детаљ слике: КРК Арт дизајн

С Т Р Е П Њ А

Слуђен си, стрепиш, слутећ’ слом сред сивила,

слутећ’ судбинску страст самоуништења,

самотни сведок си сивих сновиђења,

сабласне стигме симбиотичких сила.

Суморне сенке силоватеља снова,

самртнички свет светковином спознаван,

свеобухватни скаредни свет, спутаван

спиритуалном снагом Скерлетног слова.

Свет сфумато сна, стрепња сред сна скривена,

суморне сумње, спиритуална слутња,

скупљање сила, скрнављење светиња.

Сва смртоносна, сва самоуверена,

сред симетрије сја слава стрмоглава –

срж свирепости, стих : “свет се стропоштава!”

И В И Ц О М     П Е Ј З А Ж А     С Н А

Тренуци уздизања док шетах ивицом сна,

час испуњен вечношћу у заштићеном кругу,

чари псеудо-игре – бат стопала на спруду,

сред помодне сеансе далеко од вулкана.

Сјај изгубљених дана кад изневерих себе

плесом махнитог тела, затровани рукопис,

сонет за сетни танго, језа кад дотакнем плиш,

укус старих стихова који помињу тебе.

Обличја у сфумату грозничавих целова,

крхотине славећи пророци чудних моћи,

извитоперени чин – ритуал древног зова.

Пред звезданим двориштем проклетство Посејдона,

мост наших сусретања под црним крилом ноћи –

заборавом обмотан у пејзажу из твог сна.

С А Њ А Р

Траје и траје магија у мислима

тог сањара што, пловећ’ морем светова,

дуго тражи кроз бревијар јарких снова –

рецепт за срећу скривен у бројевима.

Некад скокне у снове чудном патуљку –

очекивани бој за упражњени трон.

Само понекад рони у оксиморон –

да слуша сетну успаванку за шкољку.

Недостаје му чудо једне стварности:

киша кроз прозор, време сликано маглом,

у галерији – Девојка са соколом.

Тад запоседне простор бесконачности,

па загледан у меке очи кошуте –

затекне се у граду од чисте маште.

С О Н Е Т     З А     С Ј А Ј     А С Т Р А Л А

Одсјај воде и врт изгубљених снова,

сред вечне игре плес сенки крај извора,

у плавом кругу зденац и чарна гора,

између два сна – сусрет о ком се снева.

Смерна молитва међу одабранима,

искрцавање на последњој обали,

исповедање ту где ништа не боли,

душа што снива у сенци херувима.

Руком анђела ожиљак кад зараста,

од свих боја сна судбина што те ваја,

суочавање за почетак бескраја,

јавор пун ватре, чар сред небеских врата.

Сјај астрала и твоји азурни снови,

док изговараш: “Господе, благослови!”

Г О С П И Н А     П Е С М А

Допустићеш

да те променим.

Признаћу ти, време ме

онеспокојава.

Заробљена од стране неумољивог Сатурна,

маштам о боравку у Кули ван времена.

Сигурна у наш скори сусрет,

слутим да твоје семе ме чека

у заседи од чежње.

Допустићу

да ми читаш мисли.

Одговоре знам

на питања битна.

Не плашим се,

нагост је моја снага.

Ганимед ће клечати, обећавам.

Биће то најдужа ноћ –

кад предаја ми покрене бедра,

а груди понудим

последњем алхемичару.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: