detalj slike: KRK Art dizajn

S T R E P Nj A

Sluđen si, strepiš, sluteć’ slom sred sivila,

sluteć’ sudbinsku strast samouništenja,

samotni svedok si sivih snoviđenja,

sablasne stigme simbiotičkih sila.

Sumorne senke silovatelja snova,

samrtnički svet svetkovinom spoznavan,

sveobuhvatni skaredni svet, sputavan

spiritualnom snagom Skerletnog slova.

Svet sfumato sna, strepnja sred sna skrivena,

sumorne sumnje, spiritualna slutnja,

skupljanje sila, skrnavljenje svetinja.

Sva smrtonosna, sva samouverena,

sred simetrije sja slava strmoglava –

srž svireposti, stih : “svet se stropoštava!”

I V I C O M     P E J Z A Ž A     S N A

Trenuci uzdizanja dok šetah ivicom sna,

čas ispunjen večnošću u zaštićenom krugu,

čari pseudo-igre – bat stopala na sprudu,

sred pomodne seanse daleko od vulkana.

Sjaj izgubljenih dana kad izneverih sebe

plesom mahnitog tela, zatrovani rukopis,

sonet za setni tango, jeza kad dotaknem pliš,

ukus starih stihova koji pominju tebe.

Obličja u sfumatu grozničavih celova,

krhotine slaveći proroci čudnih moći,

izvitopereni čin – ritual drevnog zova.

Pred zvezdanim dvorištem prokletstvo Posejdona,

most naših susretanja pod crnim krilom noći –

zaboravom obmotan u pejzažu iz tvog sna.

S A Nj A R

Traje i traje magija u mislima

tog sanjara što, ploveć’ morem svetova,

dugo traži kroz brevijar jarkih snova –

recept za sreću skriven u brojevima.

Nekad skokne u snove čudnom patuljku –

očekivani boj za upražnjeni tron.

Samo ponekad roni u oksimoron –

da sluša setnu uspavanku za školjku.

Nedostaje mu čudo jedne stvarnosti:

kiša kroz prozor, vreme slikano maglom,

u galeriji – Devojka sa sokolom.

Tad zaposedne prostor beskonačnosti,

pa zagledan u meke oči košute –

zatekne se u gradu od čiste mašte.

S O N E T     Z A     S J A J     A S T R A L A

Odsjaj vode i vrt izgubljenih snova,

sred večne igre ples senki kraj izvora,

u plavom krugu zdenac i čarna gora,

između dva sna – susret o kom se sneva.

Smerna molitva među odabranima,

iskrcavanje na poslednjoj obali,

ispovedanje tu gde ništa ne boli,

duša što sniva u senci heruvima.

Rukom anđela ožiljak kad zarasta,

od svih boja sna sudbina što te vaja,

suočavanje za početak beskraja,

javor pun vatre, čar sred nebeskih vrata.

Sjaj astrala i tvoji azurni snovi,

dok izgovaraš: “Gospode, blagoslovi!”

G O S P I N A     P E S M A

Dopustićeš

da te promenim.

Priznaću ti, vreme me

onespokojava.

Zarobljena od strane neumoljivog Saturna,

maštam o boravku u Kuli van vremena.

Sigurna u naš skori susret,

slutim da tvoje seme me čeka

u zasedi od čežnje.

Dopustiću

da mi čitaš misli.

Odgovore znam

na pitanja bitna.

Ne plašim se,

nagost je moja snaga.

Ganimed će klečati, obećavam.

Biće to najduža noć –

kad predaja mi pokrene bedra,

a grudi ponudim

poslednjem alhemičaru.

PODELITE OVAJ TEKST NA: