detalj slike: KRK Art dizajn

Jatak i hajduk

Od kada se po dogovoru hajdučka družina rastala, sem nekog lišća i šumskih bobica on dva dana ništa nije jeo. Napokon je stigao nadomak zabačene kućice na kraju opustelog zaseoka. Oprezno je iz mraka osmotrio kućerak gde je već duže vremena živeo osamljen stari seljak. Starčeva žena je davno presvisla od bola kada su joj Turci odveli dva sina, dva goluba od šest godina. Seća se hajduk kad su se majušni blizanci rodili, jer je i on bio u tom tad još živahnom seocetu. U međuvremenu preostali neposečeni Srbi su pobegli kud koji ispred zuluma Turaka. On, tada mladić, pridružio se hajducima, a skrovište su našli duboko u planinskoj šumi odakle su im se često svetili.

Kad je te kasne jeseni zakucao na trošna vrata, dočekale su ga nebo plave oči i širok osmeh koji je razvlačio duboke brazde na ostarelom licu. Obradovali su se jedan drugome, jer su živi. Starac mu je polio vode da se umije i pokrio teškim gunjem kad je hajduk prilegao da se odmori.

-Spremiću večeru junače, rekao je promuklo starac. Probudio ga je miris sveže ispečenog hleba, koji je ispunio prostoriju. Dok je domaćin pažljivo otresao pepeo sa vruće pogače, hajduku nije promaklo da je više nego umešno napravljena. Nije mu prvi put da utočište traži u svom opustelom selu i siromašnom seljakovom domu. Retko kad koji pastir prođe sa ovcama i Turci ga tu najmanje očekuju, a i zaobilaze jer nemaju šta da opljačkaju.

Poljubili su hleb, prekrstili se i zahvalili Bogu na hrani uz treptaj sveće. Na stolu je već bilo isečenog svežeg luka iz bašte. Dok su tiho pričali o hajdučiji, oči su im sevale od radosti uz prijatno pucketanje vatrice sa ognjišta. Dva lica, kao od kamena klesana ogledala gledala su se u polumraku. Seljak je strepeo za njega, jer je hajduku glava u torbi, a hajduk se iskreno brinuo za usamljenog i bolesnog starca. Znali su da su Turcima zavarani tragovi i da su daleko, bar na tri dana jahanja od njih. Dugo u noć su pričali bez žurbe, jeli polako i povremeno žeđ gasili hladnom bunarskom vodom. Pojeli su i poslednju mrvicu. -Ja samo zbog tebe živim, promrmlja seljak pred počinak na hajdukovu sumnju da ne bi smeo ubuduće dolaziti i da može biti opasno za obojicu. Voleo je svog jataka, jer je pored družine samo njega imao, a sad je saznao zašto je starac ostao da živi sam u pustom selu. U poslednjoj pljački sa svojim hajducima, oteli su tovar zlata besnim Turcima. Seljak nikada nije hteo da čuje za nadoknadu u dukatima, a hajduk je morao vešto da ga prevari da bi mu ostavio par zlatnika.

-Trebaće mu kad trguje sa prolazećim pastirima. To je najmanje što mogu da mu dam,

trezveno razmišlja hajduk. Rastali su se jedno jutro kratkim čvrstim zagrljajem.

Nekoliko godina kasnije, hajduk koji je u međuvremenu zbog svoje hrabrosti izabran za harambašu, pred zimu raspušta svoju družinu do proleća. Ovaj put ne odlazi kod svog jataka po običaju, već putem koju samo jeleni poznaju nestaje u šumi. Rani, koju skriva i vuče od poslednjeg sukoba sa Turcima, ni melemi ne pomažu i dobro zna da mu nema pomoći. U torbi ima jednu glavicu luka, parče skorelog hleba i čuturu vode, a za pojasom stražare zabodena sablja i kubura. Posle dva sata hoda neprohodnim kozijim stazama, iznemogao na ivici snage zavukao se i spretno sakrio u malu pećinicu. Na ulaz je navukao stene i šipražje da ni divlje zveri ne mogu u nju ući.

-Još će dugo Turci strepeti, a Srbi se hrabriti, pomisli već klonuo i iznuren. Toplo mu je kao nekad u seljakovom sobičku, iako je zima i prvi sneg je već počeo da spušta belu zavesu po divljini. Znojav i u bunilu sećao se da nikad u životu nije imao prijatniju večeru kao one davne noći kad je na jatakovoj trpezi bio samo hleb i luk. Okusio je zalogaj, dva kore hleba, pre nego što je odjeknuo prigušeni pucanj. Umotana kubura u široki izatkan pojas, pritisnuta na junačko srce nije dozvolila jači odjek. Samo je jedan uznemiren orao izleteo iz skrovišta u mrak. Blešti belilo sve jače svuda oko hajduka u mrkloj noći, dok on sklapa oči zauvek sakriven od svih.

PODELITE OVAJ TEKST NA: