detalj slike: KRK Art dizajn

GRČKA

Solun, Zejtinlik, Atina, Meteori, Egina

,, Kreće se lađa francuska, sa pristaništa solunska. Transport se kreće Srbadi, ratnici braća, ranjeni...'' Prva nit koja me je vezala za Grčku, bila je ova pesma, tugovanka, posvećena stradalnom srpskom rodu u Prvom svetskom ratu. Bila sam još nedoraslo dete, kada su neke sedokose, mudre glave, vodile ozbiljne razgovore, koje nisam razumela, a onda su nekako bolno pevali ovu pesmu, koja se urezivala u moju tananu dušu. Treparavi zvuci su prekidani po kojom kapljicom ljute rakije.

-'Ajd' još po jednu čašicu za pokoj duša... E, šta živ čovek može da izdrži...A, kako poćerasmo Bugare, kad zakoračismo na zemljicu Stare Srbije. Francuska konjica nije mogla da stigne srpsku pešadiju. Popadasmo na zemlju, ljubimo je k'o krsnu ikonu...Majčicu našu napaćenu...

- Osvetismo, ja moga Rajka, a ti tvoga Stojana. Bog da im dušu prosti. Ni spomena im se ne zna. Moj brat osta u Plavoj grobnici, tvoj na Kajmakčalanu.

A, onda bi uzimali prstohvate zlatno-žutog duvana, žuljevitim prstima savijali cigarete i sagorevali ljutim dimom ožiljke na duši.

-Znaš li šta vele, moj Ljubomire? Da nije Francuska ono što je bila, E, ja je neću pomenuti sedeći, a drugi kako'oće. Meni je u srcu, k'o ona njiva u Lučevini što mi čeljad 'rani.

A, onda bi štapom lupkali po zemlji. Dugo su oklevali da izuste što im pritiska dušu.

-Misliš li moj Ljubomire, da ima danas onak'ijeh vojvoda k'o što biše Mišić, Stepa, Bojović? Naš kralj prođe s nama albanske vrleti...I ono djete od osam godina što postade najmlađi kaplar.Makanjče, sve mu pobile Švabe, ono siroče pošlo s vojskom. Gavrić, čini mi se ...E, naše Milunke. Okitila se svim medaljama za hrabrost. I Francuskom legijom časti...

I priče su se nizale, a ja sam ih osluškivala, i u malenim godinicama shvatala da je to nešto važno, što se mora pamtiti. Još tada sam čula za,, pristanište solunsko'', a neku godinu kasnije i za državu Grčku.

...Kad odlazim u Grčku, imam osećaj da idem u posetu rodbini u dalekom gradu, koju ne viđam često, ali znam da smo svoji, jedni drugima važni. Meni je prvo odredište uvek Solun, mesto koje je ,,zavetna knjiga'' moga naroda i jedno posebno mesto u sklopu grada Soluna-Zejtinlik. Na mestu glavne vojne bolnice, pri kojoj je bilo i vojničko groblje, izgrađen je kompleks, sa prikupljenim kostima srpskih ratnika iz mnogih manjih grobalja. To sveto mesto srpskog naroda je Zejtinlik. Zemljište je besplatno ustupila grčka država, a sav materijal je dopremljen iz Srbije. Za izgradnju mauzeleja, kapele, kosturnice i dve hiljade mermernih krstova, trebale su ogromne količine kamena, koji je predhodno obrađen u Srbiji. Unutrašnjost mauzoleja je oslikana u stilu srednjovekovnih fresaka. Zejtinlik je dobio naziv po turskoj reči, zejtin, jer je na tom mestu u vreme otomanske vladavine bila pijaca za prodaju ulja.

Na Zejtinliku, kao u hramu, molitveno se tihuje, dok se grudi pune bolom i ponosom, zakletvom i prkosom. Ispred mauzoleja, posetioce dočekuje povijena figura čuvara srpskog vojničkog groblja, čiča Đorđe Mihailović, odeven u vojničku uniformu. Na štap je oslonio svoje godine, sećanja, stamenost i dugo pamćenje. Orounula snaga, izdaju kolena, ali ispod gustih obrva, plamte dva oka puna patriotskog žara, nekog čudnog prkosa i viteškog ponosa. A Srbi, k'o Srbi...I u žalosti i u radosti, krste se uz čašicu rakije. Takav je naš običaj. I na Zejtinlik donose po bocu rakije, kojom naš domaćin dočekuje poklonike iz svih srpskih krajeva,ali i iz rasejanja. Došli smo po zaveštanja i po grumen ponosa, po rodoljubivi plamen koji ovde nikad ne zgasne. Treba preneti iskru rodoljublja novom naraštaju, da zna kome pripada, da pamti žrtvu na kojoj počiva, da podigne prkosno glavu kad se kamen baci naistoriju našega roda, da se zagleda u dubinu korena iz kojih se crpi čojstvena istrajnost...Mi znamo ko smo... Znaće i naši potomci.

Kompleks Srpskog vojničkog groblja je okružen visokim čempresima, koji su, kao sadnice doneti iz Hilandara.Ostavljaju utisak stražarnika nad senima jednog stradalnog, viteškog naroda. Spuštam se do belih mermernih krstova, na kojima su imena i mesto rođenja, vojnički čin ili samo ime... Dugi nizovi dočekuju potomke, kao postrojeni vojnici, samo sada su tihi, bez bojnog pokliča. Osluškuju iz blagoslovene tišine otkucaje moga srca. Da li među njima ima ratnih drugova moga dede? Da li su delili po dim duvana i po zalogaj taina? Jesu li se oslanjali jedni na druge u albanskim bespućima? Jesu li bodrili jedni druge? Da li je nekome od njih žuljevita ruka moga dede Ljubomira sklopila oči i prekrstila se nad utihnulom dušom? Svi ste vi moji, stražarnici nad našim ponosom i prkosom.

...Sedim, sa nekoliko putnika iz moje grupe, ispred Bele kule, jednim od simbola grada Soluna. Ispred nas široki morski beskraj se u tankoj liniji spaja sa plavetnim nebom. Bela kula...Nekada je bila krvava kula, jer su u njoj bili zatočeni grčki ustanici u vreme turskog ropstva. Razgledam kartu grada Soluna. Želim da posetim Aristotelov trg, ali i pijacu začina i svakakvih originalnih đakonija.Tesaloniki-grad je dobio naziv po sestri Aleksandra Velikog koja se zvala Tesalonika. U Solunu se mogu sresti ostaci drevnih zdanja, rezidencija, sa mermernim stubovima, ali i moderna arhitektura, radnje super-modernih proizvoda, suvenirnice, butici sa raznim krznom i proizvodima od kože...Pažnju mi privlači pijaca mirišljavih začina, ali ne odolevam ni suvenirnicama i buticima. Pijaca Kapuni je jedan od najsnažnijih utisaka iz Soluna. Miris začina, sveže kafe, nacionalni delikatesi mame čula. Izobilje boja, rapsodija na otvorenom. Ponuda je raznovrsna, od začina, sveže ribe i morskih plodova, koštunjavog voća, maslina spremljenih na tradicionalni način, izobilja voća i povrća, a okolni restorani i kafići nude osveženje i bogatu gastronimsku ponudu. Poseban doživljaj za turiste je večera u grčkim restoranima nacionalne kuhinje. E, to treba doživeti. Mi, Srbi, volimo da iskoračimo iz zakopčanosti naših duša, da zaigramo i da zapevamo, ali Grci to čine nekako sa posebnim stilom, zanosom i energijom. Posle ispijene dve metakse, i mi zaigramo sirtaki, dok se zvuci treperavo izvijaju iz buzukija. Ima u pokretima grčke igre i bola i zanosa, i opčinjenosti, i opojnosti. Isprepletanih ruku igrači igraju u transu dok oko njih padaju na pod tanjiri, koji se lome na sitne komade. Mi, poneseni muzikom, lomimo čaše, a Grci imaju specijalne tanjire koji se bacaju o pod kada atmosfera poprimi razmere posebnog zanosa.

Iz Soluna sam ponela i jedan utisak koji mi uvek izmami suze. U jednoj od suvenirnica, zapažam ukrasni tanjir sa oslikanim antičkim motivom. Keramika boje terakote i oslikani lik nekog mudraca u bogato nabranoj togi. Uzimam u ruke suvenir, kolebajući se da li da ga kupim. Prilazi mi mladi vlasnik radnje, blago uzima iz mojih ruku tanjir, uzima moju desnu ruku, ljubi je i pritiska je na svoje čelo. Zbunjena sam i potresena u isti mah. Na mom vratu impozantni, patinirani krst od srebra, dar iz Hilandara. Mladi čovek uzima krst i ljubi ga molitveno potresen. Naime, moj srpski jezik i stari krst su zaslužni za tako uzvišena osećanja. Saznajem da je prababamladog Grka, bila udata za Srbina, solunskog ratnika. Dobih na dar oslikani tanjir i izađoh iz suvenirnice suznih očiju.

Najveće blago Soluna su crke, među kojima se izdvaja crkva Svetog Dimitrija, u kojoj se čuvaju mošti ovog svetitelja.

Meteori su jedno od posebnih blaga, moglo bi se reći čuda, grčkih. Manastiri podsećaju na spuštena gnezda, na visokim stenama. Na grčkom jeziku meteori znače ,,obešen u vazduhu'', ili ,,ni na nebu, ni na zemlji.''Sa distance izgledaju kao rascvetala bašta na stenama, ili kao skupina pečuraka sa crvenim šeširićima. Kako su bili vešti stari neimari... i spretni, izdržljivi i hrabri. Materijal za gradnju izvlačili su u korpama. Tako su se spuštali i izvlačili i majstori, a kasnije monasi. Tek u dvadesetom veku izgrađene su stepenice koje vode do vrha Varlaama. Na Meteore sam izlazila stepenicima, mada sam priželjkivala da iskusim uspinjanje u specilalnom,, liftu'', korpi sa čekrkom. Nekada je na Meteorima bilo dvadeset manastira, sada samo šest. Dok se poklanjam pred celivajućom ikonom, u manastiru Svete Trojice, dva monaha tiho prošaputaše:,, Ortodoks, Rumuni.'' Moj patriotski gen ne otćuta. Tiho prozborih:,, Ortodoks, Srbi...''Dva crnorisca se nasmešiše i odoše, žurno. Vođa naše grupe nas okupi ispred hrama. Domaćini su odlučili da našoj grupi vrate novac za ulaznice, jer smo došli u svoj dom.Naime, u četrnaestom veku car Srba i Grka, Jovan Uroš, postao je monah u manastiru Svete Trojice. On je obnovio i osnovao nove manastire na Meteorima.

Atina...Hotel na Omoniji, u kome se smestila naša hodočasnička grupa. U holu, preko puta recepcije, ispijamo uzo, metaksu i družimo se sa našim grčkim prijateljima. U Grčkoj će nas na svakom mestu razumeti dok pričamo na srpskom jeziku. Samo ne smemo tražiti tursku kafu, to nikako. Inače, neće nas uslužiti i naljutiće se, ma koliko da smo dragi gosti. U grčkom jeziku da znači ne, a ne da. Zbog toga smo, ponekad, bili u smešnim situacijama.

Savremena Atina je jedan od najpoznatijih gradova Evrope, dok je antičkaAtina bila grad i država, kolevka civilizacije, moćni obrazovni i kulturni centar. Dok se uspinjem na Akropolj, sve jasnije se otkriva u svojoj dominantnosti Partenon, jedan od simbola stare grčke civilizacije.Maštam...Da sam se zaputila u jedan prostor u kome je stalo vreme, ne broje se ni godine, ni vekovi, da neko od starogrčkih filozofa i tribuna sa podignutom rukom besedi na trgu, podižući pogled prema nebu. Šta bih ga pitala? Verovatno neko pitanje o demokratiji i anarhiji. Gde je linija koja spaja i razdvaja ta dva suprotna pojma? Koliko je u današnjem vremenu izvitoperna i prevaziđina? Šta bi rekao Sokrat, a štaPlaton?

U podnožju Akropolja je, jedan od najlepših delova Atine, čarobna Plaka, deo grada u kome nema saobraćaja, uličice su poplpčane kaldrmom, sa brojnim ostacimazdanja drevne Atine. Ne znam kako da ukrotim oduševljenje brojnim radnjicama, suvenirnicama, ekskluzivnim buticima, brojnim crkvicama... U ovom ambijentu mogla bih provesti mnogo vremena, tumarajući uskim uličicama, ili u nekom od brojnih restorančića i poslastičarnica. Predah sam pronalazila ispod puzavica, koje natkriljuju stepenište. Krepila sam se sokom od sveže ceđenog voća, ili nes kafom, sa toplom čokoladom i nekim začinom koji je tajni sastojak, jedinstvene arome. Ponuda nakita, ručno pravljene kožne obuće, krzna, suvenira je očaravajuća. Sve je upotpunjeno nenametljivom ljubaznošću i prijateljstvom koje se oseća na svakom koraku. Plaka je jedan od najšarmantnih kvartova, ne samo Atine, već i u svetu. Podseća me na beogradsku Skadarliju, sarajevsku Baš-čaršiju, na stari deo Temišvara, delimično na tršćanski Ponte-Roso, na dubrovački Stradun. Ipak, jedinstvena je po mnogo čemu. Ovde će svaki radoznali posetilac pronaći odgonetku na svoju zapitanost. Saznaće legende iz vekovne tišine, zazidane u drevnim zdanjima, oslušnuti molitve iz svoga srca i brojnih hramova, uramiti u okvire svoje duše nesvakidašnju lepotu obojenu patinom prohujalih vekova. Poneće u oku svetlost iz nekih svetlih očiju i topli pozdrav:,,Efharisto!'' Zaista, efharisto, Atina!

...U rano jutro moja grupa kreće sa Omonije, prema Pireju, atinskoj luci u kojoj ćemo se ukrcati na brod za Eginu. Iz autobusa posmatramo Atinu, drevni olimpijski stadion, prolazimo pored grčkog parlamenta ispred koga se, u zanimljivom ritualu, smenjuju stražari, evzoni, odeveni u tradicionalne uniforme. Kreću se jedni prema drugima ne savijajući nogu u kolenu. U Pireju se ukrcavamo na brod, koji će nas za sat vremena dovesti do ostrva Egina. Leto je i mnoštvo turista sedi na palubi, udišući svež primorski vazduh. Hedonisti troše vreme u restoranu ili slušajući grčku muziku, opruženi u udobnom brodskom salonu. Do mene dopiru zvuci melodije,, Grk Zorba'', dok se treperavi tonovi buzukija razležu morskim prostranstvom. Penjem se na gornju palubu inateći se sa vetrom koji se poigrava sa mojom kosom, prkoseći mojoj upornosti da razbarušene pramenove sklonim sa očiju.

Egina... Bilo bi to jedno od grčkih ostrva sa primamljivom turističkom ponudom, slično mnogim grčkim ostrvima. Međutim, Egina je prepoznatljiva po manastiru na brdu, posvećenom Svetoj Trojici, u kome se čuvaju mošti Svetog Nektarija Eginskog Čudotvorca. U manastiru blagodatna tišina. Prilazimo srebrnom kivotu u kome su pohranjene mošti Svetog Nektarija. U grupi nekoliko poklonika koji boluju od najteže bolesti, prilaze kivotu sa vatrenom molitvom, verujući da će ih svetitelj isceliti.U hramu je mnoštvo kandila, okačenih iznad kivota. To su prilozi roditelja, koji su dobili decu, moleći se Svetom Nektariju. Dok sveštenik čita akatist, klečimo ispred kivota, svako sa svojom molitvom u mislima i u srcu. U manastiru svoje poslednje godine troši starac Nektarije Vitalis, duhovno čedo Svetog Nektarija. Zapamtio je mnoga čudesna isceljenja, ali i mnoge tegobne godine iz svog vremešnog života. Skoro da ne izlazi iz svoje kelije, ali želeo je da pozdravi i blagoslovi srpske hodočasnike. Dva monaha ga ispod pazuha, laganim hodom dovode u gostoprimnicu. Biti Srbin u Grčkoj je privilegija i čast.

U podnožju manastira, u hladu masline, starica u tradicionalnoj odeći, prodaje pistaće. Smežuranom rukom uzima iz korpe raspukle plodove i nudi nas sa nekim svetačkim gostoljubljem. Primamo koštunjave plodove, ljubeći ruku koja nas daruje, spuštajući po koji euro na izbledelu kecelju na staričinom krilu. A onda se klupko ljubavi odmotava, kupujemo skoro sve plodove iz pletene korpe... Nosimo domovima pistaće, ostavljamo radost na licu jedne umorne duše. Usput kupujemo i sušene smokve, masline zelene i plave, maslinovo ulje i sočne grčke baklave. Doviđenja, Grčka! Čuvaj seni naših ratnika. Nosimo te u srcu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: