детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јатак и хајдук

Од када се по договору хајдучка дружина растала, сем неког лишћа и шумских бобица он два дана ништа није јео. Напокон је стигао надомак забачене кућице на крају опустелог засеока. Опрезно је из мрака осмотрио кућерак где је већ дуже времена живео осамљен стари сељак. Старчева жена је давно пресвисла од бола када су јој Турци одвели два сина, два голуба од шест година. Сећа се хајдук кад су се мајушни близанци родили, јер је и он био у том тад још живахном сеоцету. У међувремену преостали непосечени Срби су побегли куд који испред зулума Турака. Он, тада младић, придружио се хајдуцима, а скровиште су нашли дубоко у планинској шуми одакле су им се често светили.

Кад је те касне јесени закуцао на трошна врата, дочекале су га небо плаве очи и широк осмех који је развлачио дубоке бразде на остарелом лицу. Обрадовали су се један другоме, јер су живи. Старац му је полио воде да се умије и покрио тешким гуњем кад је хајдук прилегао да се одмори.

-Спремићу вечеру јуначе, рекао је промукло старац. Пробудио га је мирис свеже испеченог хлеба, који је испунио просторију. Док је домаћин пажљиво отресао пепео са вруће погаче, хајдуку није промакло да је више него умешно направљена. Није му први пут да уточиште тражи у свом опустелом селу и сиромашном сељаковом дому. Ретко кад који пастир прође са овцама и Турци га ту најмање очекују, а и заобилазе јер немају шта да опљачкају.

Пољубили су хлеб, прекрстили се и захвалили Богу на храни уз трептај свеће. На столу је већ било исеченог свежег лука из баште. Док су тихо причали о хајдучији, очи су им севале од радости уз пријатно пуцкетање ватрице са огњишта. Два лица, као од камена клесана огледала гледала су се у полумраку. Сељак је стрепео за њега, јер је хајдуку глава у торби, а хајдук се искрено бринуо за усамљеног и болесног старца. Знали су да су Турцима заварани трагови и да су далеко, бар на три дана јахања од њих. Дуго у ноћ су причали без журбе, јели полако и повремено жеђ гасили хладном бунарском водом. Појели су и последњу мрвицу. -Ја само због тебе живим, промрмља сељак пред починак на хајдукову сумњу да не би смео убудуће долазити и да може бити опасно за обојицу. Волео је свог јатака, јер је поред дружине само њега имао, а сад је сазнао зашто је старац остао да живи сам у пустом селу. У последњој пљачки са својим хајдуцима, отели су товар злата бесним Турцима. Сељак никада није хтео да чује за надокнаду у дукатима, а хајдук је морао вешто да га превари да би му оставио пар златника.

-Требаће му кад тргује са пролазећим пастирима. То је најмање што могу да му дам,

трезвено размишља хајдук. Растали су се једно јутро кратким чврстим загрљајем.

Неколико година касније, хајдук који је у међувремену због своје храбрости изабран за харамбашу, пред зиму распушта своју дружину до пролећа. Овај пут не одлази код свог јатака по обичају, већ путем коју само јелени познају нестаје у шуми. Рани, коју скрива и вуче од последњег сукоба са Турцима, ни мелеми не помажу и добро зна да му нема помоћи. У торби има једну главицу лука, парче скорелог хлеба и чутуру воде, а за појасом стражаре забодена сабља и кубура. После два сата хода непроходним козијим стазама, изнемогао на ивици снаге завукао се и спретно сакрио у малу пећиницу. На улаз је навукао стене и шипражје да ни дивље звери не могу у њу ући.

-Још ће дуго Турци стрепети, а Срби се храбрити, помисли већ клонуо и изнурен. Топло му је као некад у сељаковом собичку, иако је зима и први снег је већ почео да спушта белу завесу по дивљини. Знојав и у бунилу сећао се да никад у животу није имао пријатнију вечеру као оне давне ноћи кад је на јатаковој трпези био само хлеб и лук. Окусио је залогај, два коре хлеба, пре него што је одјекнуо пригушени пуцањ. Умотана кубура у широки изаткан појас, притиснута на јуначко срце није дозволила јачи одјек. Само је један узнемирен орао излетео из скровишта у мрак. Блешти белило све јаче свуда око хајдука у мрклој ноћи, док он склапа очи заувек сакривен од свих.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: