detalj slike: KRK Art dizajn

 IZGUBLjENE GODINE, LICA KOJA PAMTIM

 (PODNASLOV-JEDNA MALA KAJDANKA)  

 Boris Mišić

      Kajdanka je sveska za muzičko vaspitanje. Mala sveščica sa notama. Još je postojala, barem dok sam ja išao u osnovnu školu. Pamtim je kao što pamtim i našeg nastavnika muzičkog vaspitanja-Izeta. Nizak rastom, proćelav, miran i dobroćudan, delio nam je svima dobre ocene, iz muzičkog bile su opisne-ističe se. Tako sam se i ja ,,isticao'', iako ni tada, a ni sada, pojma sa notama imao nisam. Dobri stari Izet. Bio je među prvim žrtvama rata na našoj opštini, opštini Bosansko Grahovo. Musliman-sada bi rekli Bošnjak, mobilisan je u srpsku vojsku i nosio je uniformu srpske vojske, a ubila ga je hrvatska vojska. Jedan u nizu tragičnih apsurda u ovoj našoj bolnoj i krvavoj tragediji.

Nekih godinu dana od Izetove smrti, u leto 93-e, ponovo sam se susreo sa kajdankom. Tada sam već i sam bio u uniformi, na obuci, u  nastavnom centru, koji je bio u selu koje je skoro celo, osim nastavnog centra (nekadašnje škole) i još par zgrada, bilo u ruševinama koje su tu stajale još od prve ratne godine. Bilo je vrelo, avgust, sunce upeklo, i malo smo vrdnuli sa obuke da odmorimo u nekom hladu, i ušli smo u tu napuštenu kuću, ne da bilo šta tražimo, odavno je sve bilo odneseno, već da se malo sklonimo od sunca. Međutim na spratu nas je dočekala gomila smeća i papira, nabacana i ružna...ostalo je ono što nikoga nije interesovalo, a na samom vrhu te nabacane gomile stajalo je nešto zbog čega mi je srce jače zakucalo.

Muzička kajdanka.

Stajala je tako tužna,neoštećena, usamljena; oni koji su tu harali pre nas i kupili stvari, teško da su bili muzički obrazovani i da ih je interesovala kajdanka. Nije bilo faktički ničega, odneto je sve, od sijalica do dasaka i podova, faktički ni pravih zidova nije bilo, ali kajdanka je čudesno stajala na vrhu. Kao neki simbol ni sam ne znam čega. Sveukupnog besmisla, prekinutih detinjstava i mladosti, nasilno prekinutog normalnog ritma života.

Zašto sam je se sada setio. Jer je ove godine tridesetogodišnjica naše brigade, tzv. ,,mlade vojske'', trideset godina i nakon što sam video muzičku svesku na vrhu gomile smeća u napuštenoj i oopljačkanoj ruševini. I znam, sad i prisećam se, brzo je to leto 93-e  prošlo. Brzo je obuka prošla, i za nekoliko meseci počeli su i prvi odlasci na ,,teren'' (front). Počele su prve pogibije.

Počela je neka strašna, teška muzika, koja nije imala ništa zajedničko sa muzikom iz kajdanki.

Muzika smrti.

Među prvima je poginuo Boro Matijević. Dobro se sećam njegovog lica. Bio je istovremeno i veseo i tih, srdačan i setan. Nekako mi se činio preozbiljan za svoje godine, a opet bilo je u njemu nečeg vedrog i dečačkog. Sećam se te vrele letnje večeri, sedeli smo u kafiću u gradu, on, ja,Mrđa i moj školski Milan. To je bilo u avgustu.

Šest meseci kasnije, već je bio mrtav. Poginuo je u žestokim februarskim borbama na bihaćkom ratištu.

U isto vreme, poginuo je i Brešo. Njega nisam dobro poznavao, samo iz viđenja. Sećam se da je bio iz Mrkonjića, i mislim, ako se dobro sećam, da su on i njegova porodica živeli u inostranstvu. Vratio se, želeo je da bude tu. Kako sada, posle toliko godina, da nekim novim generacijama, dočaram spremnost na takvu žrtvu, kako?

Onda je poginuo i Trkulja. Čini mi se u martu 94e. Naš brico. Sećam se i njega, crna kosa, ozbiljno lice. Sad kad se prisetim, iako se u nama videlo mnogo dečačkog, kao da nam se svima urezala ozbiljnost i neki grč na licima-valjda smo prerano sazreli.

U martu su mislim poginuli i Kuprešaci, braća. Ne mogu da se setim prezimena.Prošlo je mnogo godina i ne mogu sa sigurnošću da se setim, da li je poginuo jedan brat ili oba, ali čini mi se da su oba. Grabežom su harali snajperi, smrt je vrebala svaki čas i svaki korak, svako opuštanje se moglo skupo platiti. A nije bilo posredi ni opuštanje-jednostavno kada se nađete u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, džaba je i najbolja obuka.Dovoljan je korak,sekund, jedan pokret-i kraj.

Mile Doveden je poginuo početkom avgusta čini mi se. Metak mu je prošao kroz usta. Borio se za život, ali nije izdržao. Slučaj je hteo da sam ja bio na dopustu, i vratio sam se na Grabež baš taj dan kada je Mile pogođen. Sećam se oborenih pogleda drugova koji su me dočekali, i tužnog šapata ,,Mile Doveden je teško ranjen.''

Naš desetar, Miroslav Šarac poginuo je nekoliko meseci kasnije, na drugom ratištu,grahovskom. Poginuo je na Dinari. Bio je blagog karaktera, jedan od onih što gledaju da sve reše mirno i da se bez preke potrebe ne sukobljavaju sa ljudima. Uvek je bio više za dogovor, nego za komandovanje. Najbolji prvi odlaze.

Mnogi su poginuli i kasnije, i oni koje sam znao i koje nisam, čija lica pamtim a i oni čija lica su mi izbledela u sećanju, i teško je meriti šta vas više potrese, ali jeste me nekako najviše pogodila smrt Borislava Vržine.

Bili smo skoro imenjaci, u istom vodu, zajedno godinu dana, prvo na obuci, pa ratište, na kraju i u rovu. Mali rastom, ali izuzetno srčan i borben, furao je neki svoj fazon, no pre prijateljstva, prvo nam se dogodio mali incident.

Taj vikend u kasarni čekao sam dozvolu za odlazak kući-bio sam na redu, međutim baš taj dan je valjda izbila  frka gore na Grabežu, i u kasarni je bila neka pripravnost, svi dopusti do daljnjeg su bili stopirani, i ja sam, razume se, zbog toga bio ljut i nervozan. On me je nešto malo peckao, sad sa ove tačke gledišta, nije to bilo ništa strašno, ali ja sam nervozan zbog stopiranog dopusta, prvi reagovao fizički. Nije to ni bila baš neka tuča, više neko koškanje, brzo su nas i razdvojili, ali eto, nismo najbolje krenuli.

No, u mladosti je sve lakše, i sukobi i svađe. Još par dana smo se peckali i jedan drugom odgovarali. Za pet šest dana već smo prestali. Za nekih nedelju dana počeli smo se ponovo normalno javljati jedan drugom. Za otprilike deset dana smo već sasvim normalno pričali, za manje od dve nedelje već smo se zajedno i smejali, i zaboravili na ceo događaj. Kako je u mladosti sve lakše, lako se pobiješ ali se još lakše i pomiriš, lako oprostiš i lako ti se oprosti...počeli su odlasci na ratište, često smo bili zajedno u smenama, a onda je došao red i na smenu u kojoj smo zajedno bili u rovu.

Tu se i definitivno učvrstilo naše prijateljstvo, jer kad s nekim deliš smrtnu opasnost, sve druge sitne zađevice i svađice postaju beznačajne. Onda je kasnila smena, odlazak kući, i kad je konačno došla, sećam se kako smo se veselili kao deca i grlili. Zajedno smo i išli kući, do Petrovca, on odatle za svoj Bjelaj, a ja na drugu stranu za Drvar i Grahovo.

Kasnije su nam se putevi razišli, ja sam otišao na grahovsko—livanjsko ratište, a on je ostao na bihaćkom pravcu, prema Petom korpusu.

Nekoliko godina posle završetka rata, saznao sam da je poginuo u ofanzivi Petog korpusa, krenuo je da upozori svoje seljane da beže, i naleteo je na one koji su ga ubili.

Njega dobro pamtim, i njegovo lice i navike. Voleo je da puši cigarete, posebno onako sa lulom da duvani. Kad je bilo prilike, i prevoza, pre odlaska na Grabež, znalo se okupljati u Bosanskom Petrovcu u kafiću Lisac. I ja sam neki put tamo svratio. Ne znam da li Lisac još postoji, ali eto zamišljam-to mi niko ne može zabraniti, ni oduzeti, da sedimo tamo u Liscu, uz kafu i pivo, Vržina sa svojom lulom i ja, prisećamo se, pričamo dogodovštine sa obuke i ratišta. Možda bi imali i neke veselije teme. Možda bi otišli i do Ripča, do biserne Une, pecali, kupali se, gledali devojke, ili prosto bili samo srećni što je toplo i sunčano.

Ali ta mi se želja neće i ne može ispuniti. Vihori rata su odneli mnogo. I mnoge.

I još mnogi su poginuli. Bili ranjeni. Dvadeset i pet posto je iz jedinice poginulih i ranjenih. Svaki četvrti. Mnogi su umrli posle rata. Mi koji smo još živi, iako relativno još uvek mladi, imamo gomilu bolesti, srčane, dijabetese, reume i ostalo da i ne pominjem. Mislim da svako, ali baš svako od nas, ima neki oblik , lakši, srednji ili teži, postraumatskog sindroma. Nosimo se s tim svaki dan, kako znamo i umemo.

Mislim da nas je kroz te teške godine iznela mladost, i drugarstvo. Veliko drugarstvo. Bilo je zaista svi za jednog, jedan za sve. Kasnije, kada sam bio u rezervistima, ni izbliza (čast izuzecima, kojih je bilo) nije bilo tako. Ni blizu.

I promiču ta lica, lica koja pamtim, prerano otrgnuta od mladosti, od života. I nema više prilike za razgovore, druženje, zagrljaj.

Ali jednom, kada se svi nađemo sa one strane zavese, tamo gde vreme ne teče i nema nikakvog značaja, gde nema bola, straha i neizvesnosti, ispričaće se neispričane priče, proživeti neproživljeni životi i zagrliti stari drugovi.

Postoji neka sila koja potare svako učinjeno zlo, samelje ga u sitni prah, i iznova i iznova pokreće i obnavlja život. I ako uopšte ima neke utehe, to mora da je jedina uteha.

                                                                   Napisano na Svetog Jovana, 20.01.2023,

                                     U spomen na poginule i umrle drugove, pripadnike

                    Prvog, drugog i trećeg interventnog bataljona Prve lake pešadijske brigade Vojske Republike Srpske.

PODELITE OVAJ TEKST NA: