детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ИЗГУБЉЕНЕ ГОДИНЕ, ЛИЦА КОЈА ПАМТИМ

 (ПОДНАСЛОВ-ЈЕДНА МАЛА КАЈДАНКА)  

 Борис Мишић

      Кајданка је свеска за музичко васпитање. Мала свешчица са нотама. Још је постојала, барем док сам ја ишао у основну школу. Памтим је као што памтим и нашег наставника музичког васпитања-Изета. Низак растом, проћелав, миран и доброћудан, делио нам је свима добре оцене, из музичког биле су описне-истиче се. Тако сам се и ја ,,истицао'', иако ни тада, а ни сада, појма са нотама имао нисам. Добри стари Изет. Био је међу првим жртвама рата на нашој општини, општини Босанско Грахово. Муслиман-сада би рекли Бошњак, мобилисан је у српску војску и носио је униформу српске војске, а убила га је хрватска војска. Један у низу трагичних апсурда у овој нашој болној и крвавој трагедији.

Неких годину дана од Изетове смрти, у лето 93-е, поново сам се сусрео са кајданком. Тада сам већ и сам био у униформи, на обуци, у  наставном центру, који је био у селу које је скоро цело, осим наставног центра (некадашње школе) и још пар зграда, било у рушевинама које су ту стајале још од прве ратне године. Било је врело, август, сунце упекло, и мало смо врднули са обуке да одморимо у неком хладу, и ушли смо у ту напуштену кућу, не да било шта тражимо, одавно је све било однесено, већ да се мало склонимо од сунца. Међутим на спрату нас је дочекала гомила смећа и папира, набацана и ружна...остало је оно што никога није интересовало, а на самом врху те набацане гомиле стајало је нешто због чега ми је срце јаче закуцало.

Музичка кајданка.

Стајала је тако тужна,неоштећена, усамљена; они који су ту харали пре нас и купили ствари, тешко да су били музички образовани и да их је интересовала кајданка. Није било фактички ничега, однето је све, од сијалица до дасака и подова, фактички ни правих зидова није било, али кајданка је чудесно стајала на врху. Као неки симбол ни сам не знам чега. Свеукупног бесмисла, прекинутих детињстава и младости, насилно прекинутог нормалног ритма живота.

Зашто сам је се сада сетио. Јер је ове године тридесетогодишњица наше бригаде, тзв. ,,младе војске'', тридесет година и након што сам видео музичку свеску на врху гомиле смећа у напуштеној и оопљачканој рушевини. И знам, сад и присећам се, брзо је то лето 93-е  прошло. Брзо је обука прошла, и за неколико месеци почели су и први одласци на ,,терен'' (фронт). Почеле су прве погибије.

Почела је нека страшна, тешка музика, која није имала ништа заједничко са музиком из кајданки.

Музика смрти.

Међу првима је погинуо Боро Матијевић. Добро се сећам његовог лица. Био је истовремено и весео и тих, срдачан и сетан. Некако ми се чинио преозбиљан за своје године, а опет било је у њему нечег ведрог и дечачког. Сећам се те вреле летње вечери, седели смо у кафићу у граду, он, ја,Мрђа и мој школски Милан. То је било у августу.

Шест месеци касније, већ је био мртав. Погинуо је у жестоким фебруарским борбама на бихаћком ратишту.

У исто време, погинуо је и Брешо. Њега нисам добро познавао, само из виђења. Сећам се да је био из Мркоњића, и мислим, ако се добро сећам, да су он и његова породица живели у иностранству. Вратио се, желео је да буде ту. Како сада, после толико година, да неким новим генерацијама, дочарам спремност на такву жртву, како?

Онда је погинуо и Тркуља. Чини ми се у марту 94е. Наш брицо. Сећам се и њега, црна коса, озбиљно лице. Сад кад се присетим, иако се у нама видело много дечачког, као да нам се свима урезала озбиљност и неки грч на лицима-ваљда смо прерано сазрели.

У марту су мислим погинули и Купрешаци, браћа. Не могу да се сетим презимена.Прошло је много година и не могу са сигурношћу да се сетим, да ли је погинуо један брат или оба, али чини ми се да су оба. Грабежом су харали снајпери, смрт је вребала сваки час и сваки корак, свако опуштање се могло скупо платити. А није било посреди ни опуштање-једноставно када се нађете у погрешно време на погрешном месту, џаба је и најбоља обука.Довољан је корак,секунд, један покрет-и крај.

Миле Доведен је погинуо почетком августа чини ми се. Метак му је прошао кроз уста. Борио се за живот, али није издржао. Случај је хтео да сам ја био на допусту, и вратио сам се на Грабеж баш тај дан када је Миле погођен. Сећам се оборених погледа другова који су ме дочекали, и тужног шапата ,,Миле Доведен је тешко рањен.''

Наш десетар, Мирослав Шарац погинуо је неколико месеци касније, на другом ратишту,граховском. Погинуо је на Динари. Био је благог карактера, један од оних што гледају да све реше мирно и да се без преке потребе не сукобљавају са људима. Увек је био више за договор, него за командовање. Најбољи први одлазе.

Многи су погинули и касније, и они које сам знао и које нисам, чија лица памтим а и они чија лица су ми избледела у сећању, и тешко је мерити шта вас више потресе, али јесте ме некако највише погодила смрт Борислава Вржине.

Били смо скоро имењаци, у истом воду, заједно годину дана, прво на обуци, па ратиште, на крају и у рову. Мали растом, али изузетно срчан и борбен, фурао је неки свој фазон, но пре пријатељства, прво нам се догодио мали инцидент.

Тај викенд у касарни чекао сам дозволу за одлазак кући-био сам на реду, међутим баш тај дан је ваљда избила  фрка горе на Грабежу, и у касарни је била нека приправност, сви допусти до даљњег су били стопирани, и ја сам, разуме се, због тога био љут и нервозан. Он ме је нешто мало пецкао, сад са ове тачке гледишта, није то било ништа страшно, али ја сам нервозан због стопираног допуста, први реаговао физички. Није то ни била баш нека туча, више неко кошкање, брзо су нас и раздвојили, али ето, нисмо најбоље кренули.

Но, у младости је све лакше, и сукоби и свађе. Још пар дана смо се пецкали и један другом одговарали. За пет шест дана већ смо престали. За неких недељу дана почели смо се поново нормално јављати један другом. За отприлике десет дана смо већ сасвим нормално причали, за мање од две недеље већ смо се заједно и смејали, и заборавили на цео догађај. Како је у младости све лакше, лако се побијеш али се још лакше и помириш, лако опростиш и лако ти се опрости...почели су одласци на ратиште, често смо били заједно у сменама, а онда је дошао ред и на смену у којој смо заједно били у рову.

Ту се и дефинитивно учврстило наше пријатељство, јер кад с неким делиш смртну опасност, све друге ситне зађевице и свађице постају безначајне. Онда је каснила смена, одлазак кући, и кад је коначно дошла, сећам се како смо се веселили као деца и грлили. Заједно смо и ишли кући, до Петровца, он одатле за свој Бјелај, а ја на другу страну за Дрвар и Грахово.

Касније су нам се путеви разишли, ја сам отишао на граховско—ливањско ратиште, а он је остао на бихаћком правцу, према Петом корпусу.

Неколико година после завршетка рата, сазнао сам да је погинуо у офанзиви Петог корпуса, кренуо је да упозори своје сељане да беже, и налетео је на оне који су га убили.

Њега добро памтим, и његово лице и навике. Волео је да пуши цигарете, посебно онако са лулом да дувани. Кад је било прилике, и превоза, пре одласка на Грабеж, знало се окупљати у Босанском Петровцу у кафићу Лисац. И ја сам неки пут тамо свратио. Не знам да ли Лисац још постоји, али ето замишљам-то ми нико не може забранити, ни одузети, да седимо тамо у Лисцу, уз кафу и пиво, Вржина са својом лулом и ја, присећамо се, причамо догодовштине са обуке и ратишта. Можда би имали и неке веселије теме. Можда би отишли и до Рипча, до бисерне Уне, пецали, купали се, гледали девојке, или просто били само срећни што је топло и сунчано.

Али та ми се жеља неће и не може испунити. Вихори рата су однели много. И многе.

И још многи су погинули. Били рањени. Двадесет и пет посто је из јединице погинулих и рањених. Сваки четврти. Многи су умрли после рата. Ми који смо још живи, иако релативно још увек млади, имамо гомилу болести, срчане, дијабетесе, реуме и остало да и не помињем. Мислим да свако, али баш свако од нас, има неки облик , лакши, средњи или тежи, пострауматског синдрома. Носимо се с тим сваки дан, како знамо и умемо.

Мислим да нас је кроз те тешке године изнела младост, и другарство. Велико другарство. Било је заиста сви за једног, један за све. Касније, када сам био у резервистима, ни изблиза (част изузецима, којих је било) није било тако. Ни близу.

И промичу та лица, лица која памтим, прерано отргнута од младости, од живота. И нема више прилике за разговоре, дружење, загрљај.

Али једном, када се сви нађемо са оне стране завесе, тамо где време не тече и нема никаквог значаја, где нема бола, страха и неизвесности, испричаће се неиспричане приче, проживети непроживљени животи и загрлити стари другови.

Постоји нека сила која потаре свако учињено зло, самеље га у ситни прах, и изнова и изнова покреће и обнавља живот. И ако уопште има неке утехе, то мора да је једина утеха.

                                                                   Написано на Светог Јована, 20.01.2023,

                                     У спомен на погинуле и умрле другове, припаднике

                    Првог, другог и трећег интервентног батаљона Прве лаке пешадијске бригаде Војске Републике Српске.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: