detalj slike: KRK Art dizajn

GLUMAČKA LjUBAV 

(Posvećeno mom velikom bratu...)

Autor: Kučkar Narkabil - Uzbekistan
Prevod na srpski: Valentina Novković

 „O, o, o! Zulfijadžan, kakvo vreme! Nežne, nežne kiše... Planine počivaju na nebu. Ja sam u planinama!“ „O, o, o! Zulfijadžan, kakva šuma! Sveže. I još... kiša. „O, o, o, o, Zulfijadžan! Niste videli tako lep pejzaž. U podnožju planine nalazi se jezero. Plivamo u njemu...“ „Zulečka, sada idemo uz duboku liticu. Gledanje dole je zastrašujuće. Vrtoglavica. Tu, u dubini litice, teče vesela reka.“ „O, o, o, Zulfijadžan, mila, sada se kanapom penjemo na vrh. Dobro, biću oprezan...” „O, o, o, Zulečka mi smo u podnožju Elbrusa. Sneg, svuda beli sneg. Da li ste leti videli sneg? Da, toplo sam obučen, draga. Dobro.” „Zul... Zulečka! Vraćamo se. Još smo na putu. Zaustavili smo se blizu voda Narzana. Zamislite samo, Narzan voda izbija iz cevi. Da si pored mene imala bi beskrajno zadovoljstvo. Dobro, biću oprezan!“ „...Joj, kako je dosadan. Pa, prostak. Papučar. Sve prijavljuje. Ovaj drekavac mi je pojeo mozak. Neee, hitno moram da se preselim u drugu sobu…“ Nusrat je zgroženo pogledao prema glumcu, koji je sa prozora na telefonu snimao pogled duž puta kojim je jurio autobus. A Kudrat, zadovoljan i nasmejan, kaže, gledajući u telefon: Kučkar Narkabil  „Zulečka! Vraćamo se. Utisaka – mnoštvo! Ispričaću ti kad se vratim. Jesi li odgledala video? Eeeej, baterija se ispraznila, sad će da se isključi. Dobro, draga. Uzeću, naravno, uzeću.“ Nusrat iznenađeno pogleda svog saputnika. Glumac je, sanjivo se smešeći, zatvorio oči naslonivši glavu na prozor autobusa. U sebi je počeo je da pevuši melodiju S jedne strane, Nusrat mu je zavideo. Iako je zdušno odbacio takvo ponašanje osobe u godinama (negde oko 60), njegovi izveštaji koje je svakog sata davao o svakojakim stvarima su ga, blago rečeno, iznenadili. Mislio je da su ti ljudi od umetnosti drugačiji, čak i njihov lični život. Ko zna, možda supružnici ne mogu dugo jedno bez drugog. „Zulfijadžan, stigli smo.“ „Zulečka, draga, već sam zaspao...“ „Zulfijadžan, evo, zvezde su prekrivene oblacima. Verovatno će padati kiša cele noći. Ko je, uh, komšija? Hej, neka tišina, spava kao mrtav. I kakve on veze ima sa mnom? Čini mi se da je daleko od ljubavi.“ Nusrat je izgubio strpljenje. Naglo je ustao, upalio je svetlo. I glumac je skočio iz kreveta. Oči su mu iskočile iz duplja. Drhteći kao jasikov list, Nusrat se osećao bolesno. Videvši kako se glumac toliko uplašio da nije mogao ni reč da izgovori, Nusrat je popustio. Koliko je smireno mogao reče: „Ujutru idite u drugu sobu. Inače ne odgovaram za sebe...“ Slučaj u tuđini  „Šta... Šta ćete da uradite, prijatelju?“, jedva je izgovorio glumac. Ruke su mu bile prekrštene na grudima, stajao je kao okrivljeni rob. „Učiniću ono što treba! Ako se naljutim, izbaciću Vas kroz taj prozor. Možda i nećete umreti, ali ćete se razbiti na deliće, to sigurno.“ Glumac je zamislio kako će pasti sa drugog sprata, duboko udahnuo, zatvorio oči. Zatim je skliznuo u krevet, pokrivši se ćebetom. Ćutao je. Nusratu je postalo smešno. Jedva je uspeo da ne prasne u smeh. Brzim pokretom otvori prozor. Ispod pokrivača se čuo tihi uzdah. Ujutru, videvši kako sumorni glumac sklupčan sedi u uglu kreveta, Nusrat se pokajao zbog jučerašnjeg događaja. Oči su mu bile crvene. Plakao je. Nusratu ga je bilo žao. „Dobro, više neće tako da brblja, barem ću se odmoriti od njegovog trućanja...“ „Brate, molim Vas za oproštaj. Stalno gledam da se nečim zaokupim. Kada vidim lepa mesta, dobre ljude, odmah želim da to podelim sa svojom ženom. Šta da radim, to mi je kao bolest. Izgubljen sam .... pričam bez prestanka. Dok me neko ne zaustavi, nastaviću da govorim. Zbog toga sam čak prestao da idem i na posao.“ Nusrata su začudile njegove reči. Iznenađen onim što je čuo, ljutito je pogledao svog komšiju, malo poznatog glumca koji je igrao neke neupadljive uloge u filmu: „Ako je tako, zašto niste poveli ženu sa sobom? Zašto se tako mučite?“ „To je nemoguće...“  „Zašto?“ „Žena ne može da dođe. Umrla, je, ima već pet godina... Ali, razgovaram sa njom svaki dan“, suze su mu tekle iz očiju. Nusrat je zadrhtao. Postalo mu je neprijatno. Ljuljajući se kao pijan, izašao je u hodnik, odatle je sjurio u dvorište. Bez snage se spustio na klupu koja je usamljeno stajala na kraju lečilišta. Zamišljeno je pogledao kavkaske planine. Drhtavim prstima birao je broj. Na ekranu telefona pojavila se fotografija Ajdžamalove žene: „Kako si, Žamal?“, jedva je izgovarao, kako tvoje zdravlje? Odmah reci sinu da kupi avionsku kartu. Sutra ima let. Dolazi! Ne prekidaj me. Ja te... ja te.... Sačekaću te na aerodromu.“ Nusratov glas je zadrhtao. Nije želeo da njegova žena primeti, i ne izgovorivši do kraja, isključio je telefon. Dugo je gledao u planine. Sada, u ovom trenutku, nije mogao, nije se usuđivao da uđe u sobu u kojoj je sedeo muškarac, snažan, moćan, jači od njega – Nusrat, moćniji od svih ljudi na svetu, čovek nesebično odan svojoj ženi, svojoj ljubavi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: