детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕСМА ЗА АНЂЕЛИЈУ

                Коста се будио рано. Једва је чакао да истера стоку на планину и да се види са Анђелијом. Тамо су се састајали на скровитим местима, избегавајући погледе завидљивих чобана. Тако, издвојени, седели су једно поред другог, и више су ћутали него што су разговарали, осећајући како их обузима нека нарастајућа пријатност. Па би нагло устали, јурили се око ретких стабала, и као случајно додиривали се рукама. Ти додири, прожимали су им тела, и нагонили крв у лица. Зајапурени, уплашили би се изазовне игре, и опет би сели и примирили се, док су се у њима слегали таласи узбуђења.

                После тих сусрета, ноћу дуго није могао да заспи. Размишљао је о Анђелији, сањао је. Расањен, једне ноћи нагло је скочио из кревета, узео оловку, и журно, да му мисли не би побегле, на унутрашњој страни корице књиге, коју је из села понео, записао:

                Са Берима, ветар пири,

                ко да шапће твоје име,

                Колашинко, усрећи ме.

                У очима тајновитим,

                лепоту си зоре скрила,

                Колашинко моја мила.

                Славуја би натпевала

                кад запеваш пре обзорја,

                Колашинко, песмо моја.

                Са Берима ветар гласно

                изговара твоје име,

                Колашинко, пољуби ме.

                Сутрадан, идући према планини, наиђе на велике зелене листове локвања, убра један, и изашавши горе, седе уз стог сена, где је први пут угледао Анђелију, и на онај лист читко преписа песму. „Обрадоваће се“, помисли.

                Чекајући Анђелију, нестрпљиво је гледао у правцу одакле је она требало да наиђе. Најзад устаде и истрча на оближњи брежуљак. Освртао се, гледао, али не беше ни ње ни његог стада.

                Кад сунце показа подне, одоздо, од кућа чечевских, забруја звонце. Кости засијаше очи, и нека топлина обузе му цело тело. Прикупи своје благо и потрча у том правцу. Лист локвања беше ставио у књигу, коју је чврсто држао испод мишке.

                За тренутак застаде, и ослушну. Није се чула Анђелијина песма. Гонећи стоку, она је често певала. Њена песма показивала му је одакле долази. Кад се стадо приближи, Коста, за стадом, угледа старицу, са плетаром преко подлактице и иглама у рукама. И срце му се стеже. Утом га трже глас:

Оно јој је баба Милунка.

Из оближњег грма појави се Неђељко и грохотом се насмеја.

Њени су чули да се с тобом састаје, – додаде Миљојко – па су јој забранили да

 изгони стоку на пашу.

                Разочаран, Коста се врати своме стаду. Болело га је сазнање да више неће да види Анђелију и, још више, исмевање ових злурадих чобана.

                Те вечери, раније је сјавио стоку са планине и затворио се у плужину. Дуго није могао да се прибере. Кад се смирио, извадио је песму из књиге, и према месечини, која је допирала кроз прозор, гласно је прочитао.Онда је узео оловку, прецртао реч „Колашинко“, уместо ње написао „Анђелијо“, лист поново вратио у књигу и сетно прошапутао: ¬Ово је твоја песма, Анђелија. Чекаће те...

ВЕРА У ЉУДСКОСТ

                У братство и јединство ја нисам веровао. Нисам ни разумео шта то значи. А нисам се ни трудио да то разумем. Веровао сам у божју правду и људскост.

                Једном, у Којзила, у тек узрео јечам, угледах туђе волове. Пожурих да их истерам, да ми не врљају усев. „Чији су волови?“ помислих  „Нису из нашег села.“ Полако их дотерах до куће и затворих у шталу.

                Пред вече, враћајући се из њиве, сретох Тафиља из Чабре. Забринут.

-              О, Јаблан, да ниси видео негде два вола, цео дан их тражимо.

-              Код мене су у штали, нађох их данас у јечму – одговорих.

-              Да платим, ако су направили штету – рече он.

-              Ма јок, богати. Него, касно је, остани на конак, па сутра порани.

Те ноћи остадоше код мене и Тафиљ и његови волови.

После неколико дана, нешто сам послом био у вароши. Свратих до пијаце да купим

 мало зелениша, и пођох према станици. Утом, иза мене затруби ауто. Ја се померих, кад видим, ауто стаде. Из аута изађе Тафиљ и позва ме да уђем.

-              Ја ћу до станице, па ћу аутобусом – рекох.

Он прође поред станице, не стаде. Видим, иде према Чабри. А кад стиже до свог

 села, скрете с пута и пође према Рогозни.

-              Лош је пут – упозорих га.

-              Добар си човек – рече он – и полако, избегавајући рупе на излоканом путу,

 довезе ме до куће.

-              Ето, у то сам ја веровао. У људскост.

УЗАЛУДАН ОТПОР

                У Ратковој кафани, уз кафу и домаћу шљивку, Јеремија шапућући рече Вучини, директору основне школе:

-              Видиш ли ти, Вучина, да ће ова жугадија да утре наше трагове са ових

 простора.

-              Видим – одговори Вучина. – Ништа им није свето. Овде су столовали наши

 краљеви. Јелена Анжујска је у нашем крају основала прву школу. Језеро ће, ако то не спречимо, потопити наше вишевековно битисање на овим просторима.

-              Ма лако бисмо ми са њима. Нама су наши гори – љутио се Јеремија. – Почели

су да ми подмећу да сам назадњак. Да кочим развој. Вукоман је најжешћи.

-              Боже, Јеремија, како то? Научне студије су показале да је најбоље решење за

 брану горе у Клисури. Ако је овде изграде, све ће нас раселити.

-              Наши се нису селили ни за време Чарнојевића, па неће ни сад, ако будем жив –

киптео је Јеремија.

                На покрајинском састанку Јеремију оптужише за реакционарне ставове у Партији. Шиптари су ћутали. Окомише се на њега другови из Покрајине. А најжешћи су били они који су, без посебних заслуга, однедавно добили постављења у врху државе.

-              Ми смо те поставили за секретара. Склањају те ови твоји – правдао се Селим из

Покрајинског комитета.

                Јеремија се није дао. Објашњавао је колико ће језеро бити погубно за њихов крај. На јавним скуповима нису му дозвољавали да говори. На тајним, узалудно је говорио.

                Дојучерашњи саборци и пријатељи почеше да га избегавају.

                У село више није одлазио чезама. Често су га виђали како пешице иде уз Ибар. Кришом је залазио у врбаке и вадио кочиће које су геометри постављали на рубу будуће бране.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: