детаљ слике: КРК Арт дизајн

Предак

-Шта би Неши да да сину име Филип?-питао се мој отац на глас једном приликом, мислећи вероватно на свог деду Филипа. Нисам ни ја имао неки нарочит одговор. О прадеди нисам нажалост много знао.

Десетак година касније, док смо Филип и ја на неколико дана били у селу код Костојевића, кренем из породичне куће Симића да тражим сина, јер је већ почело да се смркава. Њега сам иначе довео у село управо пред наш пут у УСА да запамти место одакле су му преци. Успут сретнем насмејаног рођака комшију Мићу, а на моје питање да ли зна где је Фића рече да су сва деца из комшилика горе код гробља, где играју лопте.

-Каквог гробља? -питам.

-Породичног, у ствари само неколико споменика има тамо, а твој прадеда Филип такође има своју спомен плочу.

Нисам знао за тај податак, па га подстакнем да даље прича.

-Е видиш, твој прадеда је, кад је оно кренуло да се ратује са Аустроугарском и кад беше мобилизација повео свог коња са собом отишавши у команду. Ишао је свуда где и војска, па тако крене у повлачење преко Албаније. Оскудица хране је била велика као што знаш. Умирало се масовно од болести, глади и исцрпљености па је војска предлагала Филипу да закољу коња да би имали шта да једу пар дана.

-Ја сам коња повео из села и морам га у село вратити, одговори им војник Филип. Даље нису могли да се убеђују са њим знајући да је животиња неопходна за ношење њихове опреме.

-После пар дана твој прадеда је клонуо од изгладнелости и беше остављен поред пута, јер му није било спаса. У колони војника која је пролазила наиђе мој прадеда, иначе из овог нашег села и приђе му.

-Љеба…Љеба, бунцао је несрећни Филип или ‘Вилип’ како су га мештани звали, вадећи крваву шаку из уста са које је већ појео неколико прстију!

-Чекај…Чекај, оћу ја да све буде јасно па прекидам рођака.

‘Оћес рећи да је јео своје прсте?

-То ти причам буразере, каже одсечно Мића.

-Већ је био изгубљен у бунилу, али коња није дао.

Повуче онда дим из цигарете мало дубље, па га избаци тек из другог издисаја. Све ми се помешало у глави. То, да ми је моја жена Јасна рекла како име Филип значи љубитељ коња, случајни сусрети нас двојице, наших прадеда, као и одломак који сам прочитао у “Српској трилогији” Стевана Јаковљевића:

-Ишао сам пешке. У једној шуми поред пута лежао је војник. Очи су његове биле мутне, а груди су се с напором надимале. Оставили су га да умре. Мало даље лежао је изнемогао коњ.

Изашли смо на пропланак где су се деца играла.

-Филипе!

-позвах гласно. Мој син се окрену ка мени, па кад виде да ништа не говорим, већ зурим у небо, настави да трчи за лоптом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: