детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГРЧКА

Солун, Зејтинлик, Атина, Метеори, Егина

,, Креће се лађа француска, са пристаништа солунска. Транспорт се креће Србади, ратници браћа, рањени...'' Прва нит која ме је везала за Грчку, била је ова песма, тугованка, посвећена страдалном српском роду у Првом светском рату. Била сам још недорасло дете, када су неке седокосе, мудре главе, водиле озбиљне разговоре, које нисам разумела, а онда су некако болно певали ову песму, која се урезивала у моју танану душу. Трепарави звуци су прекидани по којом капљицом љуте ракије.

-'Ајд' још по једну чашицу за покој душа... Е, шта жив човек може да издржи...А, како поћерасмо Бугаре, кад закорачисмо на земљицу Старе Србије. Француска коњица није могла да стигне српску пешадију. Попадасмо на земљу, љубимо је к'о крсну икону...Мајчицу нашу напаћену...

- Осветисмо, ја мога Рајка, а ти твога Стојана. Бог да им душу прости. Ни спомена им се не зна. Мој брат оста у Плавој гробници, твој на Кајмакчалану.

А, онда би узимали прстохвате златно-жутог дувана, жуљевитим прстима савијали цигарете и сагоревали љутим димом ожиљке на души.

-Знаш ли шта веле, мој Љубомире? Да није Француска оно што је била, Е, ја је нећу поменути седећи, а други како'оће. Мени је у срцу, к'о она њива у Лучевини што ми чељад 'рани.

А, онда би штапом лупкали по земљи. Дуго су оклевали да изусте што им притиска душу.

-Мислиш ли мој Љубомире, да има данас онак'ијех војвода к'о што бише Мишић, Степа, Бојовић? Наш краљ прође с нама албанске врлети...И оно дјете од осам година што постаде најмлађи каплар.Макањче, све му побиле Швабе, оно сироче пошло с војском. Гаврић, чини ми се ...Е, наше Милунке. Окитила се свим медаљама за храброст. И Француском легијом части...

И приче су се низале, а ја сам их ослушкивала, и у маленим годиницама схватала да је то нешто важно, што се мора памтити. Још тада сам чула за,, пристаниште солунско'', а неку годину касније и за државу Грчку.

...Кад одлазим у Грчку, имам осећај да идем у посету родбини у далеком граду, коју не виђам често, али знам да смо своји, једни другима важни. Мени је прво одредиште увек Солун, место које је ,,заветна књига'' мога народа и једно посебно место у склопу града Солуна-Зејтинлик. На месту главне војне болнице, при којој је било и војничко гробље, изграђен је комплекс, са прикупљеним костима српских ратника из многих мањих гробаља. То свето место српског народа је Зејтинлик. Земљиште је бесплатно уступила грчка држава, а сав материјал је допремљен из Србије. За изградњу маузелеја, капеле, костурнице и две хиљаде мермерних крстова, требале су огромне количине камена, који је предходно обрађен у Србији. Унутрашњост маузолеја је осликана у стилу средњовековних фресака. Зејтинлик је добио назив по турској речи, зејтин, јер је на том месту у време отоманске владавине била пијаца за продају уља.

На Зејтинлику, као у храму, молитвено се тихује, док се груди пуне болом и поносом, заклетвом и пркосом. Испред маузолеја, посетиоце дочекује повијена фигура чувара српског војничког гробља, чича Ђорђе Михаиловић, одевен у војничку униформу. На штап је ослонио своје године, сећања, стаменост и дуго памћење. Ороунула снага, издају колена, али испод густих обрва, пламте два ока пуна патриотског жара, неког чудног пркоса и витешког поноса. А Срби, к'о Срби...И у жалости и у радости, крсте се уз чашицу ракије. Такав је наш обичај. И на Зејтинлик доносе по боцу ракије, којом наш домаћин дочекује поклонике из свих српских крајева,али и из расејања. Дошли смо по завештања и по грумен поноса, по родољубиви пламен који овде никад не згасне. Треба пренети искру родољубља новом нараштају, да зна коме припада, да памти жртву на којој почива, да подигне пркосно главу кад се камен баци наисторију нашега рода, да се загледа у дубину корена из којих се црпи чојствена истрајност...Ми знамо ко смо... Знаће и наши потомци.

Комплекс Српског војничког гробља је окружен високим чемпресима, који су, као саднице донети из Хиландара.Остављају утисак стражарника над сенима једног страдалног, витешког народа. Спуштам се до белих мермерних крстова, на којима су имена и место рођења, војнички чин или само име... Дуги низови дочекују потомке, као постројени војници, само сада су тихи, без бојног поклича. Ослушкују из благословене тишине откуцаје мога срца. Да ли међу њима има ратних другова мога деде? Да ли су делили по дим дувана и по залогај таина? Јесу ли се ослањали једни на друге у албанским беспућима? Јесу ли бодрили једни друге? Да ли је некоме од њих жуљевита рука мога деде Љубомира склопила очи и прекрстила се над утихнулом душом? Сви сте ви моји, стражарници над нашим поносом и пркосом.

...Седим, са неколико путника из моје групе, испред Беле куле, једним од симбола града Солуна. Испред нас широки морски бескрај се у танкој линији спаја са плаветним небом. Бела кула...Некада је била крвава кула, јер су у њој били заточени грчки устаници у време турског ропства. Разгледам карту града Солуна. Желим да посетим Аристотелов трг, али и пијацу зачина и свакаквих оригиналних ђаконија.Тесалоники-град је добио назив по сестри Александра Великог која се звала Тесалоника. У Солуну се могу срести остаци древних здања, резиденција, са мермерним стубовима, али и модерна архитектура, радње супер-модерних производа, сувенирнице, бутици са разним крзном и производима од коже...Пажњу ми привлачи пијаца миришљавих зачина, али не одолевам ни сувенирницама и бутицима. Пијаца Капуни је један од најснажнијих утисака из Солуна. Мирис зачина, свеже кафе, национални деликатеси маме чула. Изобиље боја, рапсодија на отвореном. Понуда је разноврсна, од зачина, свеже рибе и морских плодова, коштуњавог воћа, маслина спремљених на традиционални начин, изобиља воћа и поврћа, а околни ресторани и кафићи нуде освежење и богату гастронимску понуду. Посебан доживљај за туристе је вечера у грчким ресторанима националне кухиње. Е, то треба доживети. Ми, Срби, волимо да искорачимо из закопчаности наших душа, да заиграмо и да запевамо, али Грци то чине некако са посебним стилом, заносом и енергијом. После испијене две метаксе, и ми заиграмо сиртаки, док се звуци трепераво извијају из бузукија. Има у покретима грчке игре и бола и заноса, и опчињености, и опојности. Испреплетаних руку играчи играју у трансу док око њих падају на под тањири, који се ломе на ситне комаде. Ми, понесени музиком, ломимо чаше, а Грци имају специјалне тањире који се бацају о под када атмосфера поприми размере посебног заноса.

Из Солуна сам понела и један утисак који ми увек измами сузе. У једној од сувенирница, запажам украсни тањир са осликаним античким мотивом. Керамика боје теракоте и осликани лик неког мудраца у богато набраној тоги. Узимам у руке сувенир, колебајући се да ли да га купим. Прилази ми млади власник радње, благо узима из мојих руку тањир, узима моју десну руку, љуби је и притиска је на своје чело. Збуњена сам и потресена у исти мах. На мом врату импозантни, патинирани крст од сребра, дар из Хиландара. Млади човек узима крст и љуби га молитвено потресен. Наиме, мој српски језик и стари крст су заслужни за тако узвишена осећања. Сазнајем да је прабабамладог Грка, била удата за Србина, солунског ратника. Добих на дар осликани тањир и изађох из сувенирнице сузних очију.

Највеће благо Солуна су црке, међу којима се издваја црква Светог Димитрија, у којој се чувају мошти овог светитеља.

Метеори су једно од посебних блага, могло би се рећи чуда, грчких. Манастири подсећају на спуштена гнезда, на високим стенама. На грчком језику метеори значе ,,обешен у ваздуху'', или ,,ни на небу, ни на земљи.''Са дистанце изгледају као расцветала башта на стенама, или као скупина печурака са црвеним шеширићима. Како су били вешти стари неимари... и спретни, издржљиви и храбри. Материјал за градњу извлачили су у корпама. Тако су се спуштали и извлачили и мајстори, а касније монаси. Тек у двадесетом веку изграђене су степенице које воде до врха Варлаама. На Метеоре сам излазила степеницима, мада сам прижељкивала да искусим успињање у специлалном,, лифту'', корпи са чекрком. Некада је на Метеорима било двадесет манастира, сада само шест. Док се поклањам пред целивајућом иконом, у манастиру Свете Тројице, два монаха тихо прошапуташе:,, Ортодокс, Румуни.'' Мој патриотски ген не отћута. Тихо прозборих:,, Ортодокс, Срби...''Два црнорисца се насмешише и одоше, журно. Вођа наше групе нас окупи испред храма. Домаћини су одлучили да нашој групи врате новац за улазнице, јер смо дошли у свој дом.Наиме, у четрнаестом веку цар Срба и Грка, Јован Урош, постао је монах у манастиру Свете Тројице. Он је обновио и основао нове манастире на Метеорима.

Атина...Хотел на Омонији, у коме се сместила наша ходочасничка група. У холу, преко пута рецепције, испијамо узо, метаксу и дружимо се са нашим грчким пријатељима. У Грчкој ће нас на сваком месту разумети док причамо на српском језику. Само не смемо тражити турску кафу, то никако. Иначе, неће нас услужити и наљутиће се, ма колико да смо драги гости. У грчком језику да значи не, а не да. Због тога смо, понекад, били у смешним ситуацијама.

Савремена Атина је један од најпознатијих градова Европе, док је античкаАтина била град и држава, колевка цивилизације, моћни образовни и културни центар. Док се успињем на Акропољ, све јасније се открива у својој доминантности Партенон, један од симбола старе грчке цивилизације.Маштам...Да сам се запутила у један простор у коме је стало време, не броје се ни године, ни векови, да неко од старогрчких филозофа и трибуна са подигнутом руком беседи на тргу, подижући поглед према небу. Шта бих га питала? Вероватно неко питање о демократији и анархији. Где је линија која спаја и раздваја та два супротна појма? Колико је у данашњем времену извитоперна и превазиђина? Шта би рекао Сократ, а штаПлатон?

У подножју Акропоља је, један од најлепших делова Атине, чаробна Плака, део града у коме нема саобраћаја, уличице су поплпчане калдрмом, са бројним остацимаздања древне Атине. Не знам како да укротим одушевљење бројним радњицама, сувенирницама, ексклузивним бутицима, бројним црквицама... У овом амбијенту могла бих провести много времена, тумарајући уским уличицама, или у неком од бројних ресторанчића и посластичарница. Предах сам проналазила испод пузавица, које наткриљују степениште. Крепила сам се соком од свеже цеђеног воћа, или нес кафом, са топлом чоколадом и неким зачином који је тајни састојак, јединствене ароме. Понуда накита, ручно прављене кожне обуће, крзна, сувенира је очаравајућа. Све је употпуњено ненаметљивом љубазношћу и пријатељством које се осећа на сваком кораку. Плака је један од најшармантних квартова, не само Атине, већ и у свету. Подсећа ме на београдску Скадарлију, сарајевску Баш-чаршију, на стари део Темишвара, делимично на тршћански Понте-Росо, на дубровачки Страдун. Ипак, јединствена је по много чему. Овде ће сваки радознали посетилац пронаћи одгонетку на своју запитаност. Сазнаће легенде из вековне тишине, зазидане у древним здањима, ослушнути молитве из свога срца и бројних храмова, урамити у оквире своје душе несвакидашњу лепоту обојену патином прохујалих векова. Понеће у оку светлост из неких светлих очију и топли поздрав:,,Ефхаристо!'' Заиста, ефхаристо, Атина!

...У рано јутро моја група креће са Омоније, према Пиреју, атинској луци у којој ћемо се укрцати на брод за Егину. Из аутобуса посматрамо Атину, древни олимпијски стадион, пролазимо поред грчког парламента испред кога се, у занимљивом ритуалу, смењују стражари, евзони, одевени у традиционалне униформе. Крећу се једни према другима не савијајући ногу у колену. У Пиреју се укрцавамо на брод, који ће нас за сат времена довести до острва Егина. Лето је и мноштво туриста седи на палуби, удишући свеж приморски ваздух. Хедонисти троше време у ресторану или слушајући грчку музику, опружени у удобном бродском салону. До мене допиру звуци мелодије,, Грк Зорба'', док се треперави тонови бузукија разлежу морским пространством. Пењем се на горњу палубу инатећи се са ветром који се поиграва са мојом косом, пркосећи мојој упорности да разбарушене праменове склоним са очију.

Егина... Било би то једно од грчких острва са примамљивом туристичком понудом, слично многим грчким острвима. Међутим, Егина је препознатљива по манастиру на брду, посвећеном Светој Тројици, у коме се чувају мошти Светог Нектарија Егинског Чудотворца. У манастиру благодатна тишина. Прилазимо сребрном кивоту у коме су похрањене мошти Светог Нектарија. У групи неколико поклоника који болују од најтеже болести, прилазе кивоту са ватреном молитвом, верујући да ће их светитељ исцелити.У храму је мноштво кандила, окачених изнад кивота. То су прилози родитеља, који су добили децу, молећи се Светом Нектарију. Док свештеник чита акатист, клечимо испред кивота, свако са својом молитвом у мислима и у срцу. У манастиру своје последње године троши старац Нектарије Виталис, духовно чедо Светог Нектарија. Запамтио је многа чудесна исцељења, али и многе тегобне године из свог времешног живота. Скоро да не излази из своје келије, али желео је да поздрави и благослови српске ходочаснике. Два монаха га испод пазуха, лаганим ходом доводе у гостопримницу. Бити Србин у Грчкој је привилегија и част.

У подножју манастира, у хладу маслине, старица у традиционалној одећи, продаје пистаће. Смежураном руком узима из корпе распукле плодове и нуди нас са неким светачким гостољубљем. Примамо коштуњаве плодове, љубећи руку која нас дарује, спуштајући по који еуро на избледелу кецељу на старичином крилу. А онда се клупко љубави одмотава, купујемо скоро све плодове из плетене корпе... Носимо домовима пистаће, остављамо радост на лицу једне уморне душе. Успут купујемо и сушене смокве, маслине зелене и плаве, маслиново уље и сочне грчке баклаве. Довиђења, Грчка! Чувај сени наших ратника. Носимо те у срцу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: