detalj slike: KRK Art dizajn

PESMA ZA ANĐELIJU

                Kosta se budio rano. Jedva je čakao da istera stoku na planinu i da se vidi sa Anđelijom. Tamo su se sastajali na skrovitim mestima, izbegavajući poglede zavidljivih čobana. Tako, izdvojeni, sedeli su jedno pored drugog, i više su ćutali nego što su razgovarali, osećajući kako ih obuzima neka narastajuća prijatnost. Pa bi naglo ustali, jurili se oko retkih stabala, i kao slučajno dodirivali se rukama. Ti dodiri, prožimali su im tela, i nagonili krv u lica. Zajapureni, uplašili bi se izazovne igre, i opet bi seli i primirili se, dok su se u njima slegali talasi uzbuđenja.

                Posle tih susreta, noću dugo nije mogao da zaspi. Razmišljao je o Anđeliji, sanjao je. Rasanjen, jedne noći naglo je skočio iz kreveta, uzeo olovku, i žurno, da mu misli ne bi pobegle, na unutrašnjoj strani korice knjige, koju je iz sela poneo, zapisao:

                Sa Berima, vetar piri,

                ko da šapće tvoje ime,

                Kolašinko, usreći me.

                U očima tajnovitim,

                lepotu si zore skrila,

                Kolašinko moja mila.

                Slavuja bi natpevala

                kad zapevaš pre obzorja,

                Kolašinko, pesmo moja.

                Sa Berima vetar glasno

                izgovara tvoje ime,

                Kolašinko, poljubi me.

                Sutradan, idući prema planini, naiđe na velike zelene listove lokvanja, ubra jedan, i izašavši gore, sede uz stog sena, gde je prvi put ugledao Anđeliju, i na onaj list čitko prepisa pesmu. „Obradovaće se“, pomisli.

                Čekajući Anđeliju, nestrpljivo je gledao u pravcu odakle je ona trebalo da naiđe. Najzad ustade i istrča na obližnji brežuljak. Osvrtao se, gledao, ali ne beše ni nje ni njegog stada.

                Kad sunce pokaza podne, odozdo, od kuća čečevskih, zabruja zvonce. Kosti zasijaše oči, i neka toplina obuze mu celo telo. Prikupi svoje blago i potrča u tom pravcu. List lokvanja beše stavio u knjigu, koju je čvrsto držao ispod miške.

                Za trenutak zastade, i oslušnu. Nije se čula Anđelijina pesma. Goneći stoku, ona je često pevala. Njena pesma pokazivala mu je odakle dolazi. Kad se stado približi, Kosta, za stadom, ugleda staricu, sa pletarom preko podlaktice i iglama u rukama. I srce mu se steže. Utom ga trže glas:

Ono joj je baba Milunka.

Iz obližnjeg grma pojavi se Neđeljko i grohotom se nasmeja.

Njeni su čuli da se s tobom sastaje, – dodade Miljojko – pa su joj zabranili da

 izgoni stoku na pašu.

                Razočaran, Kosta se vrati svome stadu. Bolelo ga je saznanje da više neće da vidi Anđeliju i, još više, ismevanje ovih zluradih čobana.

                Te večeri, ranije je sjavio stoku sa planine i zatvorio se u plužinu. Dugo nije mogao da se pribere. Kad se smirio, izvadio je pesmu iz knjige, i prema mesečini, koja je dopirala kroz prozor, glasno je pročitao.Onda je uzeo olovku, precrtao reč „Kolašinko“, umesto nje napisao „Anđelijo“, list ponovo vratio u knjigu i setno prošaputao: ¬Ovo je tvoja pesma, Anđelija. Čekaće te...

VERA U LjUDSKOST

                U bratstvo i jedinstvo ja nisam verovao. Nisam ni razumeo šta to znači. A nisam se ni trudio da to razumem. Verovao sam u božju pravdu i ljudskost.

                Jednom, u Kojzila, u tek uzreo ječam, ugledah tuđe volove. Požurih da ih isteram, da mi ne vrljaju usev. „Čiji su volovi?“ pomislih  „Nisu iz našeg sela.“ Polako ih doterah do kuće i zatvorih u štalu.

                Pred veče, vraćajući se iz njive, sretoh Tafilja iz Čabre. Zabrinut.

-              O, Jablan, da nisi video negde dva vola, ceo dan ih tražimo.

-              Kod mene su u štali, nađoh ih danas u ječmu – odgovorih.

-              Da platim, ako su napravili štetu – reče on.

-              Ma jok, bogati. Nego, kasno je, ostani na konak, pa sutra porani.

Te noći ostadoše kod mene i Tafilj i njegovi volovi.

Posle nekoliko dana, nešto sam poslom bio u varoši. Svratih do pijace da kupim

 malo zeleniša, i pođoh prema stanici. Utom, iza mene zatrubi auto. Ja se pomerih, kad vidim, auto stade. Iz auta izađe Tafilj i pozva me da uđem.

-              Ja ću do stanice, pa ću autobusom – rekoh.

On prođe pored stanice, ne stade. Vidim, ide prema Čabri. A kad stiže do svog

 sela, skrete s puta i pođe prema Rogozni.

-              Loš je put – upozorih ga.

-              Dobar si čovek – reče on – i polako, izbegavajući rupe na izlokanom putu,

 doveze me do kuće.

-              Eto, u to sam ja verovao. U ljudskost.

UZALUDAN OTPOR

                U Ratkovoj kafani, uz kafu i domaću šljivku, Jeremija šapućući reče Vučini, direktoru osnovne škole:

-              Vidiš li ti, Vučina, da će ova žugadija da utre naše tragove sa ovih

 prostora.

-              Vidim – odgovori Vučina. – Ništa im nije sveto. Ovde su stolovali naši

 kraljevi. Jelena Anžujska je u našem kraju osnovala prvu školu. Jezero će, ako to ne sprečimo, potopiti naše viševekovno bitisanje na ovim prostorima.

-              Ma lako bismo mi sa njima. Nama su naši gori – ljutio se Jeremija. – Počeli

su da mi podmeću da sam nazadnjak. Da kočim razvoj. Vukoman je najžešći.

-              Bože, Jeremija, kako to? Naučne studije su pokazale da je najbolje rešenje za

 branu gore u Klisuri. Ako je ovde izgrade, sve će nas raseliti.

-              Naši se nisu selili ni za vreme Čarnojevića, pa neće ni sad, ako budem živ –

kipteo je Jeremija.

                Na pokrajinskom sastanku Jeremiju optužiše za reakcionarne stavove u Partiji. Šiptari su ćutali. Okomiše se na njega drugovi iz Pokrajine. A najžešći su bili oni koji su, bez posebnih zasluga, odnedavno dobili postavljenja u vrhu države.

-              Mi smo te postavili za sekretara. Sklanjaju te ovi tvoji – pravdao se Selim iz

Pokrajinskog komiteta.

                Jeremija se nije dao. Objašnjavao je koliko će jezero biti pogubno za njihov kraj. Na javnim skupovima nisu mu dozvoljavali da govori. Na tajnim, uzaludno je govorio.

                Dojučerašnji saborci i prijatelji počeše da ga izbegavaju.

                U selo više nije odlazio čezama. Često su ga viđali kako pešice ide uz Ibar. Krišom je zalazio u vrbake i vadio kočiće koje su geometri postavljali na rubu buduće brane.

PODELITE OVAJ TEKST NA: