О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЈАТАК И ХАЈДУК

Ненад Симић-Тајка
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Јатак и хајдук



Од када се по договору хајдучка дружина растала, сем неког лишћа и шумских бобица он два дана ништа није јео. Напокон је стигао надомак забачене кућице на крају опустелог засеока. Опрезно је из мрака осмотрио кућерак где је већ дуже времена живео осамљен стари сељак. Старчева жена је давно пресвисла од бола када су јој Турци одвели два сина, два голуба од шест година. Сећа се хајдук кад су се мајушни близанци родили, јер је и он био у том тад још живахном сеоцету. У међувремену преостали непосечени Срби су побегли куд који испред зулума Турака. Он, тада младић, придружио се хајдуцима, а скровиште су нашли дубоко у планинској шуми одакле су им се често светили.
Кад је те касне јесени закуцао на трошна врата, дочекале су га небо плаве очи и широк осмех који је развлачио дубоке бразде на остарелом лицу. Обрадовали су се један другоме, јер су живи. Старац му је полио воде да се умије и покрио тешким гуњем кад је хајдук прилегао да се одмори.
-Спремићу вечеру јуначе, рекао је промукло старац. Пробудио га је мирис свеже испеченог хлеба, који је испунио просторију. Док је домаћин пажљиво отресао пепео са вруће погаче, хајдуку није промакло да је више него умешно направљена. Није му први пут да уточиште тражи у свом опустелом селу и сиромашном сељаковом дому. Ретко кад који пастир прође са овцама и Турци га ту најмање очекују, а и заобилазе јер немају шта да опљачкају.
Пољубили су хлеб, прекрстили се и захвалили Богу на храни уз трептај свеће. На столу је већ било исеченог свежег лука из баште. Док су тихо причали о хајдучији, очи су им севале од радости уз пријатно пуцкетање ватрице са огњишта. Два лица, као од камена клесана огледала гледала су се у полумраку. Сељак је стрепео за њега, јер је хајдуку глава у торби, а хајдук се искрено бринуо за усамљеног и болесног старца. Знали су да су Турцима заварани трагови и да су далеко, бар на три дана јахања од њих. Дуго у ноћ су причали без журбе, јели полако и повремено жеђ гасили хладном бунарском водом. Појели су и последњу мрвицу. -Ја само због тебе живим, промрмља сељак пред починак на хајдукову сумњу да не би смео убудуће долазити и да може бити опасно за обојицу. Волео је свог јатака, јер је поред дружине само њега имао, а сад је сазнао зашто је старац остао да живи сам у пустом селу. У последњој пљачки са својим хајдуцима, отели су товар злата бесним Турцима. Сељак никада није хтео да чује за надокнаду у дукатима, а хајдук је морао вешто да га превари да би му оставио пар златника.
-Требаће му кад тргује са пролазећим пастирима. То је најмање што могу да му дам,
трезвено размишља хајдук. Растали су се једно јутро кратким чврстим загрљајем.
Неколико година касније, хајдук који је у међувремену због своје храбрости изабран за харамбашу, пред зиму распушта своју дружину до пролећа. Овај пут не одлази код свог јатака по обичају, већ путем коју само јелени познају нестаје у шуми. Рани, коју скрива и вуче од последњег сукоба са Турцима, ни мелеми не помажу и добро зна да му нема помоћи. У торби има једну главицу лука, парче скорелог хлеба и чутуру воде, а за појасом стражаре забодена сабља и кубура. После два сата хода непроходним козијим стазама, изнемогао на ивици снаге завукао се и спретно сакрио у малу пећиницу. На улаз је навукао стене и шипражје да ни дивље звери не могу у њу ући.
-Још ће дуго Турци стрепети, а Срби се храбрити, помисли већ клонуо и изнурен. Топло му је као некад у сељаковом собичку, иако је зима и први снег је већ почео да спушта белу завесу по дивљини. Знојав и у бунилу сећао се да никад у животу није имао пријатнију вечеру као оне давне ноћи кад је на јатаковој трпези био само хлеб и лук. Окусио је залогај, два коре хлеба, пре него што је одјекнуо пригушени пуцањ. Умотана кубура у широки изаткан појас, притиснута на јуначко срце није дозволила јачи одјек. Само је један узнемирен орао излетео из скровишта у мрак. Блешти белило све јаче свуда око хајдука у мрклој ноћи, док он склапа очи заувек сакривен од свих.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"