Скупљају зрнца

доброте и среће.

Ту је и љутко

на све се дури,

не опрашта за

невољом жури.

Плачко је маза,

све му смета и

све га жуља из

њега љутња понекад куља.

У свом свету

неки граде само

своју планету која

није намењена

сваком другару и детету.

Постоје и деца тврђаве.

Не дају се освојити,

њихове другове

на прсте можеш

избројати.

Тако, мало по мало

постају људи.

Искре из ока

некуд отплове.

И само ретки,

што остану деца,

на својим искрама

животом плове.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: