detalj slike: KRK Art dizajn

Predak

-Šta bi Neši da da sinu ime Filip?-pitao se moj otac na glas jednom prilikom, misleći verovatno na svog dedu Filipa. Nisam ni ja imao neki naročit odgovor. O pradedi nisam nažalost mnogo znao.

Desetak godina kasnije, dok smo Filip i ja na nekoliko dana bili u selu kod Kostojevića, krenem iz porodične kuće Simića da tražim sina, jer je već počelo da se smrkava. Njega sam inače doveo u selo upravo pred naš put u USA da zapamti mesto odakle su mu preci. Usput sretnem nasmejanog rođaka komšiju Miću, a na moje pitanje da li zna gde je Fića reče da su sva deca iz komšilika gore kod groblja, gde igraju lopte.

-Kakvog groblja? -pitam.

-Porodičnog, u stvari samo nekoliko spomenika ima tamo, a tvoj pradeda Filip takođe ima svoju spomen ploču.

Nisam znao za taj podatak, pa ga podstaknem da dalje priča.

-E vidiš, tvoj pradeda je, kad je ono krenulo da se ratuje sa Austrougarskom i kad beše mobilizacija poveo svog konja sa sobom otišavši u komandu. Išao je svuda gde i vojska, pa tako krene u povlačenje preko Albanije. Oskudica hrane je bila velika kao što znaš. Umiralo se masovno od bolesti, gladi i iscrpljenosti pa je vojska predlagala Filipu da zakolju konja da bi imali šta da jedu par dana.

-Ja sam konja poveo iz sela i moram ga u selo vratiti, odgovori im vojnik Filip. Dalje nisu mogli da se ubeđuju sa njim znajući da je životinja neophodna za nošenje njihove opreme.

-Posle par dana tvoj pradeda je klonuo od izgladnelosti i beše ostavljen pored puta, jer mu nije bilo spasa. U koloni vojnika koja je prolazila naiđe moj pradeda, inače iz ovog našeg sela i priđe mu.

-Ljeba…Ljeba, buncao je nesrećni Filip ili ‘Vilip’ kako su ga meštani zvali, vadeći krvavu šaku iz usta sa koje je već pojeo nekoliko prstiju!

-Čekaj…Čekaj, oću ja da sve bude jasno pa prekidam rođaka.

‘Oćes reći da je jeo svoje prste?

-To ti pričam burazere, kaže odsečno Mića.

-Već je bio izgubljen u bunilu, ali konja nije dao.

Povuče onda dim iz cigarete malo dublje, pa ga izbaci tek iz drugog izdisaja. Sve mi se pomešalo u glavi. To, da mi je moja žena Jasna rekla kako ime Filip znači ljubitelj konja, slučajni susreti nas dvojice, naših pradeda, kao i odlomak koji sam pročitao u “Srpskoj trilogiji” Stevana Jakovljevića:

-Išao sam peške. U jednoj šumi pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne, a grudi su se s naporom nadimale. Ostavili su ga da umre. Malo dalje ležao je iznemogao konj.

Izašli smo na proplanak gde su se deca igrala.

-Filipe!

-pozvah glasno. Moj sin se okrenu ka meni, pa kad vide da ništa ne govorim, već zurim u nebo, nastavi da trči za loptom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: